Biće škole, biće knjiga , but sorry, baš me briga!

Polako počinju pripreme za novu školsku godinu. O finesama na tu temu, slabo šta znam. Srećom, nismo vlasnici jednog od naslednika/ce zbok kojih bi na silu morali da se pravimo ponosni kako je baš iz mojih bedara "ispao" novi Tesla ili Marija Kiri. Svi mi koji nemamo klince, sa radošću, sebično i tako slatko uviđamo kako nas je Bog pogledao! I to baš u ova i ovakva vremena! Niko o ovome ne govori na glas. O ovome mora da se ćuti, urla, tuče i vode ratovi u četiri zida. Sve pod geslom  : ispravan, ostvaren, srećan. Nazovimo stvari pravim imenom : vi koji imate muda, priznajte,  ( ne meni, sebi ),  da ste se zajebali ali se nema nazad. Sada morate da sarađujete sa bivšim, sadašnjim, budućim partnerima/ka oko vaspitanja potomaka ili " produžetka " vaše gluposti. O vaspitavanju dece kažu , mogu pričati samo oni koji su se ostvarili kao roditelji. Da li to znači, da lekar - akušer ne može poroditi ženu obzirom da sam nije prošao kroz " Evinu kletvu " ? Dosta sranja. Dana nema da mi se neko od prijatelja ne požali kako ne zna šta da radi sa sopstvenom decom. Otkazuju poslušnost, tačnije, kada vrate film u nazad nije je ni bilo. Oni su bili ti koji su zapravo pod nevidljivom palicom svog naslednika/ce slušali naređenja. Osluškivali i pratili (pritom i ostvarivali) i najmanje želeje svojih mladunaca. Mobilni telefoni sa debilnim crtacima bez poente i sa neartikulisanim zvucima su sada prvi drugari klinaca. Na žalost , onih koji još nisu ni progovorili prve pravilne reči. Deca postaju autistična, lenja za govor i komunikaciju jer zašto bi se mučila ako klikom na jedno dugmence dobijaju odgovore na sva pitanja, čet i ćasku sa drugarima (obično virtuelnim) i realno , čemu roditelji ?A da , neko treba da plati te telefone, gedžete, ekskurzije, autfite da bi male propalice imale čime da se kurče među sobom dok kao po pravilu budu u pauzama časova koje ne prate i koji ih ne zanimaju, spremali strategiju za zajebavanje i maltretiranje jednog od vršnjaka koji nisu imali prilike da dobiju sva pomenuta sranja u paketu.

Većina onih koji su se ostvarili kao roditelji, ( Bože mili , što gotive taj izraz među sobom ), dakle većina "ostvarenih" vlasnika po jednog ili više mladunaca, uvek će, a kako i nebi, (moraju na kraju krajeva), naći izgovor za gro stvari koje su počele da se dešavaju sa klincima. Svi će vam, ili barem većina njih, naraočito onih koji se pretvaraju i koji su u većini , reći da je njihovo dete super lik, ok drugar, ne dira nikog ako ga prvog ne diraju i slično. Ti lažni nindža kodeksi za zavaravanje mutavih nastavnika a što bolje fake slike za tih par minuta na roditeljskom, za posledicu daje stasavanje sve većeg broja mikro debila sa makro amoralnim stavovima o budućnosti. Karera, moeti, crte, brzina, milina, širina, dubina . . . Još ako se opali po koja gologuza fotka usput pre 15 - og rođendana, kidaš! Što banalnije, to poželjnije! Od koga bi klinci, pre svega gde, mogli videti i čuti išta bolje ? Svaka izraubovana , (prilično rashodovana) vlasnica nekolio silikonskih dodataka, plus uvek nekako bar za broj sjebano povećih navlaka, ispričaće svoju tužnu priču kako, avaj sve što čini , zarad svojih malaca, da njima jednoga dana bude bolje a onda, volšebno, preko noći, prizna kako uživa u svom poslu i da vrhunac budalaštine bude u zenitu , obelodani kako tu nema ni trunke blama ni sramote. I nema. To je problem koji nema veze sa moralom već sa nečim čime se bave momci ili tete u belom a nisu mesari/ke. Klinci gledaju, upijaju kao sunđeri i kao mali majmunčići oponašaju i uče prve lekcije  : ako ova teta sa guzom u gro planu, umesto glave, može zaraditi kao njegovi roditelji za godinu dana, zašto, u budućnosti to ne bi bilo i njihovo, nazovi zanimanje ! ? Par gumenih gaća, peruške , jeftine maske (barem toga ima gde hoćeš) i eto ga! Dobi zanimanje! Samo da smisle šta će tako maskirani da čine : skaču golih dupeta u ladnu Moravu uz glasnu muziku ili bandži nastup uz remix nekih narodnjaka ? Što da ne ? To bi bilo novo, originalno i oni bi bili prvi u moru prethodnih budala koji su umesto mozgom profitirali bez blama guzicom.

Klinci danas koštaju, koriste se i zloupotrebljavaju na razne načine, na žalost. Jedino što je jasno kao dan, o njima, osim njih samih, niko i ne vodi računa. Osim, ruku na srce, televizije, ulice i mobilnog. Roditelji, logično, imaju prečeg posla. Da ih pitate kog i šta odgovoriće kao iz topa da obezbeđuju budućnost svojim potomcima. Kako? Tako što ne provode vreme sa njima, ni blizu koliko bi trebalo za normalno odrastanje, tako što će iznaći hiljadu i jedno opravdanje i isto toliko odgovora samo da ne budu ono što bi morali biti : na prvom mestu roditelji, pedagozi i uzori svojoj deci. Dakle, pripreme za školu su počele : rančevi, udžbenici, sveske, celokupan pribor plus potpuno novi autfit za prve dan jer , gle blama, kako ući u novu školsku ili još logičnije, kao zajebavati one koji nemaju ako se tvoji nisu potrudili da mali fake papagaj uleti ne namunjen za prvo zvono ? Žale se ljudi , hoće klincima da kupe makar ranac na popustu , da olakšaju šta se olakšati može, dok ih potomci lagano ne pošalju u tri lepe sa porukom jasnom kao replika iz Kuma : " Ne zajebavajte se, nema šase da to nosim, kapiraš ? Kapiraju. I nemaju muda da vaspitaju svoju decu već pokunjeni, kao stari kerovi, potraže negde na zajam, ili ulete u 506 kredit , kako bi i ovoga puta svom, više nego očiglednom promašaju, obezbedili šta poželi. Ko će opravdati , i kako , tek sranja koja nastaju u budućnosti : ekskurzije sa ekscesima raznih profila, klinke koje su kao rešeto sa nepunih 17, momci koji smisao života traže u kopiranju osoba čiji su se zemni ostatci odavno pretvorili u prah. . . Pre neki dan osvanu u medijima naslov, sa sve video materijalom, kako je majmunica u zoo vrtu proslavila 20 rođendan. Koga briga, rekla bi većina , no, verovali ili ne, iz pouzdanih izvora saznah, da je ovo decu toliko zaintrigiralo i zabavilo, da su snimke delili među sobom u rekordnom broju! Majmuni se goste suvim grožđem, čokoladicama, sladoledom . . . luda zabava, tako slični nama! U svakom smislu. Pogotovo poslednjih godna. Kada nam je, zapravo naše ponašanje sličnije njihovom, nego obratno. I kod majmuna je, kao i kod nas sada, pogled na ogoljenu, istaknutu pozadinu poziv na kontakt. I uspeva ! Što ogoljenije, trćavije, majmunastije - to bolje! Lakše se kapira. Da li je to u nama proradila Darvinova lažna teorija pa se time kao placebo efektom utešimo s vremenana vreme ili je po sredi ili petku nešto drugo u pitanju?

Generalno, u globalu nazadujemo. I po logici, lakše je biti Ćita i igrati za lovu  gologuz u gumenim gaćama nego do prvih zraka Sunca učiti osnove Rimskog prava ili pojmove restaurativne odontologije. To je za retade, debile koji žele u budućnosti da budu pametni. Ko još želi da bude pametan i još plus u ova i ovakva vremena ? Niko. No brain, no pain! Ili mali broj onih čiji su roditelji bili upravo to : roditelji svojoj deci. I ništa više ili manje od toga. Svuda oko nas je sabotaža bilo kog zametka inteligentne misli. I klinci se prilagođavaju. Evoluiraju u male materijaliste sa primesama autizma i potpunog odsustva empatije. Reč moral čuju samo od po koje babe u gradskom prevozu , sasvim slučajno, dok menjaju pesmu na svom muzičkom uređaju, zavaljeni u sedišta za invalide i mesta namenjena upravo toj i sličnim babama koja u borbi sa decibelima gubi bitku. Generalno i realno, mene boli uvo. Ja sam lajavi, sarkastični posmatrač. Samo što nisu počela još jedna školska zvona a gle drskosti, mene boli uvo. Mene zanima Max Factor paleta senki, iluminatori i  prajmeri. Ako ih negde ima na popustu, javite, što da ne , dobro će mi doći. Volim i ja popuste. Samo ću sve to kupiti novcem dobijenim od Božije milosti. Guzicu , za sada, dok sam ove pameti, redovno u javnosti pokrivam. Ja bih vama rado prenela gde ima lepog školskog pribora po povoljnim cenama ali sam na klupi. Posmatram. Ložim se. Može mi se. Realno, osećam se kao trener Real Madrid-a ili Juventusa : ruke u džepove, posmatram kako se igrači pate, znoje, greše, gube bitke među sobom . . . po nekad zaurlam po koju,  (kao sada ), ili se lagano zavalim na klupu i čekam da se svira kraj. Da pokupim " kajmak " i odem za svojim poslom dok znojavi puleni sa trena mašataju kako će jednoga dana biti kao ja. Neće,  sjebali su stvar u prvih 15 -ak minuta . . . kažu da toliko obično traje prosečni . .  . Ma nek su vam živi i zdravi , lepi i veliki porasli i da Bog da bili kopija svojih roditelja . . . Monika, čini mi se da beše Monika, da, jeste . . . sa malim zakašnjenjem : srećan 20. rođendan!




Dušica M. Ognjanović

Tri želje : gigidah ispunjava

" Jedna od najpoznatijih pijaca tamo. . . tamo. . .  tamo su nam je dali na poklon. . . " " Sećaš li se još nečega bako, tako bih volela da znam kako je došlo do svega ovoga? " Unuka je pažljivo brisala znojavo čelo svoje bake i molila se čudnom molitvom : imala je želju da baka što duže poživi, ne samo iz ljubavi prema njoj, već i da stigne da joj ispriča priču zbog koje je njihova porodica bila " vlasnik " sudbine o koju se niko ne bi otimao. Opet, teško je bilo gledati voljeno biće kako u mukama izgovara svaku reč . . . Molitva bi uslišena i starica dožive ovo prvo: da kao poslednju kaznu, smogne ili joj bude darovano, taman toliko snage da ispriča šta je , kada i zašto njihovu porodicu obeležilo za sva vremena. Ni ptice napolju nisu pevale i ako je prozor bio otvoren i vreme napolju oslikavalo pravo proleće. Neka čudna tišina nadvila se nad njihovim domom kao da je svako , pa i ono najsitnije biće , htelo da čuje ispovest umiruce starice. Ako mene pitate, bolje da su pozvali sveštenika da stara kaže šta je imala, nje radi. Teškom mukom, udahnu vazduh u svoja umiruća pluća, uhvati se čvrsto za ivice postelje, zagleda se vodnjikavim očima negde u daljinu pa poče :

" Proputovali smo pola sveta. U jednom se mestu budili, u drugom noćivali, tako mi se čini. Ni sama ne znam koliko sam jezika čula u životu, koliko melodija i pesama sa koliko krajeva sveta. Na sve strane su nas putevi vodili ali nikako nam se nije dalo da posetimo Egipat. Da smo znali šta naš čeka nikada ne bi kročili tamo! " Ali jesu . . . Siroti Natan i Sara . . .

Pakleno leto egipatsko.Sunce je pržilo onako kako samo Afrika i njeni stanovnici znaju. Jedna od najpoznatijih pijaca živela je svoj život, tog dana isto kao i vekovima u nazad : tkanine i začini raznih boja, mirisi kao iz 1001 noći, ručni radovi, grnčarija, tirkizno i kraljevsko plavo staklo na sve strane, perle Crvenog mora , sušene i sveže pustinjske ruže opijale su svojim specifičnim mirisom. Male radnjice sa tkaninama i sandalama pravljenim baš po vašoj meri, reći će svaki prodavac. Isto to će te čuti i u prodavnici slatkiša gde su se prodavale slatke đakonije još iz vremena faraona, kolač kao pravljen za vas! Svuda je bilo vike i buke, osim u jednoj maloj prodavnici koja  beše zavučena i nekako ušuškana u prolazu, među dva trošna zida . .  . nekako ne nametljiva, nikako napadna u odnosu na ostale istaknute i dobro vidljive. Ova beše nešto posebno. U njoj su se prodavali antikviteti. I to je retko ko znao. Mislim na turiste. Srećom. Meštani su to vrlo dobro znali i klonili se i čudnog vlasnika i još čudnije robe. Sara i Natan šetaše i razgledaše čudnovatu robu i opijeni mirisima ne primetiše kako vreme leti . "Trebalo polako da se vratimo u hlad sobe draga moja ukoliko ne želiš da se uskoro u potpunosti oprostiš od svog alabasterskog tena ili hoćeš da izgledaš kao jedan od onih ukusnih rakova od kojih se dobija čuvena  - naglasi to sa osmehom - " karmin crvena " !  Nasmejaše se oboje , zagrliše i odlučiše da se vrate nazad a posetu i šetnje po pijaci ostave za neki drugi dan.   " Lepotice, dođite ovamo ! " Sara i Natan se pogledaše!   "Ovamo ! "  - ponovi glas ,  " Dođite oboje! " Kada pogledaše pažljivije shvatiše da glas dopire iz radnjice koja je prodavala antikvitete. Radnjice koja je trgovala sa đavolom a prodavala i darivala nesreću! To naravno, nisu znali. " Dođite  ! " -  još jednom ih ljubazno pozva glas. Kada su krenuli prema prodavničici iznenada su osetili nalet hladnjikavog vazduha, zaista više nego neobičan za tu četvrt. Priđoše , držeći se pod ruke i taman htedoše da na domaćem dijalektu, kako kultura nalaže,  pozdrave domaćina no odmah se na engleskom , sa jakim arapskim akcentom začulo :  " Nema potrebe za tim, osećajte se kao kod kuće. " U prvi mah nisu videli ko ih je pozvao, prodavca u opšte ali, među gomilom predmeta iz staroegipatske mitologije i knjiga sa starim povezima , ugledaše ženu odevenu u tradicionalnu nošnju. " Priđite, naći će te svakako nešto što će vam se dopasti! " I ako su odmah znali da im ne pada na pamet da bilo šta kupuju, iz čiste ljubaznosti pretvaraše se da razgledaju predmete po policama.Sari za oko zapadoše knjige čudnih poveza : bile su veoma stare i čak i laiku je bilo jasno da iziskuju oprezno listanje. " Na kom su jeziku knjige, mislim da li su baš sve na arapskom? Prilično su stare ali zaista prelepe! "  " Naravno da su stare i prelepe gospođo, to je odlika antikviteta  . . . "-  po malo drzak odgovor začudi Saru.  " Imate zaista prelepih stvari ovde! " -   uključi se Natan kako bi prekinuo pomalo neprijatnu atmosferu  - " Ovo je lepo! "-  uzviknu Natan i pokaza na rezbarenu , malenu kutiju od plavog kamena . Vlasnica radnje priđe, lagano uze predmet iz Natanovih ruku i vrati kutiju na policu.  Začuđeni Natan ne stignu da odreaguje tek ona dodade : " Imam nešto mnogo lepše za vas. Sačekajte! " Pogleda naizmenično Saru pa Natana, odmeri ih od glave do pete, nešto promrmlja na arapskom i nestade iza zavese od lažnih dukata koji su u iznenadnoj tišini zvučali kao magijska melodija. " Hajdemo odavde Natane, meni je ovde sve nekako . .  . ne znam, nije ni prijatno! "  " U redu draga, hajd.... ."  " Evo, donela sam je! " Prodavačica je u rukama držala malenu piramidu vrlo čudnog materijala : ličio je na staklo a opet, kada bolje pogledate na plastiku. "Hvala Vam , ne treba" - reče Natan, " nismo planirali ništa da kupujemo, iskreno, ne stojimo baš najbolje sa novcem!" Zahvališe se i on i  Sara krenuše put izlaza ali , nekim čudom, prodavačica beše ispred njih! " Ne shvatate, ovo je poklon za vas!  Neka bude uspomena iz Egipta da vas zauvek podseća na zemlju faraona! " Koliko god se ubeđivali da nema smisla i ne dolazi u obzir da uzmu predmet koji nisu platili, i to još u antikvarnici , to nije dolazilo u obzir! " Insistiram ! ! " -   kao magijska naredba zazvučalo oboma i Natan uze malenu piramidu u ruke. Pokuša da se zahvali ali glasa nije bilo! "Pre nego odete, otkriću vam tajnu dara koji ti je u rukama ! "

" U drevna vremena postojala je igra koja se zvala gigidah. Bila je rezervisana samo za one koji su bili mudri, umeli da misle i bili pametni. Normalno, u to doba faraoni su bili obrazovani od strane učitelja sa svih strana zemaljske kugle i u rešavanju zagonetki i po mudrosti, nije im bilo ravnih. Igra je ličila na nešto što bi ste vi sada na zapadu igrali sa kockicama, samo tada je, umesto kockica korišćena jedna malena priramida i bacanjem po tabli, ako padne na vrh , ispunjavala je tri želje ma koliko one bile neverovatne! Kako onda, tako će i vama sada! Ti si je uzeo, tebi će ih i ispuniti! Zato dobro razmisli šta ćeš poželeti pre nego je budeš tri puta bacio na sto po povratku u vaš smeštaj! " Oboje ostadoše bez reči, zahvališe se i jedva čekaše da napuste radnju pokajavši se što su uopšte i ulazili u nju. Kada su izašli iz male radnjice, žena koja im dade neobičan dar progovori : " Ovde su oduvek mrtvi ponovo živeli ! " - i zlokobno se nasmeja ." Čuj da se bacanjem zaustavi i stane na vrh, kako da ne i još plus ispunjava sve želje! " - reče Natan  " To joj je posao Natane, trgovci su generacijama u nazad, naterala bi te da kupiš i običan kamičak. . . " " Ovo smo dobili na poklon Sara .  . . " I tako bez reči, zamišljeni, svako iz svojih razloga , nastaviše put ka smeštaju. Ta noć bila je sve samo ne obična : oboje su imali  čudne snove i kako se po prvim znacima zore pokaza, behu identični! I Sara i Natan su sanjali da će biti bogati i slavni kako niko do tada nije ali su u snu , oboje, sanjali faraona kako igra neku čudnu igru u društvu još dve osobe, njega kako im nešto govori i kako ih upozorava na veliku opasnost i na posletku videše usamljenika u pustinji kako sa setom na kamili posmatra ulaz u neki pustinjski grad. Šta bi sve to moglo da znači pitahu se oboje no , ruku na srce, nisu imali predstavu ni odakle da počnu ni gde da završe sa svojim mislima i nagađanjima pa se odlučiše da piramidicu spakuju u neku od kutijica i do povratka kući zaboraviše na nju.

I sami znate da postoje ljudi koju veruju u natprirodne pojave, prošle živote, usude, kletve, šta i kako god ali Natan i Sara nisu spadali u tu grupu. Razgovor  sa njom i dar egipćanke zaboravili su  odavno, dana provedenih u Egiptu su se rado sećali ali im je samo epizoda sa radnjom antikviteta kao gumicom izbrisana iz sećanja. Jednoga dana Natanu stiže pismo da će na žalost, zbog kockarskih dugova, ostati bez celokupne imovine! Kakvih kockarskih dugova kada Natan u životu nije pomenuo a kamo li zaigrao rulet i slično! ? Nisu stigli da se oporave od pisma koje je stiglo prethodnog dana , već danas stiže novo : "Poštovana Sara, zahvaljujemo Vam na saradnji i divnom druženju svih ovih godina ali zbog razloga koji sada ne mogu biti navedeni, obaveštavamo Vas da je Vaše angažovanje učiteljice u našoj školi, na žalost, koliko od danas završeno. Sve najbolje Vam želimo. Uprava škole." Da li je ovo moguće! ? Sara je bila omiljena učiteljica u školi, deca su je obožavala, nikada nije zakasnila za sve te godine ni jedan jedini minut! Šta se do đavola događalo! ? Kako zakon nalaže, imali su sedam dana da napuste mesto boravka, vrate sve dugove koji stoje na Natanovim leđima i kako znaju i umeju, nađu novi posao za Saru ne bi li preživeli. Druge opcije nije bilo osim da kao prosjaci završe na ulici . . . oboje! " Ne shvatam mila, očajan sam Saro moja, ne znam čija igra je u pitanju ali kunem ti se svojim životom da nikada ali nikada nisam imao posla sa kockom, ti to znaš! Znaš me Sara kako dišem! Ti znaš da nisam iz tog sveta! " " Šta ja da kažem Natane ? Koje sam ja to zlo mogla napraviti da i nisu dozvolili čak ni koju nedelju da ostanem dok se ne snađem za novi posao? " Oboje su , zagrljeni dugo ćutali i svako razmišljaše o onome što se desilo, ko je pokrenuo lavinu ovih nemilih događja, čije ime ili lik stoji iza nedela koja su učinjena ovom nedužnom paru. Savladao ih je san . . . a onda je počelo . . . kao onda kada su bili u Egiptu : oboje su sanjali isti san! Drevni egipat, stubovi hrama i peščana oluja koja nailazi polako pokriva stubove . . . i ženu čudesnog lica sa malom, staklenom piramidom u ruci. Oboje se probudiše u istom trenu i shvatiše šta je poruka!

" Saro, nemamo šta da izgubimo! Otvori kutijicu, donesi ono i pokušajmo! " " Sreća što nema nikoga da vidi kako pravimo budale od sebe! " " Saro, donesi kutiju za ime Boga i moli se da je ona bila u pravu! " " Kako da nije, jeste, baš je čekala dva neznanca da im pokloni čarobno čudo koje ispunjava sve želje i to gratis! Natane, molim te, prestani sa glupostima! " Natan otvori kutijicu, uze malenu piramidu, raščisti stvari sa stola i na praznoj ploči prvo pređe rukom a onda glasno uzviknu : " Hoću da mi se svo imanje vrati nazad! Hoću da Sara bude učiteljica ponovo! " Muk. Tišina kao u grobu. Piramidica, malena, providna kao od stakla ili plastike nakon dugog kolebanja stade pravo na vrh! " Sara, ljubavi, vidi! ! ! Ostvariće se, uspećemo, sve će biti kao pre! Ovo čudo možda zaista donosi sreću ! ! " Idem da legnem Natane, dosta mi je svega za danas i sutra i za sve dane koji dolaze . . . " - tužno reče Sara i ode na počinak. Ujutru je , gotovo ranom zorom, oboje probudila zvonjava telefona . Natanu je iz advokatske kancelarije javljeno da je u pitanju bila strašna greška, ne postoje nikakvi kockarski dugovi, naprotiv, nekim iznenadnim nasledstvom postaje čak pet puta bogatiji nego što je bio! To je značilo : najbogatiji čovek , ne samo u gradu , nego i u čitavom regionu! Još ne stiže da dođe sebi od šoka kada pozivar iz Sarine škole obelodani da je lično direktor na vezi i da se duboko izvinjava za kardinalnu grešku povodom pisma koje je od strane škole stiglo na Sarinu adresu. Prava informacija je da je Sara zapravo naimenovana za zamenicu upravo onoga koji zove : direktora škole! Sreći nije bilo kraja! Da li moguće da je egipatski poklon zaista bio u stanju da napravi čudo? Večera uz sveće i vino, otmeni restoran i tiha muzika starih violina činili su sve još bajkovitijim. Nazdravljali su jedno drugom, razmenjivali nežne poljubce i radovali se budućnosti koja je bila pred njima. " Ovo čudo radi  . . . " - nasmeja se Natan .
Uze malenu piramidicu koju je nosio u džepu i reče " Ostala je još jedna želja mila, šta bi smo to poželeli ? " -  uz poljubac upita Saru. " Nisam sigurna Natane ali se nadam da si srećan sa ovim što se nekim čudom desilo . . . " " Kako nisam, ne , šta bolje bi bilo da sam poželeo da ostanemo bez igde ičega na goloj ulici i da ostaneš bez tvog Natana i umreš saaaama u duboookoj starosti tužna zbog zle sudbine! " Kako ovo izgovori, pripitom Natanu ispade piramidica iz ruke  na podu restorana i zaustavi se tačno na vrh ! ! ! I ova želja bi ostvarena pre nego je svanulo : očajni, pripiti Natan izgubi kontrolu nad vozilom žureći ka kući te tako Sara još iste večeri ostade udovica i pored sve muke i nesreće, koliko ujutru, sazna da je sve bila greška i da je zaista ostala bez ikakvog imetka i posla. Od tada, brigu o njoj, parče hleba i više nego skroman smeštaj godinama je dobijala od rođake čija ćerka joj je bila jedina uteha do poslednjih dana nesrećnog života. " Kasnije sam saznala da je ta prokletinja izvađena iz grobnce jednog od slugu faraona kojeg su prokleli zbog krađe faraonovih pogrebnih stvari, između ostalih i te staklene piramide kojom je igrao tu drevnu igru. Po tadašnjem zakonu zakopan je živ, do vrata u vreli pesak i nakon tri dana je i dalje bio živ. Prognali su ga kao najvećeg prokletnika da se više nikad ne vrati tamo. Setila sam se da su se u snu i sirotom mom Natanu i meni javljali svi kao upozorenje da ona staklena prokletinja ne donosi sreću" Nije starica dugo poživela. Ispustila je dušu odmah nakon svoje ispovesti.
Nekoliko dana nakon sahrane starice, odluči unuka da potzraži predmet o kome je saznala više nego sablasnu priču. " Siroti deda Natan nije razmišljao, bio je pripit i to je zapravo nanelo zlo . Samo da je nađem , ja ću znati šta treba i kako. U to sam sigurna! " Nije trebalo dugo da traga. Starica za sobom nije ostavila mnogo stvari. A jedna se posebno izdvajala : malena kutija sa starom postavom unutar i na njoj staklena piramidica. " Dakle tri želje? Želim početak, povratak na početak i da ispravim svo ovo prokletstvo! " Piramidica beše bačena i pade pravo na vrh! ! !

" Vratio si se nesrećniče da ispraviš grešku koju si napravio! Potkradao si svog faraona , onoga koji je kao Sunce iznad tebe! Proteran si i usudio si se da se vratiš! U pustinju sa njim, zakopajte ga živog ponovo, neka za nauk bude hrana zverima dok ne ode Ozirisu pred lice! Vezujte ga! " " Ne razumete, sačekajte, Bože Gospde gde sam ovo! Ja sam, stanite da vam objasnim!! Ovo je san, mora da sanjam! Želja mi je bila da vratim sve kako je bilo da . . . " " I vratićemo sve kako je bilo, u to budi siguran! Vodite ga i ovoga puta bez milosti! ! !
Čujem od prijatelja koji su letos bili u ovoj prekrasnoj ali čudesnoj zemlji da neka slična radnjica, baš na istom mestu postoji i dan danas. Ne kupujte ništa osim suvenira na proverenim mestima. U ostalom, kako vam volja. Moje je bilo da vam kažem ovo . Znam da volite da zavirite gde ne treba a znam i da je ulog veliki. Verujete li vi uopšte u ovo što ste pročitali ili mislite da mala, staklena priramidica i dalje ne šeta iz ruke u ruku? Nemoj da se pitate posle jer ostaju samo dva pitanja : gde vam je bila pamet i  . . . čija je duša sledeća  . . .





Dušica M. Ognjanović