„ A kako si ti uvek tako nasmejana?“ „ A kako tebi ovo ne
smeta?“ „ Uu, blago tebi! Boga mi vidim, ti uživaš!“ „ Ja ne mogu više ovako!
Šta je ovo kao da smo u zatvoru!?“ Ovo su konstatacije, pitanja i budalaštine
koje me sačekaju na sred ulice ili po sred inbox-a. Čuj, kako izdržavam!!? Kada
sam pisala jedan od tekstova, na temu braka, nastao je haos! „ Bravo!“ „ Genije!“
„ To Dule! Nek si rekla!“ „ Eee, a tek da znaš moju priču, ćuti, ne pitaj!“
Veliki procenat brakova zasnovao se „sa moranjem“ : ona trudna, moramo! Vreme
je, „razvlačimo se“ godinama, de ću sad dalje da tražim , ajde da se venčamo, svi
koje znam oženili se/udale se, ajd da i to „otkačim“!! Sada, kada se ukazala
prilika da se provede više vremena sa bračnim partnerom, scenario kao iz horor
filma! Profile preplavile šale sa „ dodelom“ ordenja ko preživi sa jednim od
supružnika do kraja ovih mera. Zatim čuvene ponosne, pardon , preponosne , mame
i tate, zvani roditelji: „ Jao zadaviću je/ga! Deset puta mu/joj ponavljam bre ,
ništa ne kapira!“ Sada učiteljica i nije tako loša dok se bavila tuđim detetom.
Ljudima dosadno! Kažu ne mogu u četri zida kao životinje, hoće svoju slobodu.
Bili ste u zoološkom vrtu, barem jednom u životu, zar ne? Šetkali, videli razne
vrste životinja, jeli sladoled i pili sokić sa klincima . . . lepo proveli dan.
Ali nešto su samo retki primećivali. Uzmimo za primer pumu. Puma koja u trku
razvija brzinu od 50 km/h, zatvorena je u kaveščiću u kom bi i seoski ker digao
pobunu. U trku razvija 50km/h i izdržava. Zaključana i zatvorena. Godinama. Ta
snaga, ta gomila mišića, neko ko je rođen za prostranstva, živi godinama u
kaveščiću dok ga deca gađaju kokicama. Leškari u kavezu i često u očima svih
životinja u vrtu, možete prepoznati : „ shvatam, ovo je moja sudbina“.
Životinja! A čovek histeriše. Za nešto što se broji sa par dana, ne zauvek! Sere
o svojoj slobodi a ne sme sebi da prizna da mu je kavez u glavi. Nabijen davnih
dana , što od strane porodice, lažnih moralnih principa, nekih i nekakvih moranja
od prvog dana. Onog nekog moranja da se uklopiš u šablon po svaku cenu. I onda
biva dosadno. Dan po dan , dok rutina ne stvori dosadan život. Za to smo sami
krivi. Nikada se niste zapitali kako je onima koji su bili u logorima, zatvoru,
lišeni slobode na ovaj ili onaj način? Možda u bolnici? Nemoćni da se kreću, svako iz
svojih razloga. Koga je bilo briga , sve do sada, dok i ostali nisu došli na
red svoje “ male žrtve” za opšte dobro. Samo što , avaj, ovoga puta, kukavci
moramo biti u sopstvenom domu! Au muke, u pičku materinu! Zamisli, sediš svojoj
kući , na svom balkonu , sa svojim supružnikom i pijete kafu! Zamisli uživate i
boli vas uvo! Ćaskate, pustite muziku, sedite na balkonu, gledate filmove,
radite što i svako ko se voli, čitate knjige, sve i svašta poradite po kući, od
svog tavana ili podruma napravite čudo, od bašte vrt iz bajke. Razgovor, smeh,
gledanje starih fotografija, uspomena, snimaka, snimci sa venčanja( ko se nije
pokajao) vez, pletenje, šivenje, pisanje, čitanje, vežbe širokog spektra,
meditacija, snimanje video snimaka za privatnu funny arhivu plus, sve navedeno
iz prethodne rečenice. Ali ne . . . ne, ne. To je sranje. Dosadno je! Mene samo blam od one pume koja može jednim
pokretom šape da me pretvori u rezanca. Mirna. Kulira. Životinja. Ali zato mi
ne znamo gde bijemo. Blam me i od majmuna koji shvata da je rešetkama
sopstvenog kaveza, odvojen od tigra da ga ovaj ne bi razneo kao zvečkicu za
minut. Ali, koga briga . . . koga briga ko šta misli, radi, moli, pita, kaže .
. . Odužih odgovor na , suštinski , ista
pitanja, a trebalo je da bude kratak i sažet :
zabole me, neka radi svako kako i šta hoće. Onaj ostatak o „a ne i dokle
hoće“, nema veze samnom . . . ni danas,
ni bilo kog drugog dana – nisam Bog.
Dušica M. Ognjanović
