Mućkalica sa petom kućom u Marsu

Da li je iko od vas ,nekada, probao jelo zvano mućkalica? Ono , čime su nas babe jurile “da probaš sine” kad smo bili klinci? Koga briga šta vi ili ja jedete, mućkalica me samo podsetila na ovo ili ono o čemu želim da pišem u ovom “receptu za istu”. Danas mi je na pamet pala “verska mućkalica”. Dobre su vam te kineske naočare, sa vama je, nadam se , sve ok i niste skrenuli, (u stvari,  otkud ja to znam), ali dobro ste pročitali : “verska mućkalica”. Gledam ovaj narod oko sebe i ne znam da li da se smejem ili pustim koju suzu. Obično uradim ovo prvo, (zbog postupaka već pomenutih likova) ali ,realno, i bez “laganje”, više radim ovo drugo. Inače i životno. Ne zato što sam kmezava njanjara nego pročitah u nekim novinama da su laki na suzama i oni koji su slabi ili preosetljivi na ljucku glupost pa se bojim da ne “prolijem”, kao oni teški, crno-sivi letnji oblaci pred oluju. Većina ljudi je osetljiva na decu, dečiji plač, njihove boljke, stare ljude kad drhtavim nogaricama kao bubci prelaze dva dana pešački i slično. E kako njih to gane, mene pregane ljucka glupost.  Onda se ponašam kao mama vučica kojoj je uginulo prvo mladunče. Čulo bi se do Meseca kako reagujem kada budala krene da soli pamet onome kome je mozak, (“po slanoći” ) u rangu sa najskupljim ruskim kavijarom. Elem, vera, ljubav i nada. Tri divne reči još divnijeg ploda i poroda ako ih zaista pustimo u svoje srce. Primetih, (sram me više bilo kako sve primećujem), da narod na ove tri navedene divne reči reaguje na dva načina:  kao mladi majmuni ili bikovi u koridi. Za ove prve, poimanje vere, nade i ljubavi svodi se na : “verujem ja, kako ne, pa moja baba!!! je prva imala ikonu u selu!!!!  ili “deda mi je slavio “najveću” Slavu u selu” !? “E da, i nosio je barjak oko crkve”! Toliko o veri.  Idemo na ljubav, pa onda kreće  : “u što je ovaj ili ova lepa braaateee, čija je, ko je , šta znaš o njoj –ništa, “brate saznaću” (al za malo). Tolio o ljubavi. Idemo na nadu : “ćuti može i gore!” Kratko i jasno:  bam, bam ,”overiše” i nadu i to na licu mesta. I šta sad, šta je poenta, šta ja kuckam , koga prozivam, šta pitam , da li se kurčim? Da. Očigledno je.  I ? Sve se to ljudi pitaju. Da odgovorim malo detaljnije,  samo da dignem noge na stolicu...sekund samo. Dakle, da ,prozivam sve i svakoga, sebe, mene, ja, moj odraz u ogledalu vas i šta sad? Prozivam kad mi se otvori dnevnik pa danas zapadne na slovo, na slovo i ja prozivam. Palo danas na slovo “v” kao vera a ja dodala i ljubav i nadu. Nek sve tri ustanu! Smesta. Prozivam ih! Prozivam ih da ih na glas pitam zašto su toliko dobre,trpeljive, pune ljubavi, mile, drage i tako pune trpljenja i strplenja. Ćute. A sve tri mirno stoje, prave kao sveće i sijaju u punom sjaju. Teško mi da im kažem kako sam videla ljude kako izlaze iz crkve i kupuju greb-greb srećkice, uplaćuju loto, idu u kladionice, kupiju časopise o astrologiji, rade natalne karte. Da ,da....I svi se redom kunu kako vole Boga. Kojeg? I nemoj da me je neko tamo , sa druge strane monitora ,  pitao: “ a otkud znam ,da ih možda nisam pratila"? Ni sučajno. Samo od istih ne mogu da čujem Službu nedeljom u crkvi pa tako dok su polu-glasno prepričavali sve ovo što sam vam nabrojala, htela ili ne, čula sam sve ovo ( i za loto, i grebe i natalne karte) i...ma ko ih jebe.... Realno,  to me ne interesuje jer svako od nas će dati odgovor sam za sebe za svaki svoj postupak u životu . Ja sam “bolećiva” na:  veru, nadu i ljubav. One i dalje stoje podignute, opet prave kao sveće , ne osuđuju nikoga (ovako kao ja) baš zato što su vera,nada i ljubav. Ako kojim slučajem neko pomisli da sudim drugima, piiiiiiiiiiiiip, opet prc , greška u koracima, samo podsećam da može po nešto a nekad i mnogo toga u životu da se ispravi. Eto, biti u prvim redovima u crkvi (kako bi sveštenik što bolje  mogao da vas “notira” u glavi kako ste redovni na Službama) je ravno podvigu puža da pređe sa jednog list na drugi ,razdaljina - 2 cm. Ako kome dođe da se podvizava, što toplo preporučujem, neka za početak čita Bibliju, sa punim pravom nazvanu :  knjiga nad knjigama! Neka ne ujeda, olajava  i ne "gricka" svoje bližnje i sve oko sebe, neka voli Boga svim srcem svojim i najvažnije, neka veruje Gospodu za sve, do naj sitnijeg događaja u svom životu jer svi oni vode ka velikom Božijem planu za sve nas. Sve fakultetske diplome, titule, “pod- titule” i zvanja , odavno gube smisao kada čovek shvati da ima Onoga ko brine o njemu u svakoj sekundi a mi ni malo ne obraćamo pažnju na Njega (osim i jedino ) kada nam nešto zatreba. Korisnicima natalnih karata, kuća u Marsu , Jupiteru i Veneri , sa sve Strelcem i njegovom strelom na putu ka njihovom guzu, da ne zaboravin i  extra barabe, "čitače" sudbina i budućnosti iz taloga ispijene kafe gde čuvena Nescafe gubi bitku u 21. veku baš zbog materijala za romane i prozu budalama, imam poruku: stigla preporučeno( od koga neću vam reći ali će te prepoznati odakle dolazi po pečatu na kraju teksta ).Budite dobri, znam to je mnogo teže, (ništa lakše nego biti govno) ali budite dobri, molim vas, najbolji što možete ( sa malo vežbe , preći će vam u naviku) . Ako se za početak osetite kao Bambi na ledu, kako je sve krenulo klizavo i klizavije nego što je bilo pre vaše odluke da postanete dobri, ne brinite, biće sve ok. Jedino Gospod zna šta radi za razliku od nas koji ,evo, dokazaću prave greške čim zinu ili čim oči otvore. Jedni su me sad ,čitajući, prozvali “ko si ti da nam spočitavaš šta i kako, meni je žena ili čovek sve pogodio”( mislim na astrologa ili “bakice sa super moćima po zabitim seocima” koje posećujete a glumite jaganjce po crkvama). Ko sam ja? Niko. U suštini , ništa , samo delić nebitne materije. Evo ,zovite me ameba! Samo, ja sam ameba sa dva oka koja i sa Marsa + Meseca vidi i prepozna budalu i foliranta. Eto tako, nastade ovaj tekst. Gle, usput ,nenadano, i ja dobih neku pouku: i od budale ima neke koristi !



Dušica M. Ognjanović

Putopisac u pokušaju

Sećate li se onih divnih putopisa koje smo nalazili na policama starih , školskih biblioteka : čas smo bili u Africi,  pa do vrele, šarene Španije, smrzavali se u mislima i fantazirali o polarnim medvedima,  zamišljali kakav li je i kako zvuči taj, kako pustolovi opisuju, fascinantni ara! A tek tukan, čudna ptica sa još čudnijim kljunom za kojeg smo saznali, (a kako drugačije), nego preko prelepih ilustracija pomenutih knjiga. Lično, volim putopise ali sam, po mojoj proceni, (što je najpoštenija mera kad se o sebi besedi), daleko od putopisca. Nisam u gardu, baš volim klinč ali teško sam prihvatila da ispišem redove koji slede. Ne zbog toga što im nisam dorasla, (Gorski vijenac je moj , zar ne ) ,već zato što smatram, iskreno, od srca, da opisivanje i ovo malo besede o zemlji koja će mi biti tema, nije ni prineti onome što osećam prema istoj a kamo li dočarati njenu lepotu. No, na nagovor meni bliskih i dragih ljudi, opravdano, odlučih da zavrnem rukave, (lažem, u majici sam kratkih rukava), i napišem ovo što mi je na srcu o onima i onoj zemlji gde sam isto ,čini se i donela i ostavila. Ako mislite da znate sve o Grčkoj I Grcima, žestoko ste se prevarili! Ovo važi samo za one koji nikada do sada , (a mali ih je broj) , nisu boravili u istoj. Elem, sve predrasude, savete , nagađanja I slično pravac u zaborav – Grčka mora da se doživi ,oceni I proceni sopstvenim čulima. Što je za neke fascinantno za druge je “prosek” I kreću da se upuštaju u tzv. "Helensku avanturu "uzduž I popreko često van mogućnosti da stvari od suštinske vrednosti spaze malo podalje od svog nosa.  No, to nije naša već briga oftalmologa pa će mo nastaviti dalje. Kada se smestite, osim predivnog vazduha I prelepog vremena (retko se dešava da ovo drugo zataji ) , pomislićete da svaki meštanin ,ma u kom mestu boravili, po rođenju dobija ili poseduje po jedan ili dva megafona. Varate se! Grci prosto – viču! Kaaaaaaaaaaaaaaaalimera I kaaaaaaaaaaaaalispeeeeeraaaaaaaaa odzvanjaće vam dugo po povratku na domaći teren. To im I nije za zameriti obzirom na , narodski rečeno, “ drčnu narav” I izraziti temperament što im daje posebnu čar I taj čuveni “začin” u njihovoj specifičnoj I priznajem prelepoj muzici. Kada čujete I za ono čuveno "vrata su vam svuda otvorena", u Grčkoj je zaista tako! Gostoprimljiv narod za zlatnu medalju. Zaista,šalu na stranu, ma gde boravili u Grčkoj, pogotovo kada su u pitanju Grčka sela, osećaće te se kao kod kuće. Domaći proizvodi ,od grčkih čuvenih maslina i još čuvenijeg sira, ostaviće gastronomski pečat koji će se duboko urezati u vaša sećanja.

Ako preporučimo jednu od njihovih čuvenih salata ili soseva, uvek će se naći neko ko će "virtuelnim putem dobaciti" : " Kada ste tako detaljni, zašto im niste kazali za čuvene Grčke pite? " i sl. i tome nadmudrivanju ne bi bilo kraja. Šta god probali, od čuvenih girosa do suvlakija, baklava, prave grčke musake, keftedes, dolmadakija, saganaki, bilo koju vstu morskih plodova a još ako sve to zalijete Metaksom , Uzom ili čuvenim grčkim vinom Mavrodafni sa Patrasa na Peloponezu - misliće te da ste Aleksandar Veliki lično (barem do sledećeg obroka i ture pića ).

Putovanja kroz Grčku podrazumevaju zagarantovano dobar provod i prelepe uspomene a biće suprotno samo i jedino ukoliko ste namćor prve kategorije. Za svakoga po nešto sadrži i krije u sebi ta prelepa "plavo-bela" zemlja kojoj se sa nostalgijom vraća svako ko ima srce.Uglavnom čisto i puno ljubavi za sve kakvi su joj i stanovnici, bez sumnje. Kako preporučiti neko mesto i nazvati ga najlepšim kada je potrebno samo da krenete uzduž i popreko ovog bisera Egeja i nećeete ,kao zaljubljeni tinejdžer ,znati gde vam je glava. Taman kada pomislite da vam je srce ostalo u Kavali, Solun kao biser na letnjem Suncu bljesne svom svojom lepotom. Kakva bi ludost bila da uvredimo kraljicu Atinu i njene prekrasne, šarolike ulice koja, svaka za sebe i na svoj način, peva svoju buzuki melodiju i mami da joj se predate do kasno u noć. Grčka nije samo Mikonos, Zakintos, Krf, Tasos, Skijatos, Santorini... Grčku čine i prelepa sela Sivota, Dimitsana, Ikaria, Mirtos... Zatim, svakako ne propustite jedinstveni Aristotelov park gde će te se za gotovo par minuta uveriti koliko smo civilizacijski, na žalost, nazadovali. Ne možete poverovati dok ne vidite sami kao što je u ostalom bio slučaj i sa nama. Kakav bi ovaj kratki izveštaj o Grčkoj bio kada ne bi smo spomenuli i uživanje u čuvenim nargilama kojih ima gotovo na svakom koraku. Opojni mirisi, prelepo more, divni ljudi, Bogovska hrana, doživljaji koji se pamte zauvek i prepričavaju ... baš uz nargile i Grčku muziku, daće tu posebnu draž da dotaknete taj čuveni Grčki hedonizam i uz zvuke sirtakija u svetlucavoj letnjoj noći,prepušteni čarima Mediterana pomislite da ste ovoga puta-Posejdon lično!

Ispisani redovi su, kako najavih u početku samo delić onoga što ova predivna zemlja krije i otkriva svima onima koji joj za uzvrat daju ono što joj kao i svakoj lepotici neopisane lepote i pripada- svoje srce!





Dušica M. Ognjanović

Lavež

Kako reče slavni naučnik : “svemir i ljudska glupost nemaju granice”. Čini mi se da sve više ljudi prelazi ilegalno istu. Ko u startu vidi da neće moći da prati ovo što kuckam , neka se vrati svom snail lifeu, žvaćka svoje glupe misli u svom ništavilu i pusti druge ( koji to mogu ) da prate i čitaju na miru. Kako je lepo radovati se tuđoj sreći i uspehu i podjednako jadno biti ljubomaran (i još gore), tužan, ako je neko koga poznajete, ili ste poznavali , započeo svoj život tamo negde preko (ne mislim na mitsku reku Stiks) već novu državu, “ prešao granu ”, “ našao mesto pod novim nebom ” i slični izrazi a svi pogodni za započetu temu. Još jadnije je ako to nikako ne možete da sakrijete pa pršti ljubomora kao kineska pirotehnika na sve strane sa posledicama jedino po vas. Poznajem, na žalost, ne mali broj ljudi koji su čak i za najbolje prijatelje ( u njihovom odsustvu naravno ), imali po koji zluradi, sirćetom “ namirisani ” komentar a da ovi to nisu u prvo vreme ni znali. Sve se uvek svodilo na komentare slične dvema babama koje se žale na sevanje u kolenima pred kišu a u pozadini, namera je bila gora i od groma i oblaka koji prate istu. Dakle, ni manje ni više nego: degradacija prijatelja i pokušaj nipodaštavanja truda i , volje, i provereno patnje koja logično ide uz napuštanje mesta u kojem si odrastao, dobio prva životna iskustva, koji je postao deo tebe ,u kome se pušta korenje (a da se to logično sa godinama i ne primeti) a priroda čini da to bude sasvim logičan “pupčanik” za grad u kome ste zakmečali. Realno, teško je odlučiti se na taj korak, otići tamo negde preko trbuhom za kruhom ili nogom za novom cipelom. To samo znaju oni koji su duboko, do koske i zaista u toj priči i samo takvi koji su prošli tom stazom ili imaju koga za kim čeznu preko iste smeju, mogu i imaju pravo pustiti suzu, požuriti da uzmu album sa zajedničkim fotkicama i obavezno pripremiti par papirnatih maramaica. Svi smo mi, barem većina, pratili nekog na putovanje koje će trajati više godina ili na ono za koje smo svesno znali da će biti zauvek , tz. novo mesto boravka, nova adresa tako daleko, daaaleko od vas. I onaj čuveni pogled na terminalu, i onaj još čuveniji junački stav da živ suzu pustiti nećeš dok ta voljena leđa ne izgubiš iz vida , i sve te slične stvari koje nam u tom trenutku čini se, ruše svet dok naš prijatelj odlazi da za sebe, a kasnije i za vas, sagradi novi, bolji i uvek se nadamo- lepši. I tako i biva. Daljina je pojam koji ima sva prava da muči fizičare, matematičare i njima sličnu “vrstu”u časovima njihove dokolice ali za prave prijatelje ili ljubavi, ona je tek mali nevidljivi dosadni , providni metar koji se uz snagu volje i pomenute ljubavi, gubi onog trenutka kada se maestralno krene u baratanje sa uslugama svih mogućih gedzeta koji nam pomažu da ostanemo „in tuch“, ma gde se nalazili. Da nabrajam kako se osećaju svi oni koji ne provode praznike kod kuće, koji za Božić ili Uskrs u snovima i sa suzama na jastuku „prizivaju“ zvukove zvona svoje Crkve u san, neću detaljisati. Samo budala, zavidna (plus jadna), kakva inače i jeste, može zaboraviti šta sve sa sobom donosi i odnosi „odlazak preko grane“. Čemu ljutnja, ljubomora, bes? Čemu jadni, malicozni komentari I zbog čega jedna i jedina pomisao i pitanje: „ šalju li šta ovi vaši ili tvoji od preko“? Ako zanemarimo gramatičke I moralne greške (ne moje već njihove), jedino što iole pametnoj osobi pada na pamet je mix : ljubomora i nesposobnosti. Žargonski rečeno : nemanja petlje ! Verujem, jer, da nije tako, u protivnom, ćaskali bi na terminalu sa ovima što odlaze, bili uzbuđeni, pozitivno zabrinuti za ono šta sutra donosi ali svakako, po zdravom razumu i logici, srećni jer ste pokazali hrabrost, odlučnost, sposobnost i volju , pre svega da se promeni, ako treba i može, sve ono što bi moglo voditi ka boljem nastavku života , kako vašeg, tako i vama najbližih i dragih ljudi. Zato, najlepše molim, ne ogovarajte, ne pametujte, imajte muda i rešite se i vi na pakovanje kofera ako imate kuda i kome. Ako odlučite da ostanete u svojoj avliji, ostanite sa dobrim saveznicima : zdravim razumom i kulturom . Bez ogovaranja , moliću lepo,  u protivnom, zbog kevtanja i lajanja za drugima, postaćete u avliji -avlijaneri... I sve to dok se drugima pečatiranjem pasoša ujedno pečatira i dokaz hrabrosti i potvrde one stare dobre da “ psi laju , karavani prolaze ” . . . Je li to neko upravo “ zalajao ” ili mi se učinilo ! ?

Dušica M. Ognjanović