Do Cvetkova se stiže lako, do Slavice malo teže. Za nju sam čula od Zorana sa čije tezge redovno uzimam med. Došla sam, uobičajeno po tegle livadskog, vrcanog i dobila predlog, kao grom iz vedra neba, da odem do sela Cvetkova i napišem priču o Slavici i njenoj sudbini. Pokušala sam da saznam od medara Zorana nešto više no dobih samo odgovor "ako mi tolike godine s poverenjem po med dolaziš , valjda možeš i na ovu reč da mi veruješ."
Prvo je trebalo da se usaglasim sama sa sobom: obično te najzanimljivije priče, nastanu baš tako što vam neko prepriča nečiji život u najkraćim crtama ili vam oda jednu od životnih epizoda. Malo dublje "prokopate" po sudbinskim tunelima i tu se na kraju svašta iskopa. Tako je bilo i sa ovom pričom, samo . . . zaista, kako stari kažu, da čovek zna gde će pasti, seo bi . . .
Selo Cvetkovo sa okolinom tog dana zalila je kiša. Brisači su izgubili svoju svrhu na par metara od kuće gde ću naći Slavicu i čuti priču za koju mi je zagarantovano da ću pisati o njoj. Od pljuska jedino što razabrah da se nalazim ispred lepe, moderne dvospratnice. Mokra poput miša Amosa, pritisnuh zvono. Na poštanskom sandučetu i vratima - ne beše ni prezimena ni imena. Pozvonih ponovo. Ništa. Još jednom i vrata se otvoriše.
" Uđite. Znam ko ste. Rekao mi je čika Zoran za vas. Uđite."
Ispred mene stajala je lepa žena. U kući se osećao miris tamjana. Na sebi je , sećam se kao da je bilo pre minut, imala bordo haljinu i upadljivo ozbiljan izraz lica.
" Vi ste Slavica?" - pitah
" Ja sam. Uđite. Recite mi, pijete li kafu"?
Potvrdila sam i naglasila da stavi dosta šećera, takvu volim. Pogledala me i odsečno klimnula glavom pokazujući mi pravac rukom put sobe sa lepim nameštajem i nestvarnoj tišini u njoj.
Miris sveže kuvane kafe pomeša se sa mirisom tamjana koji sam osetila još na ulazu.
" Vidite kako pada, kao da će razbiti prozore." - gotovo šapatom reče Slavica i pažljivim pokretima svakoj od nas, rasporedi šolje.
" Zasladila sam, kako ste tražili."- na licu se pojavi nešto što je ličilo na osmeh.
" Žao mi je što nisam bolje pogledala Cvetkovo"- uzvratih, "verujem da je lepo čim ste došli za stalno ovde"? pokušah da budem ljubazna, probijem led i napravim barem stazicu koja će me odvesti do puta gde leži njena priča.
" Mogu li ja odmah da počnem sa pričom ili ima neka procedura? Ne razumem se u to, zaista. Mislim , na način na koji radite. Da li postavljate pitanja ili sama da počnem?"
" Počnite sami Slavice, slobodno. Neću vas prekidati. Pitam na kraju, kada mi ispričate, delove ili deo koji mi možda ne budu jasni i slično. To je to. Počnite, što se mene tiče odmah."
Poput nekog štita, uze šolju kafe, po inerciji i ja svoju i priča poče . . .
" Sećam se da sam ga videla prvi put kada smo imali možda negde oko 12 - 13 godina. Posle toga su nam se putevi razišli i sreli smo se ponovo kada smo imali oko 19. Sa njim sam započela tu ljubavnu priču, slučajno. Na sve moguće načine je pokazivao da mu se dopadam dok sam ja zazirala od njega. Ni na kraj pameti mi nije bilo da se išta dogodi između nas. Družili smo se, za to sam mu dala šansu ali sa moje strane i od mene , ništa više od toga. Bio je sve zaljubljeniji. Na kraju, ne znam ni sama kako, popustila sam. Šta da vam kažem. Sama pomisao da smo u vezi mi je bila, ne znam , nekako mučna. Znate, da su naši znali da se zabavljamo, ko zna šta bi bilo. Ali eto, kažem vam . . . postali smo par i nismo se razdvajali osim kada smo morali na spavanje. Ni tu se ne bi odvojili da zbog naših porodica nismo morali. To je bio jedini uslov da opstanemo zajedno. Kažem vam, bolje da smo sa đavolom tikve sadili nego da su naši saznali. "
Napolju se čulo zavijanje psa u daljini što je trglo Slavicu i na čas prekinulo njena sećanja. Ostavila je šolju kafe na stakleni sto, zamolila da je izvinem na kratko zašavši u jednu od soba. Gledala sam neko vreme kapi kiše kako se u mlazevima slivaju niz prozor ne primetivši da se moja sagovornica vratila na mesto. Videlo se da je plakala. U ruci je držala maramicu a gledanjem u pod pokušavala je da sakrije crvene oči i otečeno lice.
" Jeste li dobro?"
Klimnula je glavom, kratko pogledala u prozorska okna i nastavila dalje . . .
" Viđali smo se , kažem. tako godinama. Da vam kažem iskreno od nas dvoje nije bilo zaljubljenijeg para u gradu. Planirali i venčanje , pa kako reći našima za to. Nema gde nismo išli! Ceo svet nam je bio pod nogama. Što se naših porodica tiče, mislili su da se samo družimo, da smo bliski, ni slučajno da bi kome palo na pamet da smo tolike godine u ljubavi kao par. Momak i devojka. Odjednom, preko noći, ne znam šta mi se desilo: odlučila sam da sve prekinem. Jednostavno, nisam više želela to. Želela sam mir, normalnu vezu, ispravnu, bez skrivanja i tereta koji je svo to naše zajedništvo i spajanje, kao teret meni visilo nad glavom. Kada sam mu saopštila odluku bio je van sebe! Prvo nije verovao da to mogu da nam uradim, zatim je urlao, pretio, govorio koještarije. Nije vredelo. Ostala sam pri svome. Kraj!Tačka! Od tog i tog dana, ne možemo više biti u vezi. Ni sama ne znam kako, jednostavno, otrgla sam se iz njegovih ruku i od tog trena čvrsto rešila da život vratim u normalu i krenem pravom stazom. Danima nakon našeg raskida njegovi članovi porodice, zvali su me da pitaju što me nema u gostima i šta to bi da se više ne posećujemo? Nisam mnogo dužila, pravdala sam sve obavezama na fakultetu, ispitima. Nije vredelo. Nije odustajao. Dolazio je kod mene i mojih. Namerno, pred njima, otvoreno potišten i tužan govorio da ne razgovaram sa njim i pitao moje šta je uzrok tome. Rizikovao je sve! Stavio je sve na kocku! Pokušao je da me dovede do stanja da u besu kriknem: raskinuli smo! Ali se nisam dala. Roditeljima nije bilo jasno šta je sa nas dvoje, kako je moguće da ne razgovaramo. Pozvala sam ga u sobu i sećam se, od slova do slova, izgovorila sledeće:" Još samo jednom pokušaj ovo ili išta slično, zapamtićeš me do groba! Je li ti jasno!?" Siktala sam poput zmije. Stajao je i gledao u mene par trenutaka. Izgovorio je da će od sada putovati svuda, po celom svetu. Da će da se skloni da me ne gleda. Ne može da podnese pomisao da nije samnom. Da smo u istom gradu i da nismo kao pre. " Ma idi gde hočeš poginuo da Bog da! Napolje!" I dalje sam šištala poput zmije i tada ga videla predposlednji put . . . Prolazile su godine, ja sam se udala, on, kako sam čula od mojih i njegovih, putovao je, zaista, svuda po svetu. Nije se ženio. Samo sam čula da ga nije držalo mesto. Jednom prilikom načula sa da ima nekog, ponadala se da će i on naći mir u braku ali to je bila samo "prolazna veza" jer , kako reče njegova majka," ne znam šta mu je aman , njega ne drži mesto. "
Jedne godine, šetala sam sa suprugom gradom. Sećam se, "Ulica otvorenog srca". Šetamo i u gomili prolaznika: on! Prošao je sa strane na kojoj je stajao moj suprug, jasno sam videla da su se dotakli ramenom. Ali pogled . . . njegov pogled, neću zaboraviti nikada! Mešavina mržnje i duboke tuge. Uzvratila sam mu prezrivim pogledom nesvesna da ga tada vidim poslednji put.
Manje od mesec dana kasnije, saznala sam da je poginuo. Kako sam mu onda i poželela! A volela sam ga! Mnogo! Verujte. Kao nikoga pre ni posle!"
Glas je utihnuo. Ovoga puta nije zaplakala ali sam shvatila da nadljudskim naporom nastavlja dalje . . .
" Bila sam očajna. Mislila sam da ću umreti za njim. Od muke, tuge, ljubavi koja nikada nije ni prestala, od griže savesti. Od svega. Njegovi su bili slomljeni, razume se i moji. Svi smo žalili ali niko nije shvatao moj bol. Molbu da uzmem barem njegovu košulju, svaki rukav u ormaru poljubila sam i zalila suzama. Uzela njegovu najlepšu sliku , stavila na grudi i jecala više od njegove majke. Niko nije ništa rekao. Pustili su me da tugujem . Zajedno sa njima. Naslućivali su da smo bili u vezi ali niko od njih to nije sebi hteo da prizna. Da je ljubav pobedila i porodicu i pravila.
Obilazila sam sve manastire ne bih li našla utehu za svoj nemir i kaznu koju plaćam od onda. Gde god bih pošla, kome god bih pričala, čula bih isto: on je platio glavom ti bezdetnošću. Kažnjeni oboje. Moli se. I napomena da ostavim naša imena . . . "
U trenu, Slavica je ustala i namestivši porube svoje haljine, zamolila me je da napustim njen dom!
" Molim vas, razumite me, zaista, ne mogu više. Izađite napolje.Ne mogu dalje. "
Svi pokušaji da saznam šta se desilo, ostali su bez odgovora.
Bila sam izbačena na nevreme, na kišu koja je lila kao luda bez kraja ove priče i nade da ću znati šta je uzrok ovakvom kraju sage o dvoje ljudi čii je jedini greh bio ljubav.
" Oprostite, molim vas, gospodineee!"
U daljini sam vikala za siluetom koja je pogurena u kabanici nosila neki naramak.
"Reci!! - doviknu.
" Mogu li samo na kratko nešto da vas pitam"? - vikala sam ispod kišobrana.
Ispod trema jedne stare kuće, videh da mi je sagovornik sredovečni meštanin.
"Molim vas, ne zamerite, bila sam sada kod Slavice . . . " - pokazah put njene kuće.
"I!!?" - drsko me pogleda meštanin
" Ako biste mogli da mi pomognete. Mislim, znate li išta o njoj? Imam deo priče ali ne i kraj!"
"Koji kraj? Kakav kraj? Prokletnica!! Bolje joj je neka ćuti dok je živa!"
" Ne razumem! Žena je samo ludo volela, svi su bili protiv tako divne ljubavi , to nije lako, volela je čoveka svog života i . . . "
" Čoveka svog života, je li? More, bio joj je brat!! To joj je bio brat!"
Dušica M. Ognjanović
