Ne znam šta
me nateralo da se popnem na tavan te noći. Nisam ga volela. Gomila uspomena,
loših sećanja, nakita koji nisam htela da prodam još manje da nosim oko ruke
ili vrata obeleženog zauvek dugim, tankim ožiljkom. To staro zlato kao da bi ga
opeklo, a to je poslednje što želim...
Na tavanu su
i knjige, na njima ispisane posvete ljudi koji su bili važni, neki još uvek
jesu, ali ja ne želim da se sećam načina na koji su prolazili kroz moj život.
Moja stvar. Gore su i igračke iz vremena nevinosti, naročito moje. Iz vremena
kada sam ja bila čista i ljudi oko mene. Kada je izgledalo da će sve biti
drugačije. Davno prošlo vreme...
Kad god
nisam imala hrabrosti nečega da se rešim ili kad god je moja podsvest nalazila
način da me ubedi da nešto zadržim, odlazila bih na taj tavan, odlagala hitro
to što mi zasmeta, zaključavala i silazila brzo, žurnim korakom kao da će ako
zastanem i za tren to prašnjavo, daščano potrkovlje da me proguta.
Te noći
nešto je bilo drugačije. Nešto me teralo da odem gore bez ikakvog razloga. Nije
bilo poklona koji je valjalo odložiti u neku od kutija, umesto u kantu za
smeće, u slučaju da se predomislim pa mi posle bude žao ili mi jednostavno
zatreba da ga u poslu u kojem sam bila sve veštija iskoristim kao odličan
ucenjivački potencijal. Nije bilo ničega ni što sam htela da uzmem, pogledam,
proverim. Ničega. Samo neobjašnjiva potreba da uđem i zatvorim za sobom vrata.
Ovog puta sa unutrašnje strane. Bio je to jedan od onih trenutaka kada samu
sebe nisam razumela. Kada bih radila neke stvari u magnovenju i posle ih se
prisećala kao da ih je učinio neko drugi...
Uglavnom
popela sam se na tavan i sela na pod. Moje oči su neposlušno lutale po
otpisanim sitnicama, kutijama, dvema prašnjavim foteljama čiji štof se više
nije razanavao od starosti i stvari kojima su bile zatrpane. Pogled je lutao po
polutami tražeći nešto čega nisam bila svesna. Ja sama nisam htela ništa, nisam
tragala ni za čim, nisam želela bilo šta odande. Tako sam bar mislila...
Ugledala sam
ga u samom ćošku, ispod lampe sa teškim abažurom boje prosutog mastila koju su
moji nekada toliko voleli. Taj minijaturni drveni kovčežić bio je jedna od
retkih stvari koje nisam ja tu smestila. Neko je od njih dvoje. Ko zna kada.
Valjda mu zato nikada nisam ni prišla. Što nisam znala šta je unutra. Ili nisam
htela da znam. Ipak, njegovo vreme je došlo. I moje vreme. Vreme za istinu...
Prišla sam
mu gotovo puzeći, dok mi se komad drveta nije podvukao pod nokat. Zastala sam,
ostala tako na kolenima, jedva čujno kratko jauknula, izvadila komadić drveta
koji mi je probio kožu ispod nokta i ispružila ruku ka kovčežiću tek nešto
širem od tabakere. Skinula sam bakarnu rezu sa njega, uzela ko zna koliko puta
presavijeni žuti komad papira i u dahu pročitala. Poruka je bila ispisana
očevim penkalom. Pripadala je čoveku koji je umro uveren da nikada neću saznati.
Ni ko je on. Ni ko je žena koja mi je sve ove godine tako vešto glumila majku.
Niti ko sam ja. Ni kako sam ovde dospela...
...
„Izvini što
smo te lagali. Tako je bilo najbolje za tebe. Možda ćeš jednoga dana naći u
sebi dovoljno snage da nas ne osuđuješ i ne mrziš što ti za sve ove godine
nismo rekli istinu... da ti nisi Mojra“
Znam da
nisam. Ja sam Sadon.
Jedini način
da zaštitimo moje prave roditelje bio je ovaj. Da se upletemo svi u beskonačnu
mrežu laži i intriga, da godinama živimo živote koji nisu naši i pretvaramo se
do beskonačnosti. Na sve smo bili spremni i vi i ja, samo da bismo zauvek
zatrli tragove koje je za sobom ostavilo dvoje ljudi jedne noći.
Dušica M.
Ognjanović
