Slana rozen torta. Pravljena danas. Taj recept mi je stajao na nekom papiriću mesecima, ako ne i više. Napravila sam ga danas. Uspeo iz prve , valjda kao i sve ostalo čemu pružaš potpunu koncentraciju i pažnju. Nije moglo da omane. Pogledah nekoliko filmova za koje ranije nisam imala vremena a spadaju u moje omiljene. Jedan od njih i Ben Hur. Stara verzija iz 1959, Charlton Heston briljira kao Juda Ben Hur. Retke budale, poput mene, znaju da mu rimejk nije ni do kolena. Elem, kad sve ovo jednom bude juče, kupujem sebi vintage rokovnik sa printom od rozih ruža. Barem pet puta sam prošla pored radnje i nikako da ga kupim. Sve sutra ću, prekosutra ću . . . sad sve zvuči kao malo sutra ću. Dakle, kupiću taj rokovnik jer sam ga dobila kao opkladu za tri uzastopno dobijene partije u " Ne ljuti se čoveče ". Dalo mi ga kumče na poklon, kaže poput Patka Dače: " Duco, da bubijef veme. "
Pita kolega kako podnosim karantin, njemu došlo da iskoči iz kože, mrzi ga da radi od kuće. Nema potrebe da vam se zakunem da mi je do pre mesec dana, kivan na Sunce, Meseec i sva tela nebeska, govorio, kako bi sve dao da ne mora da ustaje rano i da bi kao munja radio sve, samo da je od kuće . . . Izlišno da pitam koje ovde lud? Još gluplje bi bilo da vam citiram njegovu odbranu kako se živ ne seća da je to rekao . . . Kuka prijateljica kako joj fali ona gužva na ulicama. Došla je do stadijuma da joj fali ono " čukanje " sa torbama i rancima na prelazu i laktanje u centru. Prećutah joj ali pomislih, nismo toliko dugo zamandaljeni da već kreće kriziranje ovog stepena. Onda se setih da je ta ista koleginica paničila da ima vaške kada je šnalom počupala par pramičaka kose pa se prisetih da se inače, i generalno, teško nosi sa stvarnošću. Lokal preko puta mog stana. Svakog petka repertoarom domaće muzike iz doba ranih osamdesetih, dovodio me do granica izdržljivosti dok me nevešti pevač podsećao svojim zavijanjem, na martovsko bombardovanje. Pusto bez njega. Uhvatim sebe kako zatvorenih očiju pevušim jednu od onih njegovih sa repertoara. Lokal za šišanje kučića. Žalili se stanari da im smeta lavež pasa , žamor vlasnika i muzika iz lokala. Sad ni muzike, ni pasa, ni žamora ljudi osim lokala. On uredno stoji na istom mestu. I savršeno ga zabole katanac ima li ljudi ili ne. Vratim film u nazad, u martu je počelo i bombardovanje. Sad baš, skoro u ove neke dane. Jedno sranje ispratiš, čini se polako memorijski stavljaš u ad acta, kad ono . . . Mislili smo od onoga nema gore: sirene, uranijum, fajt na kvarno. Ovo još gluplje. Onda se barem znalo, kolko - tolko, kad krene da " zavija ", grunuće, ovako u grobljanskoj tišini, ne znaš kod koga ili iz koga vreba " čupavac ". Takav je pod mikroskopom. Kad smo kod čupavac, mogla bih to sutra da pravim. Čupavce od kokosa. Imam izolacije na pretek. Samo obazrivo kucam ove naznake o vremenu. O tome ne smem i ne mogu. Dok brišem prašinu po peti put, slušam vesti. Voditeljka savremena, gumeno - plastična, sve po današnjem p.s- u ali zbunjujuće vesti sa izveštajima poput onih iz doba kuge. Opet maske, svi od reda, samo bez biljnog punjenja i crnih kljunova. Kreće špica i za vesti iz sveta i taman da uzmem daljinski u ruke, da ne slušam najavu kolektivne odjave, setih se jednog dečaka. Tri godine je imao. I on je bio na vestima. Video ga je ceo svet. I zaboravio. Zaboravio od silnog kurvanja, razvrata, kockanja, laganja varanja, jurnjave za lovom i poganim snovima koji, srećom, nikada neće postati stvarnost. Igrao se taj dečak na igralištu bušnom loptom, sirotinja. Gađali bombama sve pa i trošno naselje u kome je živeo. Kada su mu malo telašce izvukli ispod gomile šuta, zaplakao je. Znali su da umire jer je imao unutrašnje krvarenje koje je bilo nemoguće sanirati. Plakao je tiho a poslednje reči su mu bile : " Sve ću ovo da kažem Bogu! " Sećate li ga se sad!? Izgleda da je rekao . . .
Dušica M. Ognjanović
Pita kolega kako podnosim karantin, njemu došlo da iskoči iz kože, mrzi ga da radi od kuće. Nema potrebe da vam se zakunem da mi je do pre mesec dana, kivan na Sunce, Meseec i sva tela nebeska, govorio, kako bi sve dao da ne mora da ustaje rano i da bi kao munja radio sve, samo da je od kuće . . . Izlišno da pitam koje ovde lud? Još gluplje bi bilo da vam citiram njegovu odbranu kako se živ ne seća da je to rekao . . . Kuka prijateljica kako joj fali ona gužva na ulicama. Došla je do stadijuma da joj fali ono " čukanje " sa torbama i rancima na prelazu i laktanje u centru. Prećutah joj ali pomislih, nismo toliko dugo zamandaljeni da već kreće kriziranje ovog stepena. Onda se setih da je ta ista koleginica paničila da ima vaške kada je šnalom počupala par pramičaka kose pa se prisetih da se inače, i generalno, teško nosi sa stvarnošću. Lokal preko puta mog stana. Svakog petka repertoarom domaće muzike iz doba ranih osamdesetih, dovodio me do granica izdržljivosti dok me nevešti pevač podsećao svojim zavijanjem, na martovsko bombardovanje. Pusto bez njega. Uhvatim sebe kako zatvorenih očiju pevušim jednu od onih njegovih sa repertoara. Lokal za šišanje kučića. Žalili se stanari da im smeta lavež pasa , žamor vlasnika i muzika iz lokala. Sad ni muzike, ni pasa, ni žamora ljudi osim lokala. On uredno stoji na istom mestu. I savršeno ga zabole katanac ima li ljudi ili ne. Vratim film u nazad, u martu je počelo i bombardovanje. Sad baš, skoro u ove neke dane. Jedno sranje ispratiš, čini se polako memorijski stavljaš u ad acta, kad ono . . . Mislili smo od onoga nema gore: sirene, uranijum, fajt na kvarno. Ovo još gluplje. Onda se barem znalo, kolko - tolko, kad krene da " zavija ", grunuće, ovako u grobljanskoj tišini, ne znaš kod koga ili iz koga vreba " čupavac ". Takav je pod mikroskopom. Kad smo kod čupavac, mogla bih to sutra da pravim. Čupavce od kokosa. Imam izolacije na pretek. Samo obazrivo kucam ove naznake o vremenu. O tome ne smem i ne mogu. Dok brišem prašinu po peti put, slušam vesti. Voditeljka savremena, gumeno - plastična, sve po današnjem p.s- u ali zbunjujuće vesti sa izveštajima poput onih iz doba kuge. Opet maske, svi od reda, samo bez biljnog punjenja i crnih kljunova. Kreće špica i za vesti iz sveta i taman da uzmem daljinski u ruke, da ne slušam najavu kolektivne odjave, setih se jednog dečaka. Tri godine je imao. I on je bio na vestima. Video ga je ceo svet. I zaboravio. Zaboravio od silnog kurvanja, razvrata, kockanja, laganja varanja, jurnjave za lovom i poganim snovima koji, srećom, nikada neće postati stvarnost. Igrao se taj dečak na igralištu bušnom loptom, sirotinja. Gađali bombama sve pa i trošno naselje u kome je živeo. Kada su mu malo telašce izvukli ispod gomile šuta, zaplakao je. Znali su da umire jer je imao unutrašnje krvarenje koje je bilo nemoguće sanirati. Plakao je tiho a poslednje reči su mu bile : " Sve ću ovo da kažem Bogu! " Sećate li ga se sad!? Izgleda da je rekao . . .
Dušica M. Ognjanović
