Lažni zakon

Tema koja je oduvek bila „gurana pod tepih“. O kojoj se ćutalo ili stidljivo govorkalo. Nikad ništa konkretno po pitanju iste. Navodno, sada bi trebalo da bude promena ali videćemo. . .

Zlostavljanje klinaca po školama.Bez razloga ili kako male ološi ili huligani misle u svojim zakržljalim glavurdama-sa razlogom.

Da li je to što je neko: nizak,visok,mali,veliki,debeo,demodiran,siromašan,dosadan,ćale mu nije pun love razlog ili povod da bude ili ne bude maltretiran od početka do kraja smene,svakog dana i tako kao u Danteovom paklu-sve u krug,nikoga nije briga. Profesori i nastavnici su oduvek imali po nekog svog ljubimca malog šmekerčića ili neku princezu i oni su oduvek bili zaštićeni kao beli medvedići. I biće.Tu nema tajne.I da je ima-javna je.Novac ili proklete parice.Listići šareni,od davnina glavni uzroci mnogih problema.Papirići zbog kojih se o čas posla gube i obraz i poreklo i ljubav i i tata i mama i vera i nada.

Imala sam sreću da budem među decom koja su bila u „dobrostojećim ekipama“ ,slatka i glatko prolazila svuda ali i nesreću da od naj ranijih dana gledam tuđe patnje i težinu života kada si na bilo koji način obeležen.To su bili neki od mojih drugara.Verovali ili ne,jedni od najboljih i oni koje i dan danas pamtim. Dakle,sećam se onih malih ,sitnih likova u dva broja većim jaknama,bez užine,obuće pozajmljene samo za taj školski dan,pogleda koji ne može da se opiše a srca velikog kao kuća.Da li je moguće da je i dan danas tako? Zar nismo barem malo pametniji,emancipovaniji,zreliji i ono što je najstrašnije a još tužnije,pitam se:  gde nam je strah Božiji?!

Čula sam od komšinice,pre neki dan,da će sinu morati kupiti ovo i ono(sve same nepotrebne a preskupe gluposti)kako ga klinci u razredu više,žargonski rečeno ne  bi „vozali“. Koliko dece je diglo ruku na sebe!!!!!!zbog malih ološa i baraba koje će to ostati i kada (namerno kažem na žalost) odrastu. Slobodni a opet nesvesno zarobljeni u svojoj gluposti i očajanju koji će u životu tek uslediti kroz događaje koji će se sigurno,kao po bumerang efektu vratiti njima ili njihovoj deci.

Koliko divne dece,talentovane,besprekorno vaspitane strepi i mrzi svaki svoj dan zbog neke male budale koja,kako se gotovo uvek ispostavi,zbog sopstvene nemoći ili zlostavljanja kod kuće,postaje jedno malo-veliko šetajuće zlo.

Priču o dečijoj nevinosti i čistim,malim,slatkim srcima ostavimo za bajke,pesmice,za dečije predstave i slične događaje. Na žalost,većina je pošla putem kojim se češće ide.

Onaj drugi ,put kojim se ređe ide je izgleda oduvek bio rezervisan samo za anđele,one zaista čistog srca ili one koji su znali da prate prave putokaze.

Ako i odrasli biraju prijatelje po tome koliko je ko imućan,koliko mu može,zlu ne trebalo,pomoći materijalno,biramo se po izgledu,što lica,što automobila.Mi,nazovi odrasli.....od koga deca da vide bolje ,pitam se...

Uvek se ograđujem-čast izuzecima. . . . a iz inata dodajem :svi znamo kako malo ih je . .  .


Dušica M. Ognjanović