Zmijske bobice

" Ovo što ću vam pročitati danas je posebna priča. Budite mirni , kao što obično i jeste,  i naučićete još jednu mudru, veoma važnu lekciju! Ne samo vi nego i sva deca čije mame budu čitale posle ovu priču koju mi pričamo za sve ostale. Dakle počeću sada da vam čitam, i upozoriću vas da je priča veoma tužna deco ali ne gubimo vreme i počnimo! " Deca se skupiše oko majke, pažljivo se smestiše i gledaše sa nestrpljenjem u nju u iščekivanju prvih rečenica. Zvuku ptičjeg pojanja i vesele igre  insekata u prelepoj bašti koja je mirisala na breskve " pridruži " se ženski glas, otvori korice stare knjige pa poče :

Bilo je leto. . . Svega je te godina bilo u izobilju. Najviše od svega, Lena je volela maline, trešnje i kajsije. Volela je da joj majka čita priče pred spavanje, volela je očeve ručno rađene igračke, samo za nju, volela je bakine mirisne kolače, volela je šetnje sa dekom po vrtu i njegove zanimljive priče čiji su glavni akteri bili iz sveta životinja a po nekad i čudnih vila i vilenjaka. Lena je bila voljena i srećna devojčica koja je svakim novim danom živela svoj san i to svaki, dan za danom, lepši od prethodnog. Volela je biljke i životinje i svako saznanje o njima, uvek nešto novo, ispunjavalo je njen čarobni svet saznanjima koje je njen deka nesebično delio sa njom. Jednoga dana on je svojoj voljenoj Leni pričao kako sve u prirodi ima svoje mesto, smiso i da ništa i nigde, pa i u najmanjoj šumici ili lugu nije tek -tako. Svakog dana ređala su se nova pitanja i sticala nova saznanja. " Deko, to znači, šta god vidimo u prirodi ne može biti zlo ? " Tako je mila! Na žalost, do sada se pokazalo da samo mi možemo biti zli prema prirodi , nikako ona prema nama! " "A ima li deko , na primer , neka životinjica koju ne smem da mazim ili voćkica koju ne smem da jedem, nešto dekice što bi priroda bila ljuta na mene ako uzmem ili tako nešto?" Nevino dečije pitanje ganu starca i on reče : " Naravno da ima životinja koje ne bi trebalo dirati , ne zato što su zle nego zato što nisu mamine maze kao ti pa ne vole da se ovako maze i štipkaju kao ti  ! " Smeh malene i njenog deke odzvanjao je vrtom punim voćnih mirisa. " Takođe mila ",  - nastavi deka ,  " postoje biljke koje ne treba dirati ili jesti jer su po prirodi malo prgave i ne vole baš kada ih uznemiravaš! Zato ih nikada i nikako nemoj dirati, obećavaš !?  " Obećavam deko ali ne znam koje su ? "  " Hodi sa mnom, sada ćeš naučiti ! " Krenuše oni livadama, šumskim puteljcima i deka polako, sa puno strpljenja i veštine pokazivaše malenoj upečatljive otrovne pečurke i čuvene crvene bobice, zmijski kukuruz, zatim kalinu i drugo bilje koje je devojčica bistroga uma pamtila svaku po na osob. Na povratku kući, devojčica odluči da se poigra sa dedom :  " Deko, igraćemo se žmurke, ne hajde ovako, bolje da se trkamo do kuće pošto si ti veći od mene, zatvori oči , broj neko vreme , i daj mi vremena da budem barem malo ispred tebe! " Obzirom da je puteljak bio tik do njihovog imanja, a u ta vremena ni pomisli na zle ljude i slične namere, pristade deka i krenu da odbrojava : " Jedan, dvaaa, triiii, samo što nisam rekao čeeeetiri, pet, sad će čini mi se šeeest..... još malo pa te stižem, pužiću maleni! "

U par koraka starina stiže do kuće i uveren da je malena već stigla, pozva je po imenu. Saznavši da još nije stigla otrča nazad puteljkom i sreća, ugleda malenu kako u povijenom porubu haljinice nosi nešto. " Pa gde si okasnila, pužiću moj maleni ?"   " Imam iznenađenje za tebe deko ali to tek posle ručka! Obećaj da nećeš viriti !? " Imaš moju časnu reč ! " -  ukruti se starac u vojnički stav i tako nasmejani odoše ka kući gde je celo dvorište mirisalo na ručak koji je majka malene Lene spremila. Popodne je prošlo u šali, prepričavanju koje kakvih događaja i smeha i dobrog raspoloženja beše na pretek. Bajkovit prizor. Da smrt uvek ne juri nevine .  . .
Negde oko podnevnog odmora, dok su svi spavali , Lena je izašla tiho iz svog kreveta i polako, na prstima , otišla je do kuhunje. Tamo je iz haljinice koju je skinula pri povratku iz šetnje sa dekom, u činiju istresla pregršt crvenih, sočnih, zdravih plodova koje je namenila majci uz molbu da napravi deki, zapravo svima njima, kolač od ovog finog, šumskog iznenađenja. Siroto dete . . . punila je malenim rukicama činiju zmijskim kukuruzom, crvenim bobicama koje je pomešala sa narom. Previše je bilo informacija, imena, upozorenja, slika i opojnih mirisa za pametnu ali malenu glavicu. Dok su svi spavali, dečija znatiželaja i nestrpljenje u saradnji sa zlom sudbinom ,nisu gubili ni minut. Malena je , jednu po jednu, iz činije jela crvene bobice. I ako gorkog ukusa, odbojne, u sebi je ponavljala :  "  . . .  Deka kaže da u prirodi nema zlih stvari, sve je dobro, samo smo mi zli prema prirodi , ne ona prema nama. " Ne dugo za tim, malena je osetila mučninu i neodoljivu potrebu da se vrati i legne u svoj krevet.

" Bože" - pomisli " bila sam tako sebična, pojela sam skoro sve bobice, mama neće moći da nam napravi kolač, mama dođi meni je muka . . . deko, dekice moj zašto je men . . . " Zaspala je. Tačnije, Lena je pala u komu. To nisu znali ni roditelji ni deka koji su mirno spavali popodnevnim snom. Nakon uobičajenog podnevnog odmora, potažiše malu Lenu. Na dozivanje : nije odgovarala. Svi su je potražili na različitim mestima : otac u dvorištu, majka u njenoj sobici a starac kao da ga je ruka smrti pozvala pravo u kuhinju !"Teško meni kukavcu , zmijski kukuruz ! ! !  " Leno dušo dekina, pužiću dedin maleni, Leeeeeno..... ! ! ! " Već je bilo kasno i jasno svima šta se desilo. Radoznalost i mala pametnica nisu imali šansi pored usuda koji je tražio Lenino ime na spisak mrtvih.
Završi majka priču i nastavi : " Deco, kao što i sami vidite , radoznalost je dobra, priroda je divno ali i opasno stanište i kao i sa ljudima ima dobrih i loših strana. Uvek morate biti na oprezu jer će vam se u životu, kao ovoj devojčici sa biljem i neki od ljudi učiniti lepi i dobri a u suštini biti otrovni i koštati vas mnogo čega u životu, možda i samoga života ako ne budete pazili!"  " Mama,  a da li  je ova priča istinita? "  "Nije, naravno , ali ima veliku poruku i preneseno značenje za mnoge stvari u životu. " " Mama ja sam bila mnogo tužna, uplašila sam se da je devojčica stvarno mrtva zbog tih zlih bobica i mnogo mi je bilo žao. "    "Nije, mila, naravno, to je samo priča ali kao što rekoh, ima snažnu poruku. Hajde polako na ručak, sutra će mo čitati neke nove priče i učiti nove pouke! "
 " Dobar Vam dan komšinice , i vama moji dragi lepotani!  "Dobar dan komšija, kao ste? Uđite kod nas na ručak ako želite. " Hvala Vam od srca, svratiću neki drugi put sa mojom starom ako ne smetam, sada nosim ovo cveće a i ne ide da menjam putanju na koju sam krenuo i da vam ulazim u kuću sa " te staze ".   " Nisam Vas najbolje razumela ? "   "Pa, ja sam komšinice Tomin stari prijatelj, pokojnog Tome , ako ste čuli za njega? Nosim ovo cveće na njegov i Lenin grob.To mu je unuka bila. Otrovala se duša malena, u mukama je skončala, od prokletih crvenih bobica, zmijskog kukuruza, đavo ga odneo! Mislilo crno dete da je nar pa. . . " -  odmahnu rukom, krajem rukava obrisa oko i nastavi niz put . . .
Zapanjeno svo troje, ostadose bez reči. " Sedite deco. " Sedoše kraj make i ona poče :   " U meni, kao vašoj majci, vi , sa razlogom , vidite riznicu odgovora i objašnjenja. Ovoga puta u vama ću deco moja, gledati odrasle, kao sebi ravne. Za neke stvari, kao za ovo što se dogodilo, nikada nećemo moći naći objašnjenje. Ona se nekada namerno kriju od nas. Nekada da nas ne bi zabolela i bolela još više, nekada da ih ne bi sami tumačili po svojoj volji i umesto lekcije , na žalost,  dobili još veću kaznu. " Nastade tišina. Deca više ništa nisu pitala , majka više nije imala odgovora. " Pođimo na rucak deco! " Pre obeda, majka zamoli  da se u molitvi svim srcem pomole i za dušu malene , sirote Lene. Učiniše to isto i nakon ručka. " Hoće li neko od vas kolač od šumskg voća i bobica ? "    " NE HVALA ! "  - rekoše u glas . . .

Dušica   M. Ognjanović