Sećam se . . .

 Sećam se, bilo je dana kada sam bio željan svega. Samo malo hleba, ništa drugo i ništa uz to. Sećam se i majke koja je po komšiluku molila da pomogne po tuđim imanjima da bi nam donela malo hrane, možda po koju staru, iznošenu stvar da je posle razmenimo među sobom. Sećam se i njenih suza i jecaja iza kolibe kad su je terali sa pragova. Tada je, da ne bi dolazila praznih ruku, brala cveće usput da nam ukrasi više nego skroman sobičak oronule kolibe. Sećam se  oca kad se razboleo i naroda koji je pokazao samilost tek kad su skupili pare da ga sahrane, jer mi nismo imali od čega. Sećam se i dece koja su poput pasa ruganjem grizla naše siromašne duše i dana kada smo se kući vraćali plačući ne videći izlaz iz tunela ni beg iz naše sirotinje. Sećam se i dana kada je majka peške, jecajući, bosa otišla da zamoli popa Radeta da pomaže, pomrećemo od gladi. Sećam se šta se sve izdešavalo potom. Sećam se da smo svi do jednog završili škole, sećam se majke čiji obraz više nije sijao od suza, sećam se da sam je tamo nekih dana, video nasmejanu i svhatio da i majka zna i može da se smeje. Sećam se dana kada su braća završila akademije, ja fakultete. Ne jedan, nego dva. Jedan oca radi, drugi za majčine suze. Sećam se i toga da sam, sada, kada mogu kupiti sve, obećao Bogu da nikada neću zaboraviti ko sam. Kako je nemati. Da treba pomoći svakom. Da se dobro pazim da sirotinja ne pusti suzu zbog mene. I da. . . sećam se da je jedino Bog bio uz nas. Od Boga naučih da uvek budem uz druge, da ne zaboravim nikad kako je biti sam, gladan i jadan. Sećam se, boli to, ne zaboravljam ni dan danas, ali zlata je vredno.

Dušica M. Ognjanović

Gute reise und viel spass!

Kažu ko god je imao petlju otišao je negde. U drugu zemlju, "trbuhom za kruhom", ovim za onim, nečim za svačim. Ne mogu da mlatim isprazne rečinice i izgrdim virtuelno sve po na osob koji su, (i što su), uradili isto što i ja (otišli tamo gde su mislili da će im biti bolje). I kada stignemo u "to tamo i to bolje", kad prođe euforija odmerena tačno sa nekoliko dana dok kao novi ker u kraju merkamo svaku uličicu i okoliš , kao po pravilu, magija vrlo brzo prestaje. Onda se ulazi u takođe čuvenu fazu prisile na misli koje bi trebalo da nam olakšaju uvaljivanje na tuđu teritoriju : kako smo samo nastalgični, (sram nas bilo), ljudi su potpuno drugačiji, kultura vrca na sve strane , svi više nego pismeni i emancipovani, (ih, onih naših prostaka). Čim se nađe uhlebljenje, euforija je u zenitu! Zahvalnosti nikad kraja, pre početka prvog radnog dana a kamo li prve plate! Već kreće fantaziranje šta će se i kako će se, koliko i od čega - kome. Da vide komšije, da vide rođaci, da se ponosi svako osim onoga koji vidi sopstveni odraz u ogledalu. Nije u pitanju posao koji se ponudi, prihvati i radi. U pitanju je način na koji smo pristali na njega. U šta se, (u hodu), radeći isti, pretvaramo? Vremenom, kao (ili u zbilji), poput Feme iz Pokondirene tikve, mešamo maternji sa po kojom domaćom, te : " Kako ono beše, stade mi mozak...ah, da, oh, zaboravih".... Zatim gnušanja od svega što potiče iz zavičaja dok stomak ne opomene da se , po pravdi rečeno, više nego rado prisetimo lepinje sa pržom, babinog ajvara i mumificirane butkice iz dedine šupe. Sve to, danima, okupira ostatke ganglija jednog prosečnog gastarbajtera dok na nekoj od sala ne ugleda posterčić (ne veći od formata A4 ) sa najavom gostovanja dobro poznate kreature krcate silikonskog punjenja sa sve pratnjom bezvratog, (kao i ona,) polu-pismenog kolege koji stižu kao spas u zadnji čas! Od čega? Od prevelike količine stranih dobrih zvukova, još boljih vibracija i "nobleštine" nahvaljene na početku ovog pisanija. Kreće balava euforija u haljinama i odelima od kojih bi se zastideli i građani siromašne Kineske četvrti. Samo neka sija, da blješti , na "rados"! Cirkoni, lastiši, likra, ih, samo nek pršti! Seljano , eve me!!! "Neeeeedaj me maaaajko , nedaj meeee! -ori sa razglasa. Mučene majke, (da ih vide samo kada su elementu), istog bi trenutka sa suzama preko pomoćnika Skyp-a zvale "curik" ali ko bi onda, avaj i da se ne lažemo, slao šuške da se familija pohvali kako su , (ljubi ih majka, baba, tajo), ko god, ona njena ili onaj njen , stali na noge (kao do su do tada bili sirene pa , eto, sad su cudom na nogama). Ono što vam niko neće priznati, (mislim na vas što ste hrabro i ponosno, iznad svega i svaka vam čast, ostali u vašim rodnim gradovima), dakle, ono što vam "bauštelci" nikada neće kazati, ma gde ponovo svili montažno gnezdo je sledeće : daljina od svoje postojbine ubija! Cela ta šarada i gluma da bi se , možda, jednoga dana, uklopili u jedno perfekto "How are you" ?, "Wie geht es dir?", "Come stai?", "Comment allez vous?" - košta mnogo! Mnogo suza, znoja, truda, glume, šlihtanja, ponižavanja, da, ponižavanja, strepnje, šparanja i kad treba i ne treba, mnogo odricanja, previše laži, premalo sreće. Možda su nas zaveli filmovi, preuveličani doživljaji kvazi prijatelja, možda nas je zavelo to parče hleba koje smo dobili, možda su nam oči odavno postale slabovide a mi žmirkali na silu na stvarnost, zanemarivali naše Sunce a tražili ga tama gde nikad nije ni sijalo. Nije do njih, do nas je. Ozbiljna boljka boli sve one koji sreću traže gde joj mesto nije, ponašamo se kao Mediteranci iz suptropskih krajeva gde su mirisi jači, ljudi ipak neuporedivo prisniji, materijali topliji, blizina raja primetnija! Mislim na naš ruzmarin, bosiljak, origano, smirnu, nanu, omamljivo prelepo i mirisno žbunje leti, pa palme u doba kad odmor zove, maslinovo drvo koji prvi put rodi posle sedam godina tvrdoglavosti a domaćinskog strpljenja. Gastarbajtersko nebo zna da razveje i najlepše oblake, da one plavo - bele pufnice nekako razvejeu sivilo.... i kad su parkovi puni čine se nekako sablasno pusti i setni. Sve je do utiska i patnje duše koja se na silu otela od mesta kome pripada. Dom zove, zemlja u nozdrvama još miriše i nikada neće ni prestajati da podseća na onaj prvi, sočni zalogaj kruške iz detinjstva kad se bosonog lišen savke brige živelo od srca i srcem za svaki novi dan. A onda krenu snovi sanjaš kako te u onom tvom stanu, u onoj tvojoj zemlji, ma kakva bila, pozivaju na doručak. Taman da radosno najaviš : "evo meee" , shvatiš da od toga nema ništa. Sanja se sve od reda, i ono za šta se mislilo da u vašem svakodnevnom životu nema nikakvu vrednost. Snovi. Ubijaju. Nostalgija - kida! I sve ovo i sto puta gore zbog čega? Ah da...iz čuvenog inata. Inat koji je hemijski razložen podjednako ubitačan kao arsenik. No koga briga. Suze brzo poteku, još brže se i brišu. Videće oni ko će da dođe ko car u stari kraj, videće one ko sam ja, videće svi, Sunce im poljubim kad napravim dvorac sa sve "labudovi i ostale živuljke"! Stubove i ostali kič asesoar se podrazumeva, (mesing , što žući ako može da "zlato" koje nikada neće imati , barem fake zasija verodostojno, tek toliko da komšija i po koji gluplji rođak pomisli kako se stvarno "zaimalo") .... šta drugo nego lažiraju, zagipsaju , poprskaju i opet - odglume. Kakva god ova "gruda" bila, prihvatimo je. Vraćam se, kako čujem i oni meni slični. Veći je uspeh, (iz iskustva govorim), dovesti nekoga ko redovno prima sve prihode i od ptice mleka ima u krajeve u kojima nemaš ni od prvog do petog, ali duh naroda i ta muzika, jezik i ljudi od kojih se stidimo, čine upravo taj "začin" koji strancima prilikom prve posete naših krajeva - "kradu" srce! Da. Verovali ili ne, i neko tamo , negde, preko ima srce. Samo do nas je što naše kuca u ritmu : " šuške , šuške" . Kako beše u dečijim starim spomenarima: " ...Ako juriš dečka i autobus, nećeš ga stići." Da kojim čudom to ko ima da kaže našim budućim pečalbarima na terminalima, ne bi im ni palo na pamet da odu negde preko u nadi da će dobiti ono što su već imali i to gratis i po rođenju : dostojanstvo! No, znam da boljitka u šupljim glavama neće nikada biti, te ostaje samo da i ovo otkucam : Gute reise und viel spass! !






Dušica M. Ognjanović

Pasja vremena

Davnih je godina ovo bilo, onih godina pred rat kada niko nije hteo da prizna, (a svi slutili), da nešto teško, zlo, leluja u vazduhu. Crni pokrov rata i stradanja još uvek nije bio zaklonio Sunce... Tih godina, u jednom gradu, živeo je Rajko sa svojom porodicom. Beše dobar čovek i otac male Borike. Želje njegove mezimice ujedno behu i zapovest za njega. Jednoga dana, požele mala Borika kuče. Pokušaše roditelji da je odgovore od zamisli pravdajući među sobom, (po najviše pred njom), da je to samo jedan od njenih hirova, da kuče nije igračka no :  uzalud. Koliko sutradan, raspita se Rajko zna li ko gde može Boriki naći kuče i uputiše ga ka komšiji Jakši koji je imao običaj da udomi gotovo svakog psa lutalicu i obezbedi njihovim štenadima hranu, vodu i skrovište nad glavam kad zima pokaže svoje ledene zube. I tako se Rajko obrete u Jakšinom dvorištu i po savetu uze jednog mešanca i zaputi se kući. Kakva radost nastade kada ga malena Borika ugleda, ne može se opisati! Od tog se dana nije razdvajala od njega a vreme provedeno u školi računala je nekim čudnim časovnikom : godine su joj bili sati a školskim časovima, činilo se, nije bilo kraja. Kad li će već jednom opet zagrliti svog Boba!? Milina ih je bilo gledati kako veselo trčkaraju po kraju, livadama i okolnom parku. Nema ko nije znao i rado pozdravljao malenu Boriku i njenog Boba. Kako je vreme odmicalo, sva deca u kraju koja su se igrala sa Borikom  volela su i njenog psa gotovo podjednako kao ona. Ta ista deca, behu svedoci razvoja događaja koji su, na žalost, promenili i zauvek zapečatili sudbinu Borikine porodice. "Kako tebe nije sramota da se hvališ tom džukelom kao da ti je, ne znam ni ja kakav pas!? Obična džukela, avlijaner!! - reče  jedan od dečaka u kraju. "Šta se praviš važna kao da šetaš lava!"-  i tu se , po prvi put od kada je imala Boba, mala Borika zaplaka. Od tog dana, nekim zlim usudom, deca sva od reda, krenuše zadirkivati Boriku: " Šetaš  džukca, šetaš džukca!!!" Po neko je dobacivao i :  "Al je strašan ovaj lav!!"- i smeh koji je parao nebo. Do skoro nasmejana i vesela Borika, sada je dolazila sa suzama u očima ispričavši sve roditeljima. Grlila je svog Boba i plakala dok je on tiho cvilio osećajući njenu bol ali i sluteći , kao i svaka životinja, ono što dolazi. Iz dana u dan, ljubav se pretvori u mržnju : o kako li je samo odvratan bio Boriki do jučerašnji ljubimac! "Tata,  vodi ga iz kuće, ne mogu da ga podnesem!!!!!" I tako svaki dan. "Hoću novog, rasnog psa, tata neću više da bacam vreme, hranu i ljubav na ovu džukelu!!!!" Kako samo bole ove reči izgovorene iz Borikinog malog ali nekim čudom zaleđenog srca! Još istog dana, da zlo bude veće, Bob beše išutiran od stane devojčice koja ga je volela više od sebe same. "Crkni negde napolju : avlijaneru!!!!!" Uz mržnju i udarce, nađe se dojučerašnji ljubimac na ulici. Poče jaka kiša, zasevaše munje, udariše gromovi i  dodatno učiniše celu scenu još turobnijom. Pokisli, pretužni pas ispred doma u kojem je imao svoj kutak, jedno staro ćebence i puno ljubavi koja je ostala nepromenjena (ako bi kojim slučajem njegovo pseće srce moglo šta da progovori). Do kasno u noć, gledala je Borika kroz prozor sa osmehom na licu svog doskorašnjeg ljubimca i šaputala : " Crkni džukelo!" a otvorivši prozor dodade : "i ne cvili više ne mogu da te podnesem!!!! " Danima je Bob stajao ispred kuće, odlazeći samo na kratko kako bi sebi našao koji zalogaj i ostao u životu nadajući se da će njemu dobro poznata vrata, ponovo biti otvorena, njegova malena gazdarica puna ljubavi kao nekada, on ponovo dremkao na svom ćebencetu i konačno potvrdio da i psi sanjaju. Ovoga puta java je imala jače mišiće. "Gubi se više od naše kuće buduća vrećo za buve!!! Tata mi sutra donosi rasno kučence!!!" - moglo se zakleti da se od  njenog smeha psu dizala dlaka na leđima. Rečeno- učinjeno. Koliko sutradan stiže štene rasnog psa no i otac mrkog izraza lica. "Počelo je, pazi kako znaš i možeš da Borika ne oseti, ja ću da vidim šta ću s nama"! Rat. Rat je stigao i zakucao svojim crnim kandžama na svačija pa i vrata ove do skoro srećne i bezbrižne porodice. "Tata zašto ne mogu napolje i šta je to genocit?" "Genocid moja Borika, genocid...." "Šta je to tata?" Prvi put on nije imao lepih reči za mir svoje mezimice. Nije izustio ni slovo a mir beše prošlost . Pred zoru, zaglušujući, do tada nepoznati zvuk, prenuo Boriku iz sna. Dozivala je roditelje, oni nju, jecaji i vriska na sve strane! Bežalo se glavom bez obzira. "Uzmi neku lutku Borika i moramo da idemo odmah!!" "Ali tata!!!" " Odmah Borika, nema priče!!!!" Izlazeći iz svog doma, nije ni slutila da poslednji put radi ono što nikako nije smela : uplakana , iz sveg glasa, zaurla na Boba koji je stajao nepomično i zavijao gore nego ikada : " Gubi se od naše kuće džukelo odvratnaaaaa! " Konvoji su bili nepregledni. Rat je ostavljao horor filmove u minijaturi svuda uokolo : leševi, razrušene kuće, izbezumljen i gladan narod besciljno je lutao. Šok i muka zadesi sve pa i Borikinu porodicu. U haosu koji je nastao, odvajale su se porodice, muževi od žena, momci od devojaka, deca od roditelja...bezumlje je vodilo glavnu reč. Tako kaljavi, sivi putevi dovedoše Boriku i njenu majku u drugi grad gde behu samo broj i smetnja. Rasu se nekada srećna i divna porodica. "Mama, gde je tata, hoću tatu!" "Oterali su ti oca kao pseto, kao ustalom i sve nas mala i ne kmezi više!!!!!!! "- vikala je žena za koju je bilo očigledno da proživljava nervni slom. Odveli su je u nepoznatom pravcu. Jecaji, zapomaganja...beda sa svih strana. "Bob majko, mi smo sada kao moj Bob, je li tako!?" - zajeca Borika i majka sa njom. "Tako je sine, mi smo sad kao Bob." Pričalo se posle da je nakon granatiranja grada i zgrade  gde je živela porodica iz priče, ispod šuta nađeno telo psa. Siroti Bob i u smrti dokazao je ono što se odavno zna da je pas čovekov najbolji prijatelj a ljudi, ma kojih godina bili, ostaše i jesu kvarljiva roba...





Dušica M.Ognjanović