Umalo me ubi baba juče u trku blizu kase. Juri šećer!Traga baba za šećerom i gazi sve pred sobom u pokušaju da se dokopa belih kristalčića, ne gleda pred sobom. Gospođa, levo od rafa sa sokovima dobacuje :" Nije ga bilo ni jutros!" Babi kao da je saopšteno da joj je deda upravo odveden u hitnu! Preblede! Nema nade, čitam joj u očima. Usudih se da upitam:" Zar život nije zdraviji bez šećera?" a baba, brzinom šaolinskog majstora, ošinu me pogledom i dodade:" Vreme je za slatko i domaći sok ako uopšte znaš da gi napraviš!" Da "gi" napravim ne znam ali znam i shvatam da smo, svi prisutni tog trenutka u marketu i vi odsutni iz istog koji čitate ovo, otišli u pizdu materinu. Pitam se: kojim pravom pridošli seljaci svojim zadržanim, seljačkim navikama uzurpiraju građanstvo? Napuštanjem sela, (da bi se zvali građani), nisu "pustili" ono selo i sve seljačko u njima i prilagodili se novom mestu boravka. Da pojasnim: gradski marketi su namenjeni građanima koji, svakako ne bi kupovali naramke šećera za sokove i džemove kojima se, godinama i vrlo uspešno, snabdevaju na drugačiji i savremeniji način.
U kakvom smo mi rascepu! Ličnosti i života! Htenja, mogućnosti, postupaka, zalaganja i odlaganja. Vidite sad ovo: pomama za šećerom! Dok je šećer ispadao po rafovima, bežali su od njega kao od glavnog krivca i "hranitelja" kancerogenih ćelija! Nikako šećer! Sada je poreban za slatko i sokove koji su do skoro, takođe bili na listi: ne nikako! Jer, Bože moj, kako krkati slatko, piti sokove a biti riba u trendu sa 49 kg sa sve kućom i okućnicom!? Mi smo, generalno lud narod. Svo ono pozitivno, kreativno "ludilo", odavno nas je napustilo i otišlo preko i davnih dana u legendu. Ovo što se dešava sa nama je klasično i hronično kriziranje kao posledica gubljenja sopstvenog identiteta. Čas smo Božiji narod, Savini potomci, pa onda naglo zakleti evropejci, onda je Novak dika pa ga opljunemo čim ga zaboli lakat, čas se utrkujemo da pokažemo ko je bio put slavnog manastira a kolko sutradan, fotka iz noćnog provoda. Onda se setimo predaka pa nam se ide u vojsku, zatim se pobune mame ovih savremenih šonja pa organizuju grupe i grupice "ne dam sina svoga u vojnike."
Znate šta je istina? I tri meseca vojnog roka, gotovo bi ubila ove male pizde što se krive kičme i neartikulisanih glasova vucaraju po ulicama. Vojska iska zdravu . mladu čeljad kao regrute. Mi to odavno nemamo. Mladih ima ali su nesposobni. Sistematski pregled nije potreban. Organoleptički, dolazi se do zaključka da samo nekolicina može da pokuša pristupiti nečemu što bil ličilo disciplini. Ostali, ova uboga većina - dobila bi epileptični napad još u spavaoni prilikom prvog buđenja.
Zamislite da solunci naši mogu iz grobova da izađu na ta tri meseca, izglancaju svoje cokule, srede ovu mladu bagru i vucibatine, dovedu društvo ponovo u red, popiju po koju šljivu, zapevaju Tamo daleko, nalupaju nam svima i kolektivno šamare i s pravom kažu sram vas bilo, izrodi i vrate se u kosturnice i grobove da nas ne gledaju ovako mizerne i prodane.
Mi smo narode, grdno Bogu zgrešili i sve što je moglo da se upropasti, mi smo upropastili. Narod smo, realno, bez čvrste vere, čast izuzetcima. Gradovi su nam Sodoma i Gomora, prelepa sela opustela i zarasla u korov a mi im se divimo i volimo ih samo na slikama. I sad je problem šećer!? Nema šećera za sokove i džemove! Koji je nama kurac narode moj! Devojčice, devojke, omladina, izgledaju i ponašaju se kao ober kurve. Stenju, njaču i kmeče širom društvenih mreža lišene roditeljskog staranja željne lajka i bilo kakve piše kao da je pitanje života i smrti! Gde im je detinjstvo, gde su dani nevinosti, bezbrižnosti, odrastanja!? Gde su roditelji da se pozabave svojim naslednicima!? Gde su očevi da vide kako im sinovi stasavaju u mix pičkica, besposličara i luzera u najavi!? Gde su, koji kurac svi propali? Krije li se, svako iza svoji zavesa gledajući najtužnije moguće predstave sa zagarantovanim tragičnim krajem bez trunke kajanja, savesti, brige, bilo kog znaka normalnog rezonovanja!?
Počeh sa šećerom , završiću sa brašnom i uljem. Nestaće i brašna i ulja . I ? Šta je sad? Šta kukate opet!!? Zar do juče belo brašno nije bilo "ubica" dobre linije!!? Zar se nije sve više vas šaltalo na heljdu i raž? Gde je sad strah od glutena? Šta će vam sada belo brašno da se nagojite i budete "out"!? Sad vam je frka za ulje!? Zar nije propagirano godinama u nazad kako je ulje štetno i ako baš mora, neka bude maslinovo ili palmino! E , tog ima. Suncokretovo vam odavno nije po standardima vezanim za lepotu i zdrav život i nema ljutnje. Ovo je no što ste zapravo hteli narode: zdrav život! Bez belog brašna, šećera i ulja! Zar ne !?
Danas sretoh istu onu babu od juče iz marketa u Meku! Čeka baba i čujem naručuje dva čiza i dve pitice. Daje instrukcije da je "za poneti." Pita devojka iza pulta da li želi još nešto, bakuta kao iz topa:" Tu sam ja , u komšiluku, svako malo sam ti ja ovde , ju što si slatka . . ." I nastavi baba da gusla sa sirotom devojkom dok ne stiže porudžbina. Umalo se , u naglom okretu, njena kesa ne zalepi za moj sako. Pitam:" Nađoste li šećer za sok i džemove?" a ona, sva ponosna:" Ju lepojka, pa ja"gi" to i ne pravim , ne pamtim."
Narod . . .
Dušica M.Ognjanović
