Porodica
se doselila baš u pravo vreme, pred kraj proleća kada priroda pokazuje svoje
najlepše lice : mirisi voća i cveća,
veseli poj ptica , razdragana deca na sve strane, žene u prelepim haljinama,
očevi veseli sa svojim klincima pune parkove i glume uzore i heroje na svakom
ćošku. Akvarel raja u malom. Ukratko, prolećni pejzaž...no.....Kuća u koju su pristigli stanari tog proleća bila
je prostrana, divno nameštena i jedna od, ruku na srce, najlepših u kraju. Tabla sa znakom "na prodaju", svečano je uklonjena nekoliko dana ranije na relaciji : budući vlasnik- agent za nekretnine. Rukovanje pomenute dvojice označilo je početak jednog novog poglavlja u životu četvoročlane porodice. Iz nevelikog stančića, lociranog u centru grada (što mu beše i jedina prednost u odnosu na novostečenu kuću na periferiji sa okućnicom iz svačije mašte dostojnom i najprobirljivijih ljubitelja skupih nekretnina), doseliše se u kraj pun neopisivog mira i miomirisa drveća koje je dominiralo okolinom. "Još koliko kutija?Mogu još jednu- dve i na ivici sam snaga, veruj mi!!?"- uz osmeh se "jadao" novi domaćin ženi koja je već našla kutak, vreme i volju, da u svoj toj gužvi , čitavu pometnju svima učini podnošljivijom : hladnom limunadom. Sa osmesima, u divnom raspoloženju, okupiše se na verandi i uz zveckanje kockica leda u čašama, planirahu budućnost.... Otac, majka i dvoje dece : brat i sestra. Znate, život je lep...ima uspona i padova ali lep je. No....on ima i drugu stranu. Onu stranu kada se otvore kapije dimenzije koja želi nove duše, novo.....sveže društvo..... Vratimo se priči sa početka.... "Ja sam sigurna da ću ovde , mislim na ovo mesto, i završiti školu i biti najbolja!" - veselo je , gotovo pevušila ćerka igrajući se kockicama leda u čaši. " Hoćeš, kako da ne, glupa si kao noć!" - nerazgovetno , ustima punim iskrckanog leda , dobacio u čuvenom stilu starijeg brata momak u kasnim tinejdž godinama. "Dosta oboje , uživajte barem u ovom danu... danima koji dolaze! Kako vam ne dosadi da stalno zvocate kao dve babe!? " - dobaci majka pokušavajući da smešnim izgovorom reči "babe" nasmeje svojeglave potomke. "Neće oni imati vremena za svađe i džangrizanja" - reče otac. "Ti momčino, sa mnom u podrum da se posredi šta je preostalo, ostavimo devojke na miru da uživaju i odmore na našoj novoj verandi!". Ovo , "našoj verandi", posebno je i ponosno naglasio kao da se radilo o koračanju kroz Petu aveniju a ne verandu jedne obične, iskreno, do juče, prosečne porodice. Kao nevoljno sa sve tipičnim tinejdž geganjem , dva "majstora" nestadoše iz vidokruga dok majka i ćerka ostadoše da započnu ili kako po pravilu u ovom dobu života i biva, pre završe razgovor nego što je i počeo. " Dušo, nisi više mala, nadam se da ćeš znati da proceniš i sebi odabereš dobro društvo u novom kraju?" "Mama, bez obzira šta tvoj sinčić ljubimac priča iza mojih leđa, nisam debil i znam da se stram o sebi" "Brat pokušava da te zaštiti, brine za tebe i znaš da te voli, dečaci prosto u , ovom dobu, znaš, kriju osećanja od sebi najbližih i prave se stariji nego što jesu. To je normalno jer i sama znaš da se i ti ponekada ponašaš kao pravi tinejdžer." Poljubac u kosu od strane majke i čuveno kolutanje očima od strane ćerke sa prećutnim : "daj ne smaraj". Sećate se onog doba kada smo zvučali kao helijumska bića prestravljeni iznenadnom pojavom malja na mestima od kojih nas po plažama dok smo hvatali punoglavce do juče nije bilo briga? Perioda, kada smo otkrili svet odraslih na one smešne načine kada se hemija i biologija do ludila sprdaju sa nama? Zato im nećemo zameriti na ovakvom ponašanju....pogotovo zbog sudbine koja ih čeka....
Kada su pozavršavali započete poslove, nekim čudom,složiše se i brat i sestra odlučiše da prošetaju krajem, izvide teritoriju i narvno ,uz malo sreće i dobrih vibricija, polako krenu ka upoznavanju svojih suseda i novih drugara. Kako je kuća bila u izdvojenom, na osamljenom delu, na samom kraju ulice, bilo je jasno da će utrošiti više vremena špartajući po novonastalom okruženju i javiše roditeljima da ne brinu, doći će taman do ručka koji je u tek sređenoj kuhinji već uveliko bio u pripremi. " Polako vas dvoje, ne odvajaj te se, čuvaj sestru! " " Znam, znam čuvaću je kao oči u glavi!" Oboje se zakikotaše, gurnuše jedno drugo laktovima, mahnuše roditeljima koji su ih gledali sa kuhinjskog prozora i krenuše u avanturu......eh....da su znali...... u poslednju avanturu za sve njih...
"Lep je dan" - poče ona ."Aha...." - kratko i bezvoljno nastavlja brat. "Živo me zanima dokle će mo šetati ovim krajem kada vidiš da nema nigde nikoga? Neću ništa da pričam pre vremena ali mi se čini da je stari kraj bio bolji, mislim barem smo imali drugova.... "Da li si ti normalan!? Drugove iz starog kraja možemo pozvati i ovde! "Ej, čoveče, da li si svestan da su nam ovde sobe oboma duplo veće i svako ima po kupatilo!? " - ponovo ćuška laktom i vragolasti osmesi sa obe strane. Posle dobre šetnje, kada su već osetili trnce u nogama, oboje primetiše da je kraj sablasno pust. "Ovo je težak smor, meni ovde ništa nije jasno... Da li je moguće da se svi ovako ludački povuku u vreme ručka da na ulici ni psa nismo videli?" "Ne znam, i meni je ovo skroz ludo... pazi, niko nije naišao od kada smo izašli iz kuće a šetamo ,kolko ima, čini mi se više od sata?" "Skoro sat, četrdesetak minuta.... " Oko nekog doba, kada su već prećutno odlučili da bude: " na levo krug", učini im se da im iz daljine neko dolazi u susret. "Ne verujem, znači konačno meštanin.... - smorenim glasom sestra pokuša da napravi opasku no, izrazito brzi hod pridošlice ne dade im vremena da se priberu. "Zdravo, vi ste novi u kraju, zar ne?" "Da"- gotovo zamuca brat, "tu smo, da...danas stigli." "O, drago mi je, ja već dugo živim ovde. Dobro došli!"- osmeh i pitanja jedna za drugim : " Da li ste usput sreli još nekoga, gde živite, u kojoj ste ulici ?" "Na kraju, mi je zovemo slepa ulica , dole"...pokaza sestra pravac niz aleju ... "Aaaaa, da, da, znam gde je... Hoćete samnom u šetnju, pokazaću vam kraj i ostale iz kraja...mislim ako stvarno hoćete?" Prihvatiše brat i sestra bez pogovora i nasmejai klimnuvši glavama, dadoše do znanja iznenadnom vodiču da rado prihvataju predlog. "Ti si , čini mi se blizu naših godina?" - upita naš momak s početka priče. "Jesam, da, čini se da smo tu negde "- nesigurno se osmehnu . Nedugo potom, pred njima se ukaza igralište. Sve je na njemu bilo kako i dolikuje : tribine, koševi, na jednom izdvojenom delu i dva gola...lepo igralište no , oboma upade u oko ponovo ista stvar : sablasna tišina i opet nigde nikoga. "Izvini, pitaću te nešto: sestra i ja se šetamo već dugo i, kako da kažem, ovaj...nigde nikoga osim tebe nismo videli. Mislim, gde su ostali iz kraja?" "A, da, doći će svako časa, ne brinite, u ovo neko doba mi se i okupljamo"... Zaista, posle par minuta, tinejdžeri, gotovo istih godina, počeše da uz larmu i galamu pristižu : neki sa loptama za basket ispod miške, neki pikajući loptu za fudbal ispred sebe. "Ovo su novajlije iz kraja", reče vodič ostalim tinejdžerima. Brat i sestra stidljivo, uz osmeh pružiše ruke ali ostadoše zatečeni kada im ruke ostadoše u vazduhu ne uzvraćenog pozdrava. "Zdravo", odgovoriše po neki, neki nakon par sekundi... "Zdravo"....hladno i fiksirajući ih pogledom. "Ne brinite, znate i sami kako je dok se ne "probije led" - tešio ih je vodič. "Hajde, dođite, igrajte se sa nama... Možemo barem da pričamo"?... I tako i bi... Polako." led se probi", malo po malo, brat se uključi u basket ekipu dok je sestra pronašla sebi društvo sa par svojih vršnjakinja koje su posmatrale igrače basketa i fudbala sa tribina. Vreme je odmicalo i valjalo se vratiti kući. - "Ne znam za vas", reče novopečenim drugarima, "ali mi moramo na ručak, obećli smo roditeljima. Hoćete li doći posle podne ili većeras, da se družimo, malo bolje upoznamo?" "O, ne, to nikako, mislim, ne večeras. Da ne pravimo probleme ako se zadržite. A izgubićete i poverenje kod roditelja ako okasnite, zar ne?" - gotovo šeretski opomenu ih "vodič". "U pravu si", nasmeja se brat, "vidimo se onda sutra, nadam se". "Biće nam zadovoljstvo"- gotovo uskliknu "vodič" a ostatak ekipe podiže ruke u nemom pozdravu.
"Jesu čudni , Bože blagi ali dobri su nekako", reče sestra. ?Meni su baš ok, supe su, ma važno je da imamo nekog u kraju." Uz osmehe i razmene utisaka vratiše se tačno na vreme za ručak. Kod kuće su, kroz zalogaje, gutajući malo ručka a više vazduha, u jednom dahu prepričavali kako isprva nije bilo žive duše na pomolu dok se ne pojavi momak koji ih je upoznao sa ostatkom ekipe iz kraja. Roditelji naravno presrećni uz smeh i pošalice na račun cele selidbe i novonastalih događaja nastaviše ručak i ostatak dana u istom raspoloženju. Kako pade veče, umorni od raspakivanja i puta, svako polega u svoje nove odaje. Veče je odmicalo i prvi san, onaj najslađi savlada ih jedno po jedno.Oko neko doba, u veštičji čas, tačno u 03h, probudi se sestra i pogleda kroz prozor. Veče je bilo sparno...Trebalo bi da se čuju cvrčci...od nekuda joj ta misao pade na pamet. Ustade. Priđe prozoru i pogleda van. Nigde žive duše. Čak ni zvuk zrikavaca, pas lutalica, ulična mačka...ni komarac u sobi...niko i ništa. "Baš čudno"- pomisli, odmahnu rukom i nastavi put krveta da snom ubrza dolazak još jednog dana.
Miris svežeg omleta i palačinki probudio je ukućane. "Danas nastavljamo obilazak kraja"- radosno reče brat. "Mha"- punim ustima odgovori sestra i potvrdno klimnu glavom. "Mi ćemo nastaviti sa sređivanjem nekih sitnica oko kuće a vas dvoje, na ručak kao i juče, ok?" "Ok, ne brinite" . Nakon doručka, ovoga puta žurno, oboje su špartali ulicom da što pre stignu na igralište nadajući se da će zateći novostečene drugove. I bili su tamo! Graja, igra, dobacivanje, smeh... Lepše ne može biti! Isti postupak od prethodnog dana : vreme sa njima letelo je kao ludo ali još jedna stvar je bila identična : na pitanje "možemo li se videti predveče ili večeras "odgovor isti : "O, ne, mislim, tu smo mi sutra i svakim danom u isto doba ovde ako hoćete, naravno?" "Ma da, super, rado"-po malo zbunjeno reče brat "ali ako vam ne smetamo"? "Nikako , naprotiv, samo vi dođite!" Na putu ka kući, ovoga puta, sestra je bila ćutljiva. "Šta ti je gladnice, misliš na ručak, a?" -čuveno gurkanje laktom. "Ne, ne , nije to..nemoj." - gotovo utučena odgurnu ruku svog brata. "E, šta ti je, daj , ne zezaj, je li sve u redu?" "Znaš šta mi je sinoć palo na pamet: da li si ti primetio da ovde nikada nismo sreli nekog komšiju, komšinicu...čak ni kuče!?" "Aaaaa, ti bi komšiju i kuče?", zakikota se brat na šta ga sestra prostreli pogledom i više nego ozbiljno upita : "Meni je ovde sve nekako čudno, ne znam, možda umišljam , fali mi stari kraj i društvo. U ostalom, kako objašnjavaš to što niko od ovih ne želi da nas vidi ni posle podne a kamo li uveče!?" "Ako te to muči draga sis, ništa lakše. Predveče idemo nas dvoje da izvidimo teren, možda neće da im smetamo a mi ćemo iz inata banuti kada misle da nam ne pada na pamet da će mo doći." "U pravu si, nisi ti baš toliko glupav"- nasmejaše se oboje i krenuše put kuće i za mirisom majčinih đakonija koje su pozivale na pravu gozbu.
Rečeno-učinjeno. Predveče krenuše brat i sestra u šetnju i pravac ka igralištu. Međutim, šetajući, iznenada, devojci zapade za oko mali puteljak koji je vodio ka nečemu što je ličilo na livadu. "Gle ovo, kako ga do sada nismo videli?" "Ko će sada da se zavlači tamo, još malo će da se smrkne, ajde da vidimo ima li ih gde smo krenuli." "Molim te, samo da vidimo šta je ovo, gde vodi, minut dva, par koraka, daj ne budi tvrdoglav!" "Ok, napasti" - reče brat i krenuše polako. Isprva, stazica je bila prohodna, no, kako su odmicali,teren je bio sve nepristupačniji. Nešto nalik livadi zarasloj u visoku korov. "Užasno je , ajde idemo sa društvom, šta će mo kog đavola ovde!?" "Dođi! Pogledaj!!!!!" " Šta molim te: travu i korov? Da , draga sestro pametnice, vidim." "Ne to!!! Pogledaj ovde!!! " Prišavši bliže kroz travu se nazirao obris nečega nalik ploči. Nadgrobnoj ploči! "Pogledaj!!!" Devojka se sagla i počela pomerati korov u stranu i čupati šta je mogla. "Pogledaj glupane!!!!"- gotovo je vrisnula. Sa kamene ploče, likom, imenom i prezimenom ,ukazala se slika njihovog "vodiča", momka sa igrališta!!!! Brat je mahnito pogledao oko sebe. Razgrnuo je i ostale delove pod travom i imao šta da vidi : još jedan od likova sa igrališta!!!!! Isti lik, identičan, ime , prezime ali na svakoj ploči pisao je datum rođenja i smrti! Kako je to moguće za ,Boga miloga, čekajte ko je ovde lud!? Ekipa sa igrališta je mrtva , kako nadgrobni spomenici svedoče preko 20 godina!!! Panično su razgrtali travu i otkrivali jedan po jedan lik, jedno po jedno ime sa igrališta! Gospode šta je ovo! "Dobro veče", začuše glas iza sebe, "već se sumrak bliži kraju, zato kažem dobro veče". Polako se okrenuše i iza sebe ugledaše "vodiča" sa ledenim osehom na licu ali i ostatak ekipe sa igrališta, tik iza njega. "Šta je ovo" - promuca brat pokušavajući da sakrije sestru svojim telom gurajući je iza sebe. "Ko ste vi, šta je ovo, ako je šala preglupa je!" "Ooo , ne , ne...nikao. Ko se tako šali dragi moj momče?- umornim glasom izusti "To su naši grobovi kao što vidiš. Znaš, druže, smrt nije ono što vi mislite da jeste. " Jezivo se zacereka i hor istih glasova iza njega učini isto. "Trebalo nam je društvo a to je , jedini preživeli iz ovog ukletog mesta i znao i tako vas je i doveo." "Ne razumem!!!?" reče momak. "Agent za nekretnine, glupane, on nam čini uslugu i dovodi nove duše. Šta misliš, kojim čudom se tvom tatici posrećilo da za one sitne novce dobije onoliku vilu?" Pakleno cerekanje nadvladalo je vrisak dvoje tinejdžera koji su poslednji put gledali u krvavo crveni sumrak. Roditelji su uzalud čekali povratak svojih tinejdžera. "Moramo poći da vidimo gde su, meni ovo ne sluti na dobro. "Ne brini, naći će mo ih, idemo mila." Napustivši kuću , nesvesni krenuše ka putu koji će ih zauvek odvesti sa ovog sveta u dimenziju bez merne jedinice za vreme i milost. Istom ulicom su krenuli kao i njihovi najdraži...Niz aleju drvoreda ali i njima se učini da vide mali putić, stazicu kojom su njihova deca pošla u nepovrat. "Pogledajmo ovde"- reče majka . "Ali to ne vodi ka igralištu o kome su nam pričali!" "Molim te, osećam da ovo ima veze sa njima!" Majčino srce, kao i uvek, ne greši. Prizor koji su zatekli ledio je krv u žilama: dve , potpuno sveže humke sa fotografijama, datumom rođenja i smrti njihove dece! Vrisak i neverica. "Dobro došli mom and dad!" i čuveno cerekanje......
Niko ih više nije video. Nestali su bez traga i glasa. Niko ih nije ni tražio misleći prosto, da su u novom kraju, sa novom kućom, kupljenoj po bagateli, dotakli samu esenciju sreće.
"Da, halo.....da, možete naravano. Odgovara vam danas? Računajte da smo se dogovorili. Da, da.... u redu, verujte mi , neće te se pokajati. I deca će biti oduševljena, verujte mi!" Agent spušta slšalicu i sa paklenim osmehom na licu priprema još jedno horor putešestvije za novu bezbrižnu porodicu. Dokle god čujete zrikavce, vidite psa ulicom kasno noću... dobro je, imate sreće! Rekoh vam odavno : pretanka je linija između života i smrti....
Dušica M.Ognjanović
