Anamneza

 

Kada sam bila u bolnici, jedino što sam htela posle operacije jeste da ponovo stanem na noge...

Kad sam prohodala činila sam sve da se, korak po korak, ma koliko da je bolelo, iz svoje bolničke sobe spustim u prizemlje.

Kada sam uspela, jedne večeri, da se domognem prijavnice i poslednjim atomima snage za taj dan dođem do ulaza u bolnicu, stala sam na vrata i oslonila se o nedavno lakirani štok. Gledala sam kako pada mrak i nebo menja boje. Kako lagani vetar pomera lišće na drveću iza koga je bila ulica. Ulica kojom ću otići kući. Kad ozdravim.

Kad sam se vratila u svoj krevet, izmrcvarena, okrenuta ka otškrinutom prozoru maštala kako ću, kad sve prođe, raditi sve ono što radim svakog proleća. Jedno će samo biti drugačije. Ja...

Zahvalna za svaki korak koji napravim, za svaki dašak povetarca koji osetim, za svaku laticu koja sa krošnji pod kojima prolazim pada na moju kosu, za svako drvo pored kojeg prođem, svaki tren koji provedem sa ljudima koje volim, svaki dan u kojem ne čujem lošu vest, za osmeh koji mi izmame, svaki poklon koji uzvratim, trpezu sa koje ne znam odakle da počnem, dug letnji dan i svaku radost koju donese, susret iz kojeg nešto naučim, knjigu koju ne zaboravljam, svaku čašu hladne vode koja me razgali, svaki zrak sunca koji mi se toplotom po koži javi...

Nikako da shvatim šta to čoveka tera na toliku sebičnost i nestvarni egoizam, najčešće bez i trunke pokrića... Pokušavam da razumem zašto ljudi toliko mnogo misle o sebi, a tako malo o Bogu. Zašto misle o svemu lepom što im se događa kao podrazumevajućem, a ne poklonu od Gospoda. Kao da nije ništa naročito biti zdrav, biti voljen, biti bezbedan. Pošteđen bolesti, pošteđen tuge, pošteđen nemaštine i briga...

Jeste. Nije to nikakva dosadna stvarnost, već blagoslov. Blagoslov kojeg čovek postane svestan kad se razboli, osiromaši, dok pati... Onda se ponovo moli samo da sve opet bude „normalno“. Da se vrate dobri, stari, dosadni dani... I vrate se. Gospod posluša. A, mi budemo zahvalni par dana i onda opet sve po starom... Do sledeće lekcije... I krug ide iznova...

Dušica M. Ognjanović

 

Sudbinska presuda

Sudbina. Reč od samo sedam slova a tako moćna. Sudbina je, prema narodnom verovanju, sila koja određuje život svakog pojedinca i od koje se ne može umaći.Sudbina je ono što je nekome predodređeno i jednostavno mora se desiti. Sve ono što se nekome dogodi, tek tako, na prečac, žargonski rečeno "niotkud" , trebalo je i moralo. Desi se, dešavalo se i zauvek će ostati tako , da, ma koliko se trudili, godinama, ulagali sebe i svoje emocije u nešto ili nekoga, kada vidite da rezultata nema, jasno je, tu vam tumač  ne treba :  i nije bilo suđeno. U filozofskom smislu, sudbina je nužni red u svetu u kojem živi svako biće. Sudbina nije slepa ili slučajna kao usud nego je racionalna , premda nepoznata pojedincu koji u njoj učestvuje. Po definiciji, sudbinsko je sve ono što je van našeg uticaja, na šta ne možemo uticati svojim delovanjem i iz tog razloga nastala je stara kineska izreka : " mudar čovek ni ne pokušava da staje na put sopstvenoj sudbini niti da ometa tok njenog kretanja i događaja koje će doneti ista sa svojom silom". Strah. Reč od pet slova, dva manje od sudbine ali zna biti tvrdoglav, uporan i beskoristan na kraju , (za razliku od prve spomenute). Svi mi volimo, hteli da priznamo ili ne, da kontrolišemo događaje, ljude ili stvari oko nas. Sa stvarima je lako, sklonite ih, odložite, uzimate po potrebi. Sa nekim ljudima slabijeg karaktera je gotovo isto ali sa događajima... tu već gubimo bitku. Bez obzira koliko bitaka ili ratova smo vodili sami sa sobom, po nekada i sa drugima, vojnikovanje i disciplina (sa sve samokontrolom ) , ovde ne pomažu. Kao voda koja polako ali sigurno, vremenom oblikuje u željeni oblik i najčvršće stene. Gustina i sastav vode, položaj stena, uticaj vetra i Meseca na vodu, plima sa sve osekom , faktori su koji doprinose svemu ovome što rečenica na početku kaže a svi ti elementi i sled događaja , (na kraju krajeva i snaga svih navedenih zajedno), dati su zapravo od te "više sile" koja i određuje koliko i dokle će stena i voda "ratovati" i nadmudrivati se a na kraju uz Mesečinu i plimu, naći svoj mir u pravom obliku. Baš onakvom kako to samo neko ko je mnogo jači i pametniji od nas može da uredi. Primera da je to "nešto moralo tako", postoji od kada je sveta i veka. Idemo na onaj deo koji je oduvek fascinirao ljude .Najjače ljubavi , o kojima se piše i priča i dan danas, nastale su zapravo, između ljudi koji su slanjem pisama i prepiski, razmenom stihova i čežnjivih redaka, postajali kasnije, (nekada i po nekoliko godina čak) i kroz vekove, ostali sinonim za snagu sudbine i definiciju prave ljubavi. Svi smo nesrećni. Neko vešto krije, neko ima hrabrosti da to i kaže ali da... nesrećni jer glumatanju nema kraja. "Zaljubljen/a sam, lepo nam je", lažni osmesi, skladan par... Otužna sličica današnjice. Glumatanje. Ono ima početak prvo pred najbližima, zatim pred prijateljima, širi se kao kuga na komšiluk, pa na poznanike, kolege... glumatamo ljubav, lažemo se, permutujemo reč "sreća" sa "trenutno zamajavanje" i beg misli od realnosti i život ide...Neumoljiv je. Postajemo majstori laži, obmana ali svo puko zavaravanje okoline svodi se samo na jedno...Kao vremešni glumac ,posle svoje poslednje predstave, kada zaškripe pod nogama daske koje vode iza kulisa, kada se pogase scenska svetla i skinu maske.... tuga i hiljadu i jedno pitanje kao najgora pošast napadaju majstora glume. Dokle, zašto, kako je sreća izmakla iz ruku kao pesak među prstima? Ma koliko stezali šaku, u prah odlazi ono što po pravilu nije ni bilo namenjeno ni vašem dlanu ni vašoj ruci. Nesreća nastaje kada dozvolite da svoje dragocene minute, sate, mesece, (prestrašno reći godine), poklonite očajnom življenju sa onim što nije bilo ni ucrtano na vašoj životnoj mapi. Kao dete koje flomasterima nevešto crta srca u boji, podjednakom "preciznošću" i odrasli ucrtavaju sebi lažne sreće i ljubavi da bi pri kraju puta shvatili da su napravili kardinalne greške nemajući hrabrosti da prate svoju sreću. Znakova pored puta je bilo na svakom koraku, i levo i desno, i onih crvenih : ne nikako! i čuveni zeleni : da , slobodno ,ovo je tvoje. Tuga, patnja , nezadovoljstvo ispliva kao bura kada krenu taktovi pesme, scena u filmu daje asocijaciju na vaše misli, odlazak na lepa mesta, (o Bože), koja bi trebalo da vam prijaju, zapravo vas "guše" i čine još nesrećnijim. Smejete se na silu a svačiji tuđi smeh , onaj od srca, onaj koji pripada zaista srećnima, koji su imali petlje da prate svoju sudbinu, taj smeh ,naspram vašeg, dovodi do ludila. Ono za šta ste ubeđeni da je vaš smeh od srca, sudbina čuje i prepozna kao tihi jecaj. Sami smo krivi. Patimo za onim što svako od nas želi da mu se dogodi. Ljubav nije ovo što vidimo i imitiramo danas. Gledate osobu pred sobom, gledate je godinama, i ne vidite ništa. Patimo za onim što citiramo kada god hoćemo da zadivimo nekoga, patimo za onom čežnjom koja je nestala zbog ljudske gluposti, površnosti i čestog slepila pored zdravh očiju. Najjača književna dela, romani, pesme pa čak i slikarsa remek dela, nastajala su iz čežnje prema ljubavima koje je sudbina učinila posebnim, tako jakim, moćnim da su zauvek u vremenu ostavile svoj trag. Kočija koja dolazi u doba kada je sat odavno otkucao ponoć, pismo koje stiže , pečat koji se drhtavim rukama lomi i srce koje kuca kao ludo dok se pogledom guta svaka reč osobe za kojom čeznete. Razmenjivane su fotografije, nekada portreti, pisma namirisana parfemom koji nagoveštava kako mirišu obrisi i kosa vaše voljene....pramen kose, psten koji je bio simbol svih napisanih reči a darovanoj kao da ima svet na dlanu. Mesecima su se razmenjivala pisma, reči čežnjive i pune nade, ljudi su čvrsto verovali u osećaj da mogu pomeriti i planine snagom svoje ljubavi i svojih osećanja zato što su, (ne malo puta), stajali ako treba i protiv svih, u odbranu ljubavi već pečatirane za večnost. Na posletku, to su bili brakovi i ljubavi o kojima se, (maločas napisah), pisaše bezvremene pesme, priče, romani i sada snimani filmovi na koje šmrckamo kao kukavice u mraku ljuti sami na sebe što nemamo petlje da uradimo isto. Čežnje više nema. Iščekivanje je postalo smaranje. Sad i sve mora "na prvu". Ako nije tako :  "idemo dalje, neću da se smaram !? " . Kao nadurena derišta koja nisu dobila šta su htela, u besu, ne misleći na posledice, šutiraju kamečiće ispred sebe po putu koji ih je, da je bilo strpljenja , vodio ka pravoj sreći .  Tako se danas završavaju veze i vezice, pucaju brakovi... Kada zaborave na glumatanje ,ljudi kao grbavci šetaju ulicama podsvesno jadikujući sami nad sobom. Otvoriću jedno staro pismo, sa polomljenim voštanim bordo pečatom, izvađeno sa tavana kuće u kojoj su živeli ljudi koji su pratili svoju sudbinu, stari bračni par o čijoj se ljubavi i sreći pričalo na veliko. Dugo su čekali jedno na drugo ali vredelo je. Otvoriću ,dakle, jedno od njihovih pisama , kako shvatam, po datumu, poslednje napisano pred njihov susret . Hartija stara, pisano guščijim perom, mastilo se junački drži i posle toliko vremena, (nas radi ), piše  : "Ako ne ide po planu ide po sudbini. Ljubavi moja, nije sudbina bila ono što si očekivala da ti se desi, nego ono što ni u snu nisi mogla zamisliti. Zauvek tvoj"......pa incijali i ....tako je i ostalo......




Dušica M. Ognjanović

Karte smrti

Postoje ljudi koji astrologiju i astrologe smatraju i svrstavaju u "male bogove" ili svoje najveće i najdraže prijatelje. Čvrsto veruju da za taj i taj događaj u njihovim životima može direktno biti "kriv" Mars jer je toga dana bio u konjukciji , (možda svađi) ili ćaski  sa Jupiterom , Venera im zvocala usput pa njih dvojica tako moćni (a besni), svojim energijama uticaše na nečiju sudbinu ili količinu sreće u budućnosti neke tek rođene bebe. U sve čovek može da veruje : u vile i vilenjake, u ale i aždaje, u prinčeve na belim konjima .... u mnogo šta. Ali nekako, da li podsvesno, uvek odbijaju da poveruju u događaje koji direktno ukazuju baš na ljudku glupost, tačnije esenciju iste. Ovo je teška priča sa tragičnim krajem a uvod je bio "crno -humoran" samo u malim segmentima jer je upravo slepo verovanje u moć horoskopa i Tarota dovela do tragedije o kojoj pričam. Na veliko se pričalo kako postoji žena koja sjajno radi natalne karte, otvara, gleda, tumači Tarot,  pogađa do u detalje sve segmente vašeg života. Pričalo se i da nije bilo onih koji nisu poželeli da je upoznaju, popričaju sa njom ili pokušaju da joj nađu manu svojstvenu čuvenim varalicama ujedno i vrhunskim poznavaocima ljudke prirode. Da stvar bude još gora, gospođa "astralna majstorica", živela je u jednom od poznatih delova grada, poznatih po luksuznim stanovima i jos elitnijim klijentima koji su dolazili istoj. O običnom svetu smrtnika, koji su joj "jeli iz ruke", već napisah po koju. Usud je hteo da tog i tog dana, u poslovne prostorije "vidovite majstorice" dođe otac dvoje maloletne dece da se raspita za i o stvarima koje su ga mučile. Uobičajena uvertira i porocedura, prijem u hodničiću sa sve sekretaricom , preglumljena ljubaznost, davno zaboravljeni bledunjavi sok "praviša" i seanse za nešišane ovce mogu da počnu. Makazice za striženje zazveckaše kada je pridošli otvorio dušu i lavina sudbine  pokrenula je prvi kamičak...
"Mučim se već duži period"- poče on, "imam dvoje male dece, u među vremenu , sticajem okolnosti, ostao sam bez posla u firmi, žena mi je ponovo trudna, to će nam biti izdatak više, i sami znate kako je, podstanari smo, supruga ne radi"...... razveza se priča i gotovo u jednom dahu, mučenik svo svoje uzdanje u bolje sutra sa sve setom u glasu i bremenom na duši, bezuslovno kao na dlanu postavi pred vidovitu "spasiteljku" misleći da ova lično ćaska sa Plutonom i šeta mlečnim putem kada joj se prohte. Iznese on tu još dosta muka i briga, pusti i po koju suzu i usput naglasi, kršeći ruke, da je čistim srcem i punom verom u njene "moći",  došao da umoli da mu u kartama nađe odgovor za ono što ga je mučilo : ponuda da radi u nekoj zadruzi kao poslovođa, (logično van velegrada), plata više nego solidna. Išao bi on ali sramote  : kuda sa konja na magarca, tačnije iz velegrada u varošicu iz firme koja je bila na visokom glasu u zadrugu. Još žena ko žena, kako će prihvatiti sve to? Da se ne duži i ne gubi ni časa više , nek se špil promeša, karte otvore i krenu priča koju može da izrežira samo pogana i jadna duša kojoj je varanje naivnih ovaca i zarada od istih bila ništa drugo do puka zabava. Špil promešan, ozbiljan izraz lica na obe strane, iščekivanje i graške znoja samo na jednoj, (ovoj naivnoj koja čeka), brzi, vešti prsti i prodoran pogled lovca u lovinu sa suprotne. Poređa karte na sto, otvori jednu po jednu....zaćuta, promeša ponovo i opet otvori. Graške znoja ovoga puta pojaviše se i na drugoj strani. Kako se ispostavi , izgleda po prvi put, obzirom da je sekretarica , koja je bila tu jedno da ovom ruglu da što ozbiljniji izgled, (i obavi po koju poganu mahinaciju za "vlasnicu orbite" ), mimikom kontaktirala istu sa nemuštim pitajem : " Da li je sve u redu? " Majstorica odsečno klima glavom, ali sada već drhtavim rukama treći put meša i seče špil. Konačno, drhtavim glasom počinje : "Sve je u redu. Biće malo problema ali sve je u redu." Zatvara karte i govori da je seansa gotova , ponovo i nesigurno : " Sve će biti u redu". Naivko, u svom svom slepom verovanju, izmučen od briga i ne primeti da je cela situacija mirisala na zlo. Pri odlasku, zahvaljivao se kao prosjak pozvan na gozbu, obujmio obe ruke "spasiteljke" i ne primetivši da su hladne kao led. "Hvala Vam do neba, nikada neću moći da vam se odužim"! Taman kada je krenuo ka izlazu , srećan posle dužeg vremena, ova dobaci za njim : "Vracam Vam novac". Sekretarica u čudu, o klijentu da se ne govori. "Nemojte molim Vas, pa spasili ste mi život, meni porodici!" "Insistiram"!-  maše ka sekretarici, "vrati čoveku novac". "Hvala Vam , za Vas reči nemam, hvala Vam još jednom i javiću Vam kako nam je krenulo!" Nasmeja se i zatvori vrata prostorije u kojoj je do malo čas poslednji put  bio nasmejan. "Uzmi ih"- reče ova tiho, gotovo za sebe, "neću mrtvom da ti dugujem". "Šta ste rekli" ?- pita sekretarica, "šta Vam je danas!?" "Dođi i vidi sama". Na stolu , sakrivene od pogleda nesrećnika koji je do pre par minuta bio tu, stajale su otvorene karte. Četiri karte , sve četiri iste :  smrt. "Ovaj neće dočekati ni pola autoputa, poginuće svi na pola sata od izlaska iz grada". Užasnuta sekretarica upita : "Bože, pa zašto mu niste rekli , kako ste mogli! ! ? "Da idem da ga vratim , Bože zašto ste to uradili! ? " "A kako misliš da mu kažem da ih neće , svih zajedno , ni biti za manje od dana, kako ženo, da li si ga videla kako je pun tuge, kao da je i sam osetio svoju zlu sudbinu! ?" Sela je i bacila špil rasut po stolu. Obe su ćutale dugo a mi izlazimo iz kancelarije u kojoj se  sve odigralo. Izlazimo da čujemo vesti dan kasnije  : " na tom i tom auto putu , u toliko i toliko časova , u teškoj saobraćajnoj nesreći stradali su vozač i kompletna porodica, još uvek nisu identifikovani. Kako javljaju sa lica mesta, bilo je i dece. Opširnije o ovome kao i imenima žrtava , u narednim vestima". Ime žrtve se zna, zapisano je u tefteru Tarot "majstorice", velike "umetnice" svog zanata. Ovo nije naivna priča. Teška, gusta, lepljiva ...kao i zlo u vazduhu koje se oseća dok je čitate. Još teže je pitanje napisano na crnom povezu:  "šta bi bilo da je upozoren da ne kreće na put?"....Možda bi još uvek bili živi?.....Možda bi deca sad bila veliki klinci, žena mirisom kolača uz osmeh dočekivala supruga sa novog posla, bebac u utrobi, sada bi bila velika devojčica. Možda.... Možda da se špil nije otvorio, karte rasule a ljudska čežnja za tumačenjem budućnosti stalno otvarala vrata zla...Da treba da znamo šta če biti, znali bi. Pandora je jedna, njena kutija je i dalje puna opšte poznatih tajni i drangulija iz sveta mraka. Ne otvarajte je.......





Dušica M. Ognjanović