Davno, u neka davna , daleka i skoro zaboravljena vremena, živeo je jedan čovek koji je bio veoma mudar. No, ma koliko bio mudar, nije mogao da pronikne u suštinu u samo značenje vremena. Po najviše, onoga koje nam određuje život.
Taj mudar čovek beše i bogat pa se sa strane činilo da mu ništa ne nedostaje. Kako obično biva, ljudi, gledajući sa strane, zavide a ne vide suštinu . . .
Dakle, svega imaše ali mira nikako! Gde mira nema, nema ni sreće. Hteo je da sazna, da li svako od nas ima odmereno vreme ili on u svojim mislima greši.
Jedne večeri, usni san gde mu se jasno kaza da svaki čovek ima u stopu izbrojan broj koraka i ni pola pedlja više. Svako ima svoju brojku i to niko ne može da izmeni.
Uznemiren saznanjem ali, na neki način i umiren, naredi svojim slugama da mu sutradan načine posebno svečan ručak. Još uz to, naglasi kako gozba mora biti u vrtu uz zvuke harfe i divnog vodoskoka.
Celu dugu noć, razmišljaše kako sebi da produži život. Mora da ima neka caka! On je tako mudar, imućan, misli! Misli čoveče! Smišljaše, razbijaše glavu i na posletku odluči : svoju ideju, otkriće u vrtu za vreme gozbe!
Na stolu beše izobilje. Vrtom se šepurio prekrasni paun, ljubimac mudrog i bogatog čoveka. Pauna je odgajao još kao maleno ptiče i bejahu skoro nerazdvojni. Zvuci harfe su se razlegali prekrasnim, cvetnim vrtom punim svakojakog zelenila, smeh i graja veselili su raznobojne leptirove.
U neko doba, mudar domaćin podiže pehar i svečano saopšti : od danas, sedeće u vrtu , gledati u vodoskog, svog pauna ljubimca, uživati u spisima , jesti i piti najbolju hranu i neće načiniti više ni jedan jedini korak sopstvenom nogom! Kada krene na počinak, na nosiljci ukrašenoj smaragdima, sluge će ga odneti do postelje.
U čudu ga gledaše, no, niko se ne usudi da mudrom i veoma bogatom čoveku protivreči.
Rečeno - učinjeno. Prođe tako neko vreme, ( neki bi rekli i godine, neki se kunu da ni lišće nije stiglo da opadne ), mudar čovek čitaše neke svitke. Odjednom, začu se neka buka a potom i krik! Ogromna ptičurina koju do tada niko video nije, tamnih krila poput najcrnje noći, u niskom letu krenu pravo na pauna! Ni sekund ne čekajući, skoči mudar i bogat čovek sa svoje sedeljke, istrča pola vrta i tačno kod fontane uhvati i odbrani svog pauna! Pernati crni napadač , iznenada nestade i mudar i bogat čovek, nežno pomilova, u miru, uplašenog pauna.
" Uživaj lepi moj, i ništa se ne brini, ja te čuvam! " I to je sve što je stigao da kaže. Nije potrošio svoje korake. Mudar i bogat čovek istrča i brzo potroši svo svoje vreme. Jedino i ono najdragocenije što mu je preostalo.
U želji da prevari sudbinu, usud i nešto što je najjače i mudrije od svih nas, prevario je samog sebe.
Sedeljka u kojoj je provodio svoje dragoceno vreme, i dan danas se nalazi u čuvenom muzeju " Giorni di sospiri ". Fotografisanje je dozvoljeno ali svaki pokušaj sedenja u izloženom komadu, strogo je zabranjen. Ne želi niko, pa ni čuvari muzeja , da vas nose na duši.
Isključite na vašim telefonima merače koraka, ne tražite da vidite broj koji možda ne biste želeli da vidite . . . za ime Boga! Za svaki slučaj . . . nikad se ne zna . . .
Dušica M. Ognjanović
