Kažu da se na tavanima starih kuća kriju stvari za koje
kolekcionari ne pitaju za cenu ali i one druge: pisma, fotografije i dnevnici,
po meni još vredniji i neprocenjivi u odnosu na ostatak stvari među
dugogodišnjim paučinom, starom i dobro poznatom „rekvizitu“ ovog, i svih
sličnih enterijera.
Na jednom od takvih tavanskih humki sećanja, našla se, na
prvi pogled knjižica čudnih korica, no, nakon brisanja gustih slojeva
nagomilane prašine, malo po malo otkri se, napisan kaliografskim "vezom" natpis :
dnevnik. Kada se pažljivo otvoriše, prelistaše i pročitaše prve stranice, kao u
mozaiku sklopiše se priče, sve do jedne i sve po redu koje su oduvek
upozoravale : ne kopajte po tuđoj
prošlosti, što paučina ili zemlja pokriju : ne otkrivajte! Ovu priču neka ne
čitaju do kraja oni čija je duša tanana kao niti naše pomenute paučine, neka je
ne čita niko čije srce ne zna kakvi su otkucaji kada se ugleda iskonsko lice
zla.. neka je ne čitaju oni koji slabo spavaju...posle ovoga, zbog bola u
duši, sete i griže savestii što su nastavili sa čitanjem...tek onda neće oka
sklopiti. No, moje je bilo da vam najavim, a to što nastavljate da čitate, sa
mojom savešću nema veze.
" U ranu jesen, tih davnh godina, pošao sam poslom u to planisko mesto. Vreme je bilo divno, ljudi i pejzaži za mene novi, i poslavši po mene , poštanskom kočijom, prtljag i slugu, unajmio sam jednu podesnu ragu iz konjušnice , pa u sedlu, poput radoznalog istraživača, natenane krenuo na put od nekoliko kilometara preko skrajnutih staza i raskršća, ka svom odredištu. Dolinama i pokraj urušenih zamkova, i mnogih vijugavih potoka, vodio me živopisni put. Bejah pošao kasno, i posle malo više od pola sata, pomislih da bi trebalo napraviti kratku stanku na prvom zgodnom mestu, konja nahraniti i pustiti da se odmori. Takođe, dobaviti štogod zarad ugodnosti njegovog jahača. Bilo je oko četiri sata, kada me put, lagano se penjući preko strmine, poveo kroz stenovit klanac, između naglo prekinutog, planinskog lanca s leva i mračnog, kamenog brda koje se iznenada pojavilo, s desna. Podamnom se videlo seoce sa krovovima od slame, u seni ogromnih bukava, kroz čije grane je prolazio gusti tresetni dim iz sklepanih odžaka. Sa moje leve strane, uzdužući se kilometrima preko planinskog lanca, (koji sam pomenuo), nalazio se neuređen park, kroz čije paprati je prodiralo stenje izlizano vremenom i prošarano lišajevima. Taj park bio je ispresecan drvećem koje se zgušnjavalo u nešto nalik šumi, izvan i iza seoceta kojem sam se približavao prekrivši nepravilne strmine brda prelepim lišćem, na mestima požutelim. Kako se spuštah, put blago zavija, s leva ostaje sivi zid parka sagrađen od kamena bez spoja, (tu i tamo pokriven bršljanom), a potom se nailazi na plićak, ostatak nekave rečice ili potoka. Dok sam prilazio selu, kroz prolaze među drvećem, spazio sam delić pročelja stare , ruinirane kuće , smeštene među drvećem, otprilike na polovini živopisne planinske staze. Samoća i melanholija te ruševine me zainteresovaše i kada sam dospeo do neugledne krčme, sa slamnatim krovom i ikonom okačenom na gredu iznad vrata, postarah se za konja i svoj dobar obrok od pančete i prženih jaja, te počeh razmišljati o zaraslom parku i urušenoj kući, i odlučih da pođem ka njoj, na polučasovni izlet u šumovitu zabit. Kroz kapiju i preko stepenika, ulazilo se u ogromno dvorište, po kom sam, zamišljen i sa uživanjem, šetao ka oronuloj zgradi. Dugačak trnovit put, sa travom davno preraslom u korov, put s mnogim skretanjima i zavijutcima, vodio je prema staroj kući u senci drveća. Kako se približavao zgradi, put je zaobilazio ivice vrletne doline, zakrčene lešnicima, patuljastim hrastovima i trnovitim žbunjem a širom otvorena ulazna vrata samotne kuće gledala su na tu mračnu jarugu čija je dalja ivica bila krunisana visoko uzdignutom šumom. Ogromno drveće nadvijalo se nad kući , pusto dvorište i prazne konjušnice. Ušao sam i razgledao, prolazio hodnicima, zaraslim u korov i koprivu i kroz sobe sa trulim plafonima i povremeno vidljivim gredama, potamnelim i dotrajalim, prekrivenim vencima i viticama bršljana. Visoki zidovi sa trulim malterom bili su flekavi i buđavi a u nekim sobama ostatci ostarele lamperije ludački su lelujali na promaji koja je igrala svoj ples sa svih strana. Prozori, gotovo bez okvira, takođe behu potamneli , oko visokih dimnjaka letele su crne vrane a na drugoj strani sa ogromnog drveća koje se nadvijalo nad dolinom, sumorna gomila gavrana neprekidno je ispuštala svoje krike. Dok sam prolazio kroz ovu "jamu melanholije", pogledavši samo u neku od soba, jer je patos u središtu bio sasvim propao, i urušen, a kuća gotovo bez krova (što je istraživanje činilo po malo opasnim), počeh da se pitam zašto je i kako dopušteno da se tako grandiozna kuća usred tako živopisne okoline, potpuno raspadne , ostane bez stanara i prepusti vremenu da joj presudi ? Pomislih na gostoprimstvo kakvo se ovde nekada negovalo i zamišljao sam ponoćne gozbe u stilu velikih bogataša koje su tu priređivane. Veliko hrastovo stepenište izvrsno je prebrodilo sve vremenske nedaće te sam seo na stepenik razmišljajući o prolaznosti svih stvari na ovom svetu. Sem zvuka gavrana u daljini, jedva čujnog sa mesta gde sam sedeo,ništa nije remetilo duboki mir zdanja i prostorije. Takav osećaj samoće retko kada sam doživljavao: bez strujanja vazduha, (jer je promaja igrala svoj ples samo pri ulasku) , čak i bez šuma opalog lišća. Bilo je nesnosno. Nesnosno tiho i čudno. Visoko drveće blizu zgrade još više je zamračilo okolinu i dodalo po nešto jeze melanholičnoj okolini. U takvom raspoloženju, neprijatno me je iznenadio glas koji je dolazio od nekud blizu i otegnuto (kako mi se činilo), podrugljivo ponavljao reči : " Hrana za crve, mrtva i trula i Bog iznad svega"! Na debelom zidu nalazio se prozorčić sagrađen visoko , u mračnoj niši a duboko u senci ugledah čoveka, oštrih crta lica kako sedi klateći nogama. Svoj prodorni , mračni pogled, usmerio je pravo ka meni i sa ciničnim osmehom, (ili nečem nalik istom), izgovori distih : "Kada bi se smrt novcem mogla kupovati,siromasi mreli bi,a živeli bogati!" Zacereka se a onda poče: " Znate, u svoje vreme, bila je to strašno dobra kuća gospodine. Kuća u vlasništvu viđene porodice. Gazda je bio poslednji od stare loze. Izgubio je život ni šest koraka od mesta gde sedite." Kako to izreče, poskoči i spusti se na zemlju. Bio je to grbavac, tamnih očiju i oštrih crta lica i hodao je uz pomoć štapa čijim donjim krajem pokaza mrlju boje rđe na jednom zidu. " Vidite li ovu fleku gospodine? "Da" - rekao sam, ustao i pogledao u fleku sa radoznalošću iščekujući priču vrednu pažnje. "To je nekoliko metara iznad zemlje gospodine i verujem da nikada ne biste pogodili šta je to!" " Ne bih se usudio da nagađam, sem ako nije od nekakvog nevremena?" " Kamo sreće gospodine!" - osmehujući se jednako ciničnim osmehomi mrdajući glavom dok je štapom uporno pokazivao na isto mesto. "To je mrlja od krvi njegove glave!" Tu je stotinama godina i neće nestati dok je tog zida!" "Ubijen je dakle?" "Još gore gospodine!" " Da se nije ubio onda?" "Još gore, ovoga mi krsta, i Bože me sakloni!Stariji sam nego što izgledam,gospdine.Nikada ne biste pogodili koliko imam godina." Zaćuta, iskezi se i sačeka da pogađam. "Pa, recimo pedesetak..eto da kažem.." Zacereka se, ušmrknu pa me pogleda : "Dragi gospodine, napunio sam sedamdeset na prošlo Sretenje. Ne biste to pomislili , kada mi vidite, jel da?" "Ne, ne bih zaista i priznajem da mi je teško da poverujem a ipak ako je tako, ne sećate se smrti gospodina, vlasnika ovog zdanja, mislim detaljnije?" - rekoh i pokazah na mrlju na zidu. "Ne gospodine, to se dogodilo pre mog rođenja ali nekada davno, moj deda je ovde bio batler i mnogo puta sam slušao priče o tome kako je vlasnik skončao. Kuća nije imala gospodara od kada se to desilo. Ali o njoj se stralo dvoje slugu : moja tetka bila je jedna od njih i ona me tu odgajila dok nisam napunio devet godina pa je otišla na selo i otada je kuća počela da propada. Vetar i oluje su odavno odnele krov, grede su pobuđavile od kiše i malo po malo, za šest godina dođe mu ovo što sad vidite. Ali meni se, kako da kažem, nekako još sviđa, privlači me, zbog tih davnih vremena i nikada ne prođem a da ne svratim. Ne verujem da ću još dugo svraćati, uskoro ću i ja gospodine pod zemlju"..."Nadživećete Vi i mlađe od Vas"- rekao sam . "Ne čudi me što Vam se sviđa ova kuča, reč je o lepom mestu, drveće je prekrasno" - započeh , da promenim prethodnu izraubovanu temu. "Voleo bih da ste videli dolinu kakva je kada procveta lešnik! Napunili bi ste sebi džepove dok šetate unaokolo!" "Veoma fino, staro drveće"- primetih ." Nisam do sada video lepše." " Tačno tako! U poređenju sa današnjim ogoljenim, poluraskrčenim šumama..eh. Nego, kojim putem ste Vi došli ovamo gospodine?" "Pored parka." - odgovorih. " Eeee, onda ste prošli pored ledine gde je bila stara šuma gde je , Bože me sakloni, gospodar ove kuće i video prvi put đavola! Bože me sačuvaj, taj susret mu je i došao glave!" Zainteresovah se za događaj koji se odigrao u okolini koja mi se toliko dopadala, a mog novog poznanika, malog grbavca, lako je bilo nagovoriti da mi o tome sve ispriča i on poče čim smo zaseli :
" Beše fino imanje kada je vlasnik došao i samo su se lepe stvari događale : igranke, gozbe, trevenke, džabe konak za sve svirače iz okruga i svako je bio dobrodošao ko je hteo da dođe.Bilo je dobrog vina u izobilju, toliko da se ceo grad pošteno ponapija, za momke je bilo devojaka i obrnuto, koliko si hteo! To se sve događalo najboljih dana u mesecu, sve dok ne bi počelo vreme kiša. A gazda bi počinjao ludovanje još veće i jače kada bi svi popadali i stali počeo je da kocka, opija se van svake mere, kladio se, gubio, zadužio se preko noći do svake mere. Polako je počeo da rasprodaje konje, pa njegove omiljene, rasne pse, razglasio da ide u Francusku... ne pitaj te...I tako nestade on na neko vreme, ni traga ni glasa mu ne beše dve-tri godine. Odjednom, kasno u noć, zakuca neko na kuhinjski prozor. Prošla ponoć a stari batler, deda moj, seđaše kraj vatre sam da ugreje noge.Od istoka sa planina, duvaše jak vetar, hladan, huči preko krošnji i samotno zviždi i zavija kroz dugačke odžake "- kako to izgovori, pogleda u najbliži dimnjak. " Pošto ne beše siguran da je i zaista čuo kucanje, ustade on, bolje poglda i ugleda lice svog gospodara. Dedi beše drago što ga vidi živog i zdravog jer za dugo nije bilo nikakvih vesti od njega ali i zažali što gospodar kuće odmah shvati da je ostalo samo par vernih slugu a po kući i okućnici videlo se koliko su mislili na njega. Pozravi se gazda sa vernim batlerom, uze stolicu, sede pored vatre i reče : "Ne plaši se za ovo što ću ti reći jer je istina. Sa mnom je gotovo verni moj prijatelju." " Bože sakloni!"- reče moj deda " Ne pomažu više ni molitve ni motike stari moj, definitivno sam ostao bez cvonjka a uskoro ću ostati i bez kuće. Došao sam ovde, ni sam ne znam zašto...vuče me , valjda da poslednji put pogledam gde sam živeo. Onda mogu da se kao duh vratim u svoju bedu i mrak." Zatim zaduži mog dedu kada čuje za njegovu smrt, da odnese nekom rođaku staru hrastovu kutiju, neku knjigu što je njegov otac stalno nosio i još po neku sitnicu. "Čuj strai, znaš kako kažu : kome đavo da džak para, ujutru u džaku nađe samo piljevinu. Ako bi on igrao pošteno, raspoložen sam nagoditi se sa njim!" "Bože me sačuvaj i sakloni" - poskoči moj deda sa stolice, prekrsti se i pomer s mesta. "Kažu da je u zemlji puno ljudi koji regrutuju vojnike za kralja. Ako naletim na neke od njih i to mi ponude odoh ja." Pokuša deda da ga urazumi ali uzalud. "Slušaj me stari, odoh sad. Idem gde sam naumio." Ogrnu se vunenim plaštom , zastade na trenutak i kao da je zlo slutio reče : " Neći da te lažem, pre svega što planiram, odoh sada prvo kroz šumu i ako se srećno vratim, eto me za sat". "Zatim izađe kroz ovaj prolaz" - pokaza, "zaključa sporedna vrata s druge strane i ode na mesečini po vetru koji nije prestajao da zavija. Moj deda ga je video kako sa naporom korača prema zidu parka a onda je teška srca i sa nekom tugom u srcu zatvorio vrata. Gospodar nekada viđene kuće beše rešen da ako ne smisli neko rešenje, jedno od poslednjih noćnom šetnjom kroz šumu te iste večeri u istoj od sramote i abrova, oduzeće sebi život. Beše sjajna mesečina, tu i tamo bi po koji oblak prešao preko srebrnaste svetlosti ali je inače bila vedra noć. Išao je on tako šumom i svakim korakom njegova muka mu se činila sve veća i zaista, jedini beg od stvarnosti i možda put ka novom životu, učini mu se javljanje u pomenutu kraljevu vojsku. Bolje poginuti u boju ako već neće biti boljitka na njegovom sudbinskom putu nego oduzeti sebi život kao kukavica u sred šume. I taman kada odluči šta će dalje sa životom, začu iza sebe korake po suvoj zemlji i uskoro ugleda otmenog gospodina kako mu ide u susret. Beše to veoma zgodan mladić, sličan njemu, sa neobičnim crnim šeširom crnog velikog oboda sa zlatnom vrpcom. "Gospodine, došao sam da vas regrutujem kao svog vojnika i videćete da se moj novac ne pretvara u piljevinu do jutra." Izvadi vreću punu zlata i novca da se jedva moglo poneti. Istog trena, gospodar propalog imanja shvati pred kim stioji i oseti kako mu se podiže kosa na glavi. Pridošli progovori: " Ne boj se. Novac te neće pojesti. Ako se pokaže da je pravo zlato i pravi novac, ako ti donese sreću, spreman sam da se pogodimo. Danas je zadnji dan februara. Služiću te sedam godina a posle toga ti si sluga meni. Ja ći doći po tebe tačno kada istekne sedma godina , kada sat otkuca minut između februara i marta. Prvog marta polaziš samnom. Nisam zao gospodar, videćeš, volim one koji mi pripadaju." I ako prelepog lica, nasmeja se osmehom koji ledi krv u žilama pa nastavi : "Upravljam svim sveckim uživanjem i slavom. Nagodba traje od današnjeg dana i ističe u ponoć poslednjeg dana koji sam odredio, godine te i te", (reče mu koje, bilo je lako sračunati ali ja sam zaboravio). "Ako bi radije da čekaš", nastavi đavo, "osam meseci dvadeset i osam dana, pre nego što potpišeš ugovor, može i tako samo u tom slučaju moraš doći ovde. U međuvremenu ne mogu mnogo da učinim za tebe . Ako do tada ne potpišeš, sve što sam ti večeras darovao će nestati a ti ćeš se vratiti da se od bede i sramote obesiš o neka od ovih drva kako si i krenuo". Gosodar propale kuće ipak ne potpisa odmah nego se vrati kući, pravac kod mog dede u istu onu kuhinju kod ognjišta sa vrećom takvog bogatstva koje niko nikada u kraju i šire ne beše video. Dedi bi drago što se ovaj vrati živ i zdrav i kada pokuša da mu pomogne oko tereta reče: " Sinko, ja u životu ništa teže nisam držao, najteži teret koji sam za sve ove godine osetio!" Ispriča gazda mom dedi sve kako je po redu bilo, ovaj preblde kao kreč, počeše brojati bogatstvo, od cifre se obojici pomuti razum ali zatraži gazda dedi da se zakune da reč jednu o ovome neće nikad i nikome reći! Deda obeća i tako i bi. Kada se približi osam meseci i dvadest i osam dana, gazda ne znade šta da radi. Ono malo zdravog razuma govorilo mu je da ne ide ali ponos nadvlada. Kako se zadnji dan približavao, brigu je smenila odluka! Presudno beše to što mu je , nedelju dana pred potpisivanje ugovora sve krenulo po zlu! Jedna za drugim počeše stizati pisma opomena za dugovanja i ovaj pritisnut nemaše kud! Krenu on put šume, otprilike u isti sat kada se zadesi u šumi i prethodnog puta. Skinu malo raspeće što ga je nosio oko vrata, medaljon sa komadićem Svetoga krsta (bio je katolik) i odloži malo, džepno jevanđelje, sve što je imao da ga štiti od vražije sile obzirom da se u njega uvukao neopisivi strah od one večeri kada je prihvatio pomoć od zloga. Noćas, bojeći se za svoj život i besa već pomenutog , nije se usudio sve te relikvije poneti sa sobom već ih dade mom dedi. Bled kao kreč- krenu. Noć je bila mirn a i tiha a mesec je, iskreno, ne tako kao prošli put, obasjavao kamenje i vres i samotni put ka hrastovoj šumi. Srce mu je tuklo kao ludo kada se približavao mestu sastanka. Tajac. Ništa se nije čulo, čak ni udaljeni lavež seoskih pasa. Da ne beše prokletih dugova i sramote što su ga uzluđivali, on bi, u strahu za dušu svoju, i nadajući se još uvek raju, sa šapatom anđela čuvara u ušima, svemu ovome okrenuo leđa, otišao po sveštenika, ispovedio se i pokajao , promenio se i vodio dostojan život jer beše dovoljno uplašen da bi mnogo toga bio voljan učiniti. Laganim, bojažljivim koracima uputi se pravac prema drvetu gde je sreo zloga i oseti kako se sav ohladio kao led a da ne govorimo kao se skameni kada istog neznanca od prošlog puta ugleda kako ga čeka i fiksira pogledom koji je, mogao se zakleti, blago svetleo crvenim sjajem. "Znači, novac ti je bio dobar ali ne i dovoljan? Ne mari, ne brini, imaćeš ga i za razbacivanje! Ja 'u od sada voditi računa o tvojoj sreći. Kad god ti nešto zatreba, biće dovoljno da zamisliš moje lice, dođeš ovde i kažeš šta ti je potrebno. Na kraju godine, nećeš dugovati ni novčić, sve na šta se budeš kladio dobijaćeš, razumeš?" Gospodaru nekada velelepnog imanja, zastade knedla u grlu , oseti neopisiv strah ali prihvati nešto nalik igli koju mu zli dade i svojom krvlju potpisa pergament na jeziku o kojem nije znao ništa - u dva primerka. Nekako se nakon susreta otetura kući, prestravljen no... sutradan, nekako sve bi "lakše". Karte su ga htele kao lude, novac je dobijao gde god je započeo posao i prelivalo je i preko svake razumne mere. Sve beše po starom: kako se vratiše pare vratiše se i prijatelji! Opet je vino teklo u potocima, zabave, pesma, muzika i veselje na sve strane. Počelo se pričati da gazda i hoće da se oženi ,no, više se njih klelo kako od toga nema ništa. Jedino što je moj deda ponavljao da je često viđao gospodara zamišljenog lica i ako u izobilju, delovalo je da ga nešto opasno muči. Češće je išao u šumu noću i iz nje se vraćao sve grđi i grđi, tuniji da tužnije ne može biti. Zli mu se javljao sada kada god je hteo, danju, noću, u snu na javi, na zabavama , jutri... i samo ga je gazda imanja video. Poslednji odlazak u šumu , deda se kune da ne može ni da nasluti kakav je bio i o čemu su pričali. Kako bilo, gazda je poslao po sveštenika jer je sa nervima popusto do granice gubljenja razuma. Sveštenik je dugo bio sa njim, čuo celu nesrećnu priču, sutradan zatražio savet i od višeg od sebe i dao sledeći savet : nema više kockanja, psovanja, lošeg društva i poroka već pod hitno vraćanje smernom životu i sve tako dok ne istekne ugovor koji nesrećnik potpisa . Ako tog i tog dana, đavo ne dođe po svoje - pobedio ga je! Od tog saveta i tog dana, gospodar kuće živeo je gotovo kao monah , potpuno povučeno u miru bez i jednog poroka. Možeš misliti kako se osećao kada je osvanulo jutro 28-og februara! Sveštenik je došao po dogovoru. On i gazda imanja, molili su se dok nije otkucalo dvanaest sati pa i koji sat posle toga. Ni jedan uznemirujući znak nije se pojavio niti je ko došao . Prenoći sveštenik za svaki slučaj tu noć kod njega a kada svanu rukovaše se i pozdraviše kao dva saborca posle dobijene bitke. Posle silnih molitava, suza, straha i muka kroz koje je prošao, pomisli gospodar da bi bilo dobro sve proslaviti pa odluči da napravi zabavu posle dugo vremena za sve svoje prijatelje i poznanike. Krenu slavlje, pesma igra zabava, sve kao u star vremena. Počeše kartanje, psovanje, lilo se vino na sve strane i kad muzika bi u punom jeku gospodar imanja iz sveg glasa presrećan povika : "Nikad ljudi nisam dočekao slađi prvi mart, živeli mi!!!!!" Smeh se razleže na sve strane:" Kakav prvi mart , prestupna je godina, danas je 29 februar!" Kako to izgovori jedan od gostiju u hodniku se pojavi ko je trebao , po dogovoru: crni plašt, isti takav šešir sa zlatnom vrpcom, duga crna osa. Strahotnim glasom progovori obraćajući se mom dedi : "Reci svom gospodaru da sam došao u zakazano vreme, čekam i ovoga časa neka siđe niz stepenice." I pope se moj deda uz te stepenice na kojima sada sedite. "Društvo moje milo, ljudi pomagajte, neka mi neko ode po sveštenika!!!!!!", sav bled kao krpa jadikovaše kupajući se u ledenom znoju i suzama. Ljudi su se u čudu zagledali ne znajući šta se dešava a moj deda se ponovo pope gore i reče: " Gospodaru , ako ne siđete kaže on će se popeti!" - kršeći ruke gotovo zajeca "Gospodo, ne brinite idem da vidim ko je i šta hoće", pokuša da prikrije zlu sudbinu i kao osuđenik koji prolazi kroz tesnac pravo pred dželata izađe iz sobe. Sišao je. Dvoje- troje ljudi virilo je preko ograde na stepenicama. Moj deda je hodao par koraka iza jega. Kako ga ugleda stranac dohvati gospodara kuće i jednim treskom glave o zid ubi ga na mestu. U trenu se zalupiše sva vrata u kući, pogasiše sveće , gosti razbežaše na sve starne a gazdin omiljeni pas svojim urlikom začu se par kilometara dalje. Pripovedač ustade i štapom pokaza tačan položaj tela i dok sam ga gledao, senke se povećaše a crveni zrak nestade sa zida. Sunce zađe za udaljena brda ostavivši ukletu scenu u dubokom sivilu sutona. Pripovedač i ja se rastadosmo, ne bez najlepših želja koje uputismo jedan drugom i malog bakšiša koji sam mu ostavio a koji nije bio neočekivan. Bio je sumrak i mesec je izašao kada sam bacio poslednji pogled na sablasno imanje poprište strašne legende..."
Vidite čega sve ima na tavanima? Muka vam je? Kome je loše!? Ni najmanje me nije briga. Rekoh na početku : nije za svakoga, ne čitajte i ne idite dalje... Osvrnite se iza sebe. Čujete li korake? Pazite, tako je i nesrećnik iz naše priče znatiželjom završio kako ne treba.. Manite se vi tavana i starog štiva ove sadržine. Ja ću da vam prepričam ... sledeći put nešto drugačije. Kada izađete ispod ćebete da mogu da vas vidim...
Dušica M. Ognjanović
