Nagradna igra

 Plastični novi novcijati sat. Pastelno plave boje. Ni brojke na računu se nisu osušile, on već ne radi. Srećom čajnik funkcioniše besprekorno. Miris jabuke i cimeta u filter kesici preliven ključalom vodom uvek me podseti na pravilo koje redovno kršim: čaj se ne preliva kipućom vodom. Fotelja koja je u ćošku kućne biblioteke svedok je mnogih razgovora. Pored nje, u samom uglu, sto od mahagoni drveta, pravog, uvezen iz daleke i mirisne Afrike, i dalje drži na svojim plećima starinski telefon sa žicom. Pun je stan antikviteta, knjiga, slika, umetnina ali i gomile tabaka otkucanih priča. Onih koje ću objaviti i onih koje su toliko teške, sumorne i tužne da bi i Sizif kazao "e sad mi je malo lakše".

Tražim u jednoj od polica kutiju u koju sam sakrila priču o Nani. O sudbini koju je pisalo neko čudno mastilo iz uskisle bočice perom davno umrle ptice.Neću da je objavim u celini. Samo deo . . .

Gledam primamljiva jarko zelena slova na pakovanju čaja koja opisuju proizvod, piše: jabuka - cimet. Kiseli prodoran ukus sa malo slasti, pomislih na kutiji bolje da je pisalo: život. Na displeju mobilnog ,obaveštenje da za sat možemo očekivati kišu. Pametni telefoni polako i sigurno, spikerima kradu posao. U daljini počinje da grmi ili se sećanje poigrava samnom . . .

" Uskro počinje kiše i zato, dragi moji, ako ste van svojih toplih domova, ponesite kišobrane. Dok nas slušate u vašim vozilima, toplim domovima ili ma gde bili, za ovo tmurno jutro dobra stara "Raindrops keep fallin on my head". Radio Star 107 FM sluuušajtee naaas . .  ."

Nana je pogledala na sat: bilo je 10 h. Sve je bilo skoro pospremljeno. Vredna žena sa dva dečačića, samohrana majka, divna komšinica i jedna od onih manje srećnih žena koje su juče ostale bez posla. Pevuši pesmu sa Star radija i barem tih par minuta priseća se srećnih dana u mladosti.

" Iiiiiiii, na kraju ove divne pesme jedno obaveštenje za sve slušaoce, dakle pažljivo nas slušajte: pet najbržih slušalaca biće gosti u našem studiju i uživo u programu učestovaće u nagradnoj igri naseg sponzora Aqua Stara. Dakle, budite brzi, pravo put vašeg omiljenog Star 107 FM  a dok prvih pet srećnika polako kreću ka nama, evo i par servisnih informacija . . . "

Nikada nije bila prva. Nigde. Nikada i ni u čemu. Nikada nije bila ona kojoj su rekli "bravo", nije bila od onih koji su osetili trenutak slasti, ni minut , osim ona dva puta kada je rodila svoja dva blaga. Mada ni tada , niko osim nje, nije delio sreću zbog toga.

" . . . dakle, pažljivo nas slušajte" - ponavljala je u sebi, "prvih pet najbržih slušalaca dobiće nagradu."

10h 30 minuta. Stančić već blista. Dečaci su u školi. Star radio na pet miunta udaljen. Šta ima da uzgubi? Ako joj se barem sada posreći, možda nešto zaista vredno i dobije za njih!

U hodniku radija bilo je oko desetak ljudi. Kasnije pridošle, ispratili su sa osmehom. Ostalo je tačno prvih četiri koji su stigli  i poslednja od prvih - Nana. Još malo ćaskanja o sponzorima, par uključenja i predstava je mogla da počne! Pet prvih slušalaca u studiju imaće sledeći zadatak: sponzor nagradne igre Aqua Star, nagradiće letovanjem , čekom sa finom sumom i paketom flaširane vode, one koji najbrže ispiju pet bočica Aqva Star vode. Ništa lakše! Voda naša nasušna! Smejuljenje i razmena pogleda među takmičarma naglo prestade: znak za početak je upravo dat. Sad! Počelo je! Za par trenutaka čulo se otvaranje bočica, navijanje iz studija, tapšanje sponzora i jednolična ritmična melodija u pozadini. Jedna, druga, nisu se dali! Neverovatno! Kao pustinjaci! Nije se znalo ko brže otvara, ispija! Euforija u studiju, muzika se pojačava i Nana ! Prva je!!! Uspela je! Prvi put u svom životu biće negde i u nečemu prva! !

Spiker čestita u ime svih, Nana pokušava sa osmehom, zajapurena, da se obrati slušaocima koji sa drugih linija šalju čestitke i to etarsko nečujno "bravo" koje Nani vrti svet naglavačke. 

Srećna je. Posle ne pamti ni sama koliko. U svom stanu, naslonjena na krevet dnevnog boravka, gleda u ček, cifru napisanu na njemu i ne veruje! "Jedno obično kišno jutro i radio emisija, promeniće nam život!" - mislila je. Biće i više nego dovoljno za sva njihova dugovanja i nadanja. Tek koverat sa vaučerima za putovanje! Koliko će dečaci biti srećni! Da nije ove vrtoglavice, radost bi bila potpuna. Kraičkom oka , u hodniku, pogleduje paket Aqua Star vode. Zbog čega je sve tako maglovito sada kada je svim problemima došao kraj. Odakle ovo krvarenje iz nosa barem sada kada . . . 

Nana Bosko, umrla je u svom stanu na krevetu držeći ček umazan krvlju. Paket Aqua Star vode, stajao je netaknut u hodniku. Za tako malo vremena, Nani je bilo previše vode. Polidipsija. U nalazima autopsije pisalo je - trovanje vodom. U sudbinskim papirima  - nije fer. 

Nisam ovaj slučaj prenela ceo do kraja. Nisam prenela onaj deo kada su dečaci zatekli Nanu i komšije koji su se danima borili sa poplavom i cevima koje su kuljale vodu na sve strane kvaseći podove i zidove bez racionalnog objašnjenja.

" Kao da je neko bljuvao vodu na sve strane!" - tako reče jedna starica koja se klela da je Nanu videla uplakanu i pokislu do gole kože kako sa nekim papirom u ruci nestaje ka zgradi Star radia, 107 FM.

Ostali učesnici nagradne igre, nastavili su normlno svoje živote. Stranica sa njihovim imenima, ispisana mastilom iz uskisle bočice, perom davno mrtve prtice, još nisu došla na red.

Čaj od jabuke i cimeta se već ohladio. Gledam u dubinu tečnosti braonkaste boje. Voda. Voda naša nasušna. Prosula sam ga u sudoperu. Sedam u fotelju i mislim , znamo li mi šta je realno a gde mašta uzima naše misli pod svoje? Sada već uveliko pljušti. Uključujem stari radio i ne želim da mislim na Nanu. Barem na tren. Ili ova tri minuta dok radiom odzvanja "Raindrops keep falling on my head" . . .

Sirota Nana . . . 

Dušica M. Ognjanović

Devojka sa snimka

 Snovi mi ne daju mira. Mračni, pakleni, od samog đavola poslati. Mrak, uvek neka gluva noć u kojoj ne čujem ništa. Hladno je jako. Ništa se u početku ne čuje i nikog ne vidim osim grobova. Poleglih na hladnom, tamnom tlu. Među njima i njen. Iz dubine čujem jauke, plač, ona cvili. Znam da je sama, u suzama, kaje se. Ne mogu da joj pomognem a život i dušu dala bih za tren da sam bila tu , da sam znala da to možda mogu da sprečim. Sanjam, svake noći, iste snove. Naizmenično. Tišinu i tamu, hladnoću i zvuke njenog očaja. " Mama kaži im molim te! Mama kaži svima!" Vrisak! Sopstveni vrisak me budi! Uvek! Suze i suvo grlo. Napisaću mila moja. Kako si kazala i kako tražiš. Da znaju svi . . .

Doselile smo se u divan kraj. Komšije, škola, drugari, moje kolege. Za samohranu majku, poput mene, ovo su bili glavni pokazatelji da smo uspele. Kuća je uvek bila puna divnih tinejdžera. Kad-kad i njihovih roditelja sa kojima smo se družile vikendom kada bi izgledali kao jedna velika, srećna porodica. Kada ostanemo same, bile smo najbolje na celom svetu! Tajne su za nas bile reč koju koriste neki drugi ljudi, neka druga ekipa, ne i nas dve. Barem sam tako mislila . .  .

Jedne večeri, došla je sa mobilnim telefonom i pokazala mi na jednoj od društvenih mreža devojku koja je igrala. Pogledala sam snimak i morala da priznam, igrala je zanimljivo. Mnogo bolje, tačnije nedostižni za ono kako sam igrala ja u tim godinama ili bolje reći - uopšte. Držala je telefon i nakon završenog snimka, pitala šta mislim o njemu. Kazala sam da devojka lepo igra, nasmejala se i nastavila da radim nešto oko kuhinjskog posuđa. Sećam se toga dobro jer sam je prvi pur čula kako psuje! " Jel da da jebeno dobro igra!" Moje dete ne psuje! Nikada! Do sad! Upitala sam je da li je svesna šta je izgovorila i tim pitanjem kao da sam je prenula. Pognula je glavu, iskljucila ekran od telefona i tiho izustila:" Izvini mama." 

Sele smo. Nešto nije bilo kako treba. Pitala sam je šta je toliko rastužilo, ima li nešto vezano za taj snimak što bih trebala da znam a nisam? "Želim da igram ovako! Baš ovako!" Smejala sam se. Olakšanje! "To je jedini problem vezan za ovaj snimak, je li!? Ludo moja! To smo svi radili, "skidali korake!" Uradi ti isto! Ni prva ni poslednja! Kad obaviš sve što treba oko školskih obaveza i svašta nešto središ po sobi, pravac na vežbanje i bićeš još bolja!"

Taj zagrljaj neću zaboraviti nikada! "Mama volim te!"  . . .i njen čuveni poljubac koji mi još uvek odzvanja u ušima. 

Danima se sa sprata iz njene sobe čula samo ta melodija. Melodija sa snimka devojke koja igra. Bilo je vreme da pokucam na njena vrata. Nije odgovarala i odlučila sam da uđem. Ugledala sam je na podu, kako jeca uz glasnu muziku sa snimka. Bila sam zatečena! Čemu suze, plač pitala sam, ni ne sluteći odgovor. " Ja imam dve leve, nikako ne mogu, jednostavno ne mogu kao da sam jebeno gluva!" Ovo kao da nije bilo moje dete! Opet uteha i razgovor gde sam jasno stavila do znanja da mi se ne dopada upotreba psovki u njenom rečniku i da je ovo poslednji put da ću išta slično tolerisati! Zagrlila me. Moje dete je počelo da me zabrinjava a to nikada do tada nije bio slučaj. Zatražila sam da mi pokaže šta je naučila , vezano za snimak , pristala je , obe smo se nasmejale i moja devojčica je zaigrala. Pokreti su bili sasvim korektni i identični pokretima devojke sa snimka. " Ti si predivna! Zašto plačeš za boga miloga, sjajna si!" Jako me zagrlila. Tu sam priču završila ali se mogu zakleti da sam, silazeći niz stepenice čula tiho :" Ali ni nalik kao ona . . . "

Kako su odmicali dani, mislila sam da napredujemo. Međurim, sve je krenulo naopako od prokletog snimka! Svaki dan , sve glasnije i sve češće, čula se melodija sa snimka nepoznate devojke koja igra. Moje dete je bilo opsednuto! Morala sam da preduzmem nešto!

Razgovor koji smo vodile bio je dug, jasan i mislila sam da smo postigle dogovor. To je jedino bio važno. Na moje oči, obrisala je sporni snimak i obećala da će tu glupu opsesiju tuđim pokretima, ostaviti iza sebe. Dani su prolazili, mislila sam da je data reč održana a onda je niotkud, đavo došao po svoje . . . 

Radila sam, ona išla u školu, tinejdžeri su i dalje dolazili u naš dom, njihovi roditelji dolazili za vikend, u učenju je bila najbolja . . . život je jednostavno bio lep. Jednog podneva dobila sam poziv iz škole. Obaveštenje da više neće moći da se toleriše "vanškolska obaveza jer sve pomenuto , ostavlja polako danak na ocene". Nisam znala o čemu se radi! Molila sam da mi pojasne. " Dođite pa ćemo vam reći detaljno, ova  vrsta problema ne rešava se telefonskim pozivom." Odmah sam napustila radno mesto i uputila se put škole.

Šok! Šok! To je sve što sam pomislila tada! To mislim i sada dok se prisećam svake izgovorene reči. Da li je moguće da nam se to dešava, nama, meni, njoj!? Moja ćerka je bila van škole, više od polovine časova, pod izgovorom da sam je upisala u školu plesa koju mora pohađati jer smo odvojile , unapred, sumu koju smo pozajmile!! Budući dete od poverenja, priča je uspela, dok nije podbacila sa učenjem. Tako je i došlo do poziva iz škole. Da li je moguće da sam ispustila svoje dete ovoliko, da je iskliznula iz mojih zagrljaja, vidokruga, opažanja, tek tako!? Kakva sam ja majka, kako sam samo precenila sebe!

Na putu ka kući srela sam ženu iz susednog ulaza. Ženu, koja je bila bliska sa nama, toliko bliska da je smogla snage da mi kaže:" Draga, obrati pažnju, tvoja Enja pušta jednu istu muziku po ceo dan. To je tako suludo draga, šta je sa njom?"

Kući sam došla ranije. Dovoljno rano da je zateknem na delu! Dnevnim boravkom, pralamala se poznata melodija a moja zajapurena ćerka je bila u transu! Koraci i melodija od koje mi se dizala kosa na glavi! Moje dete je izgledalo opsednuto!

" Odmah da si prekinula sa tim mlada damo!" - jačina mog glasa prenula je.

" Otkud ti mama!!?" - zamuckivala je

" Otkuda ti kod kuće sa tom prokletom melodijom i zašto nisi u školi!? Enja, gde je i čemu služi tvoja reč!?"

Njen pogled tog trena poslednje je što pamtim. Očaj, zloba, strah, mržnja! Dokopala je svoju jaknu, projurila pored mene kao vetar i sećam se njenih jecaja i proklete melodije koja je ostala da se ponavlja u našem dnevnom boravku . . .

Popela sam se trkom ka njenoj sobi. Pomislila sam , tinejdžerska frka, vratiće se za desetak minuta, ništa što nas dve ne možemo da popravimo, sredimo, vratimo na staro . . . 

U sobi se osećao miris gašene sveće. Naizgled, sve je delovalo uredno. Ormari, radni sto, fioke, stvarčice. Sve je bilo  na mestu osim . . . prišla sam ogledalu i sledila se! Ogledalo je bilo prekriveno crnom maramom! Pored njega hartija ispisana čudnom bojom ili, kada sam bolje pogledala, shvatih - pisano je krvlju! Rukopisom moje ćerke! 

Sletela sam niz stepenice u par koraka , uzela ključeve od kola i krenula u potragu za njom! Nigde je nije bilo! Na kraju, kada od suza više nisam mogla da vozim, kontaktirala sam policiju! Da, policiju! Za moju ćerku koja nikada nije bila ovakva! 

Uskoro su se okupili i njeni drugari sa svojim roditeljima u našem domu. Svi su ćutali, čekali  . . . samo je jedna od njih., Hela, bila čudna. Uporno je zurila u mene. Prišla sam i odvojila je na stranu : "Dušo, šta god ti je na duši, možda spasi i pomogne da nadjem moju Enju! Molim te!"

" Nikada je nećete naći. Dođite. "- pokazala je rukom da pođem za njom.

Izašla je ispred, krenula niz ulicu zajedno samnom a onda iznenada stala:" Znate, ona je potpisala ugovor. Bolja je od nje. Videćete snimak. Bolja. Za milion posto. Obećao je. Samo, sada nema nazad."

Nisam stigla da je pitam ni reč više! Otrčala je niz ulicu dok sam dozivala vrišteći njeno ime!

Hela je bila jedino dete koje nije došlo u pratnji roditelje i gle čuda, jedina, čiji broj , ne znam kako, nisam imala u imeniku! Pozvala sam policiju, prenela sve od slova do slova. Dalje . . . dalje i od tada, moj život je  . . . mog života zapravo više i nema.

 Kasnije, tačno nedelju dana kasnije od neprospavanih noći i iščekivanja moje Enje , napokon, dobila sam vest: nema je više među živima!

Policijska stanica, kafa bez ukusa, suze, užasna glavobolja, nekoliko puta gubila sam svest, lica koja se saosećaju u mom bolu. Sve je kao magla, kao košmar iz koga se ne budim . . .

Na snimku moja Enja igra nestvarno! Uz melodiju devojke sa snimka, pokretima boljim od najbolje bajadere! Kao da nije bila ona a bila je - moja Enja!

Kod uličnih prodavaca pronašla je knjigu okultizma, u njoj , na nekoj od strana, uputstvo za ispunjenje "velike želje". I tekst. Sa molbom. Đavolu! 

" Za preglede . . ."

" Molim!!?"

" Klinci svašta rade za preglede. Lajkove, preglede, šerove, pratioce. Razumete?"

" Ne !!"

Policajka je odmahnula rukom. Prodala je dušu đavolu zbog društvenih mreža! To je nemoguće!! Pre svega, đavo ne postoji!! Ljudi, ovo je 21. vek!

" Mama kaži im! Svima! Molim te!! Hladno mi je ovde! Pomozi mi mama, molim te!! Vodi me! On laže!!! Mami, molim te!!"

Isti snovi! Mračni, pakleni od samoga đavola poslati. Baš kao i ova priča . .  .

Dušica M. Ognjanović