Na uglu. Pogotovo kad kiša pada. Po par krigli piva, posedim malo. Kad počne da se muti, nesigurnim koracima niz ulicu. Bilo je noći kada sam želeo samo jedno. Da ne stignem živ, da me nema . . . onako , opijen, polu svestan ali i tako lišen dostojanstva, sasvim siguran da je bolje da me stvarno nema.
Ne više. Tako jadnog. Kukavica neobrijane brade, usahlog neurednog lica, jedna jasna slika iste takve duše . . .
Na mračnom ulazu zgrade, neko, ( a kasnije ću vrlo jasno saznati i ko ), izmenilo je sve iz korena. Zašto je sve moralo tako? Zašto mi je umro na rukama? Zašto tako živo pamtim taj tanki krvavi mlaz iz njegovih usta, zašto baš on i zašto ja . . .
Kafa, fascikle , svaka sortirana po datumu i potrebi. Još jedan dan gde je sve trebalo odraditi rutinski. Od ubeđivanja kako sam uspeo i kako je sve baš kako i treba da bude do osmeha licima koji ne žele dobar dan meni podjedanko kao i ja njima.
Kopir - aparat otkazuje poslušnost po ko zna koji put. Načujem da je koleginica ponovo, na kvarno, štampala sinu nekakve brošure. Sa hrpom dokumenata, i ako nisam najmlađi, uobičajeno nalaze za shodno da je meni najlakše trknuti preko puta do prve papirnice sa ispravnim kopir aparatom.
Žamor, svuda uzaludna trka sa vremenom i ako se na kraju zna pobednik. Smeh klinaca, vika prodavaca, sirene . . .opšta gungula . . . iznenada tresak, jak udarac i beg preplašenog jata ptica sa obližnje krošnje.
Sve se desilo u sekundi! Ne znam ni sam kako,klečim, držim glavu starca na svom krilu! Pogledam u njega, u nebo, unezvereno gledam lica oko sebe. Mislim da se ne sećam ni jednog zvuka. Vriske, nekih glasova . . . A mora biti da ih je bilo. I mog i njihovih ali ne i njegovog. Mazio sam sedu kosu, sećam se te paperjaste dlake po svom dlanu. Poput nemoćnog ostarelog dečaka - zurio je u mene.
U nekom trenu, naglo, kao da je sve ponovo dobilo smisao i dimenziju, čuo sam zvukove. Rotacija ambulantnh kola trgla me je. Nosila i na njima starac . . . seda sitna prilika umrljana krvlju. Glava klonula na stranu, gleda me. Zaklinjem se video sam taj osmejak , meni upućen . . .
Dokumenta su rasuta po pločniku, nekoliko devojaka i žena u blizini kriju uplakana lica, dvoje tinedžera tužno odlaze . . .
Svako veče. Od onda .Te plave oči i seda paperjasta kosa. Ona klonula glava i osmejak. Progone me! Ko je on i ko sam ja da poslednje reči koje je čuo budu baš moj glas i . . . uteha . . .
Te večeri, pred ulazom , sećam se, bio sam sam. U ovo se, i ako tada pijan, mogu zakleti i sad trezan , neko je rekao: " Hvala ti , ne boli me ništa više". Stajao sam. Zurio u jednu tačku. I to je bilo to.
Sledeće čega se sećam su bolničari. Pijana budala poput mene , udarila je glavom pred ulazom o pločnik. Tako su mi rekli. I dodali da su me tek jutros dovezli zahvaljujuci mladom paru koji se vraćao iz noćnog provda i pozvao hitnu. U protivnom, ko zna da li bih ikada preneo ono zbog čega osećam i znam benefite one čuvene "druge šanse".
" Ovo vam je bilo u ruci . . . " - lekar, mojih godina rekao bih, pružao mi je maleni, metalni krstić.
" Stičem utisak da vas nešto veoma muči a da nije blagi potres mozga". - pokušava da bude duhovit
" Da . . . može se reći ." - dodajem i tražim smisao dijaloga.
" Vidite . . . " - privlači lagano stolicu mom krevetu - " nakon oporavka pođite do Crkve. Možda oni mogu da nastave sa daljim lečenjem. Mi smo dali naš maksimum."
Namiguje šeretski i nesvesno svojim savetom , otvara put dajući mi smernice ka stazama u dimenzije za koje nisam ni znao da postoje.
" Oče . . . ne mogu vam opisati! Držao sam ga na kolenima!U krilu, ko dete!! Njegovu glavu, lice! Te plave oči . . . ne mogu Vam opisati! U jednom trenu, kunem Vam se , tako sam se jako molio, jako oče, svom snagom! I znam, sećam se, pomislio sam, Bože, ne uzimaj ga! Biće tužni njegovi! Možda ćerka, žena , unuk, neko, bilo ko! Nemoj Bože, molim Te! Nikada ga nisam video, ne znam ko je, ja o njemu oče ne znam ništa, ni ime!! Ali me savladala neka želja da se pomolim za njega kao za najbližeg svog! Razumete me! U jednom trenutku, video sam tanak mlaz krvi kako se sliva niz njegove usne i bele obraze! Ništa nisam čuo, šok, strah, šta li je! Kunem se! Kao da je vreme stalo! Oče, kako kažu, jako se moli, jako, iz sve dubine duše i srca i opet kraj! Kako!! ? Kako da verujem posle svega!? KAKO!!?
Sveće su pucketale i kao uvek, kapale svoje voštane suze. Stari sveštenik odloži kutiju sa tamjanom i poče . . .
" Vidi sine, svako od vas, da se ne grešim, većina, pravi istu grešku, misi na isti način. Vera sine moj, nije lančić oko vrata, šarena brojanica ili odlazak do Crkve reda radi. Vera je, sine moj, delo, svakodnevno. Nije reč bez korena i značenja. Vera su sine moj dela! Bilo je u medijima, video sam. I tebe na slici u jednim od dnevnih novina. Znam sve sine. Šandor Takaš. Tako mu je bilo ime. Imao je ćerku. Jedinica. Bili su bogataši. Sve je ostavio, kako se kaže prepisao na nju. Čim su papiri bili pečatirani, počeo je pakao. Tučen je, uskraćivan i za osnovno, najmanji obrok. Higijenu nije imao gde da obavi. Nisu mu dali. Trpeo je koliko je svest mogla da podnese. Kad više ni razum nije mogao nositi toliki teret, napustio je svoj, da da, svoj dom, i živeo na ulici. Beskućnik pored ogromnog imetka koji je ostavio iza sebe i za koji nije mogao da se izbori jer ga sam beše od srca, predao onoj koju je najviše voleo. Ćerki svojoj, kažem ti.
Šandor je kod Boga dragog, sine moj, u rajskim naseljima, baš kao i ubogi Lazar ako znaš priču o njemu. Trenutci u kojima si mu držao glavu na krilu, ti trenutci pažnje i brige za njega, toga je bio žedan i željan pa i po cenu smrti. Sine moj, molitva ti nije uslišena zato što Šandor nije imao kome da nedostaje niti kome da se vrati. Naprotiv. Onaj smešak, u tim poslednjim trenutcima, bila ti je njegova zahvalnost pred Bogom što si ga čestito i sa ljubavlju , ispratio pred lice Božije. Ispratio si ga sa ljubavlju, brigom i molitvom na usnama čemu se nadao od najrođenijih a dobio od tebe, slučajnog prolaznika.
Razmisli sine . . . glas zahvalnosti koji si čuo, ovaj naš razgovor u kojem si sve saznao. Čini li ti se da je ovo slučajnost ?? "
" Oče . . . ne znam . . . ovaj krst mi je nađen u ruci kada su me doneli u hitnu. Pričao sam vam kako sam završio tamo."
" Žuriš li ti nekud ? "
" Ne oče. "
" Ni ja! Danas ne, a ti ideš pravo samnom!"
Na groblju neke sveže humke. Među njima i ona sa natpisom: Šandor Takaš. Jedan cvet, bela ruža , sveže ubrana.
" Sad ćemo put kapele, da saznaš još po nesto . . . " - reči sveštenika podgrevale su sumnju u ono što sam već možda i mogao da naslutim.
" Pomaže Bog Oče Andrija, uđite . . . "
U kancelariji omanje kapele, dočeka nas upravnik. Otac Andrija blagim klimanjem glave, dade znak da uptavnik kaže šta ima:
" Šandor Takaš je sahranjen o trošku opštine. E sad, otac Andrija Vam je sigurno sve rekao . . . da, valjda. . . " - zastade, pogleda u sveštenika pa u mene i nastavi:
" Da . . . da ne zaboravim! Vidite, kada smo ga pripremali za pokop, Šandor je na sebi imao krstić. Jedini imetak, da tako kažem. Međutim, prilikom polaganja u sanduk, na žalost, mi krstić nismo primetili. Vidite, zaista sumjam da je ikome bio potreban njegov lančić, da me ne shvatite pogrešno."
" Mislite na ovaj . . . " - otvorih dlan i ostavih u čudu kapelana dok je otac Andrija na licu imao likujući osmeh.
Iskolačenih očiju, prekrsti se kapelan i dugo ne reče više ni slovo . . .
Ostali smo dugo u razgovoru sa njim, opisali ceo događaj od početka do kraja i složili se da sam, čudom i Silom Božijom, ljudskom razumum nepojmljivo, dobio zahvalnicu pokojnog Šandora.
Vidite, kada preminu nama dragi ljudi, tugijemo. Ali, zašto je tako? Zašto jednostrani pogled u ogledalo života? Da li nam je ikada palo na pamet ono što je činjenica: ogledalo ima dve strane a mi vidimo i mislimo samo o jednoj. Sebično i jednako glupo od nas, zar ne . . . ?
Krstić oko vrata koji sam dobio od starca Šandora kao zahvalnost " sa one strane '" ne skidam a njegov osmeh i plave oči, paperjasto sedu kosu, takođe, ne zaboravljam. U mojim je molitvama uvek kao i misao na jednu i jedinu činjenicu . . . čudni su putevi Gospodnji , dragi moji, ali budite sigurni da na tom putu svaka staza nekuda vodi . . .
Dušica M. Ognjanović
