Venčava se rab Božiji . . .

 Sladoled, cola, razni koktelčići u milion i jednoj boji, letnji hitovi paraju uši, relax mood na sve strane. Ulični zabavljači, konačno poletni, daju svoj maksimum. Jedva se mimoilazimo! Gužva nalik kao i na sve ugledne svetske metropole.

" Good God! This is amazing! Look!!"

" W - o - w!!"

Stranci. Ispred Hrama Svetog Save. Škljocaju fascinirani. Jedan ostade ukopan u mestu, otvorenih usta gleda svu lepotu oko sebe i ne veruje. Drugi, dozivajući ga par puta, insistira da mu pokaže šta je video unutra. Laganim hodom, nenametljivo, cunjam za njima, škljocam i ja, glumim turistu. I čekam da čujem šta ide dalje . . . 

" For God sake,this is unbelievable!We havent seen this anywhere!"

Neko nas oduva!U trenu, ko tranje! Grupica u petrolej plavim odelima. Rumenih lica, zajapureni, uvode nered!

" Ajde, ajde zovi Kekija! Eeee! Eeeeeeeeeeeeee!!! Keekac, aj upadaj kraljino! Baaaaatan naš!!"

Kad se razleže zvuk trubača, sve je u trenu bilo jasno: počinje još jedna "elitna", "ugledna" svadba. U Hramu Svetog Save.

Stranci poput kamenih figura, u čudu spustiše i vilice i telefone. Ne veruju. Ne povezuju. Odbijaju. A mi tako živimo. . . 

Većini je poznata činjenica da je Hram Svetog Save građen i rađen gotovo sedamdeset godina! Sa prekidima, zakidima, raskidima, povuci - potegni ali, Bogu dragom hvala, završen je u svom punom sjaju. I znate šta: osim što je posvećen jednom divnom mladom princu, kasnije još divnijem monahu, ovaj Hram je trebao i mora biti dika. Pokazatelj svega onoga šta je , ko je i kakav je bio Sveti Sava. Rastko princ, Sava nebeska uzdanica. Šta se u međuvremenu dogodilo sa nama? Da li ste primetili?

Beogradske kule na vodi, takozvane "Balkanske Burdž Kalife"( za neupućene gumene akrepe, pravilno je Burdž Halifa), dobile su opasnog konkurenta. Hram princa Rastka sa sve kriptom! I još ako se tamo venčaš, krstiš - to je to batane!

Vidite, celom svetu se sere od nas. I nama sličnih. Gladne , nepismene sirotinje koja posećuje stomatologa jednom u 9 godina kada vilica više ne može izdžati upalne procese. Retko koje kupatilo ima četku za zube koja se haba od korišćenja te je treba menjati. Ali zato svaka kućica ima po jednog člana koji sanja da ode u Dubai! I kao po pravilu, u našem moralnom kupleraju dođe do loma - gde sad!!?

Dal u Burdž il u kriptu!? Cvrc! Šta sad!? Burdž je maaalo i blago deplasiran kada je svaka šuša krenula tamo pa i na rate. Bolje u kriptu! Ne može svako u kriptu! Plus - sve zlato okolo! Aaa moj bato!? Domaće, naše! Ne moraš na let, pa za kartu, pa na rate, pa zajmi, pa laži, maži, vrati. Ili čuveno - naguzi i klati.

Bezbolnije je ovako!

Sada je moderna "elita" čvrsto rešena da sve ceremonije obavlja pod "Rastkovim krovom!" Zar on nije naš i mi njegovi!? Zar on nije za nas i zbog nas menjao svilu za kamen pod glavom? Zar on nije zbog nas ostavio raskoš i prigrlio siromaštvo? Dakle, punim pravom, ovako mudri i moralni, možemo da se pokažemo kao dostojni naslednici!

Znate, kada kažem da se gadimo celom svetu mislim, (sa boldovanom crtom), na svet obrazovanih, moralnih i stamenih ljudi. Oni žive svuda. Da, ima ih i u Srbiji, Britaniji, Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj, Indiji, Egiptu, Španiji . . . ima ih svuda.

Samo budala, tuga i majmuna , kao za prokletstvo, na ovim prostorima ima za izvoz. I često mi se, avaj, učini, da je nas radi nastala izreka:" čega se pametan stidi time se budala ponosi."

" Whats happend!!?" - šapatom pita se turista.

" I dont know!It seems some fight or wedding!!I think i saw bride,i dont know man!"

Ne veruju. Ne bi verovao niko normalan. . . 

U Hram ulazi svita paora. Ničeg drugog do gomila razularenih paora željnih pažnje na samo jedan dan. Mlada u venčanici koja kao da je pozajmljena sa snimanja filma "Deep throat remake", ponosno kroči ka oltaru. Preduvane hijaluronske viršle, guraju natakareni veo barem deset santima napred. Mladoženja u odelcetu veličine S nalik helankama, sa frizurom grčkog ratnika iz bitke kod Termopila, po logici  izgubljen davnih dana, razdragano traži popa. I kao čast i gratis za šuške koje su počele da lete na sve strane, dobija četvoricu!! (po ceni, valjda tog jednog). Pa kako posle podele.

" Vaše Visočanstvo . . . pitaju dvorani gde ste" Otac i mati pitaju za vas. Rado bi im bilo da Vas vide za trpezom. Proveselite se i Vi kad. - pognute glave sluga čekaše odgovor.

" Idi u miru Tolislave. Neka me ovde gde mi je duši spokoj. Biće vremena za slavlje kad Gospod ponovo dođe međ nas."

" Kako Vi kažete prinče."

I tako je Rastko, princ i pravi bogataš , ostavio sva blaga ovog sveta sa samo jednom željom: da pokaže Hristu koliko ga voli i umoli Boga da pomogne i poštedi generacije koje dolaze za njim.

Izgradili smo Hram Svetog Save, pomogao je Gospod kao što uvek i pomaže. Ono drugo za šta je molio Rastko, pitam se . . . ima li svrhe?

Dušica M. Ognjanović

Imena, skoro, i da nema ih . . .

 Danima pričaju da stižu pakleni, užareni dani a nebo, kako ono samo zna i ume, sprovodi svoj plan. Kapi kiše ostavljaju svoj trag i od zemlje čine prizor poput nerazmućenog kakaa.

Vidim da je sve ostalo isto. Duša se gubi i daje za iste želje i predmete. Ništa se nije promenilo. Dugo sam već tu, prašnjav, umoran i zatečen od vekova i vaših odluka. Da zlato dajete za blato, dušu, ono najvrednije u bescenje. Srce kao da više i nemate. Hodao sam juče u sumrak jednim gajem. Ptice su pevale ali drugačije. Drugim cvrkutom. U njemu je bilo nekog nemira, straha. Buke svuda unaokolo. Iz daljine ili tu negde . . . u okolini koja više ne nalikuje ljudskom staništu. A opet . . . bogat . . . čuo sam toliko puta poslednjih dana a ne videh ni jednog kojeg bih mogao nazvati, uistinu tako. Dame su nestale. Drumovima sivim i tvrdim , poput uglačanog kamena , zovu ih ulice, šetaju neke žene koje ne znaju za stid.

Njihova lica čini se, sami đavo je oslikao u besu. Krive, bestidne, grube i nepokorne. To više nisu žene, potomci Edemskog vrta. Znam gde sam i šta mi je činiti ali ne znam smem li napisati ovo što vidim? Pišem nečim što nije pero, mastilom koje ostavlja jeftin, šegrtski trag. Svitaka skupocenog papira nemam, pišem na nečemu što zovu imenom sveska. Znam šta trebam i šta moram. Da zapišem i posvedočim. Kao nekada davno, davno kada je barem pet pravednika značilo spas. Šta sad da upišem? Vreme laži ističe, zbog milosti i pravde sam tu.

Noćio bih ali nemam kud. Manastirske kapije su se zatvorile. Reč ludak je danas, izgovarana više od molitve. I tako je ostalo. Da se snalazim. Po neko i želi da mi se obrati, bez poštovanja, stida, samilosti. Bez straha Božijeg. Da li sam glumac, pitaju i misle. . .Htedoh kazati da li vide trupu putujuću samnom ali se, smirenja radi, uzdržavam. Pitaju za kostim a svog ruha ne mogu da se stidim. 

Umoran sam . . . 

Od lutanja i želje da spasim barem nekog. Dok još mogu. Dok se još može.

Kažem sebi, mili moj Gospode, nemoj da zaboraviš da me probudiš sutra. Možda ću  biti potreban da nekom drugom sutra ponovo pružim ruku ili obrišem suzu sa nekog lica koje tuguje. Možda, Gospode dragi, naiđe neko kome ću opet morati da kažem da se ne boji, da se ohrabri jer biće sve na kraju dobro. Možda ću se zadesiti negde da nekome slabom teška vrata otvorim? Možda prozborim sa nekim i tako mu olakšam dan . . . ? Možda je samo najjača želja da sutra budem još više po Tvojoj volji!

Gledam ih kako se svemu raduju. Bogu ni malo ili najmanje. A vreme iz peščanika ističe. Misle da takav sat više ne postoji. Ako ga kako i vide, ne veruju da je tačan.

A onih malo, koji nas vide, pitaju . . .

" Zašto letiš stalno tamo -vamo?"

" Nosim poruke Bogu. One što počinju sa molbom: "Bože pomozi!"

" A zašto ti uvek sediš i ne ideš skoro nigde?"

" Zato što nosim poruke Gospodu koje počinju sa:" Gospode, hvala Ti!"

Zašto ja lutam . . . pitate se?

Da prenesem poruku Gospodu.

Uzalud šetam Predobri Gospode. Stranice su prazne. Imena skoro i da nema ih . . .

Dušica M. Ognjanović