Zazidani

Uvek su bili "široke ruke". Nema putnika namernika da ga nisu svratili u svoj raskošni dom. Svako je dobijao više nego pristojan obrok, najkvalitetnije vino i konak. Zamak, (čiji je vlasnik akter ove priče), po lepoti i raskoši na svim poljima, na daleko je bio čuven. Niko za vlasnika ove velelepne građevine nije imao lošu reč. Jedino što bi mogli "zameriti" vlasniku i posluzi pomenutog zamka, beše škrtost jedino na rečima. Dugi niz godina, ma koje vreme u godini bilo, vrata zamka su uvek bila svakome otvorena. U samom dvorišnom delu, nalazila se omanja građevina koju je vlasnik uz pomoć vrednih majstora, uredio u jednu od najlepših gostionica u zemlji i šire. Beše to neobično. Kako onda, tako i sada. Retko koji zamak je tako otvoreno pokazivao " gostoprimstvo običnom svetu " . Jedne hladne novembarske večeri , zaputiše se petorica putnika pravo ka zamku da nađu sebi prenoćište i hrane do jutra kako bi nastavili kuda su naumili. Svako od njih, čudom ili slučajnošću, pošli su da potraže nekoga od svojih najmilijih koji su nestali i nikada se nisu pojavili ni stigli na odredište ka kom su pošli : jednom od njih nestala je sestra, drugom dva brata, trećem otac, četvrtom stric i brat i na posletku petom : dve sestre. Rešeni da pronađu svoje najmilije, morali su proći dolinu koja je vodila ka zamku, sam zamak i još jednu dolinu koja se pružala podno velelepne građevine. Kako i stotine pre njih, tako i pomenuta petorica , naiđoše na veliko gostoprimstvo i više od toplog obroka i napitka prijateljski prijem i osećaj kao da su u rođenom domu. Zaista, sreći i ne beše kraja jer je domaćin, (za razliku od glasina koje su čuli pre dolaska u građevinu), bio veoma pričljiv, dok meštani kazivahu da će teško biti iščupati po koju reč od istog ali će doček biti za pamćenje. I tako bi samo što je do kasno u noć, sa svom petoricom vlasnik zamka uz prisustvo , očigledno više nego odanog sluge, slušao po na osob priču svakog od namernika. Iskreno bi potrešen svakom saslušanom pričom i čvrsto rešen da pomogne svakom od njih da vrate svoje najmilije. Nije se, verovali ili ne, suzdržavao ni da ponudi materijalnih sredstava , (ma koliko bilo potrebno), samo da se sve završi kako treba i da se sirota petorica, iznureni od dalekog puta vrate srećniji nego pri polasku.

Nakon obilne večere, jedan od putnika predloži da pre konaka razgledaju okoliš i svaki od njih neka pokuša da zamisli šta je, ko je ili kako je mogao skrenuti njihove najmilije sa puta kojim su pošli pa uz dopuštenje domaćina krenuše u noćni obilazak. Novembar ,  kasno iza ponoći , nije bio prijatan za šetnju ali je preko bio potreban onima koji su u gluvo doba noći, prolazeći preko mosta koji je od zamka vodio ka dolini a nadalje ka susednoj varoši, svim silama pokušavali , pre svanuća, da načine plan odakle krenuti u dalju potragu. Na ulicama nije bilo gotovo nikoga (par bezubih, vremešnih " prodavačica ljubavi ", zbog svog sablasnog izgleda ne bi ni mogli računati u kategoriju živih bića. Behu to dva stara kostura, u odrpanim dekoltovanim dronjicima u bednim pokušajima da privuku pažnju naših namernika. Jedan od njih, očito najjačeg želudca, upita jednu od njih: " Da li neka od vas zna, je li u skorije vreme prolazilo nešto malo stranaca ovuda, da vam nisu bili poznati, verujem da znate sve meštane?" Jedna od krezubih prilika odmeri putnika od glave do pete pa progovori:" Bile su neke devojčure, lepe bi pare zaradile da su me poslušale ali su kažu žurile svojim poslom. . ." Ova druga priđe pa dodade : " Sigurno su bile u konaku zamka, tamo svako svrati pa idi tamo pitaj što si baš ovde došao ako nećes malo zabave ili da te ugrejemo malo?" -  zakikotaše se obe spodobe i namernik se izvuče iz njihovih prlljavih ruku i svi zajedno nastaviše niz mračnu ulicu. Svako od njih se trudio da ugleda još po koju priliku kako bi saznao barem nešto o sudbini svojih nestalih a najmilijih. Naiđoše na trgovca koji je vidno premoren sakupljao letvice od svoje tezgice na kojima su još po negde visili tragovi listova već satrulog kupusa odajući čime je trgovao. Ponoviše isto pitanje i dobiše isti odgovor : video je nekoliko novajlija u gradu, čak opisa do u detalj brata jednog od namernika i reče , kako se tačno seća da ih je uputio ka zamku i dobrom domaćinu da im pomognu da premoste one sate od sumraka do svitanja kada su najumorniji i gladni i velikodušno prihvate dobrodušnog vlasnika zamka o kome su svi znali.
Nakon ovih važnih saznanja odlučiše da se vrate u zamak, popričaju sa domaćinom i potraže savet šta i kako dalje.
" Nema razloga za brigu! Budite sigurni da će mo ih naći! Ovo što ste saznali u mnogome će pomoći i čim svane, računajte na moje najbrže konje i pse tragače, poslugu, sve što vam bude potrebno! Vaša briga je od sada i moja i sav svoj novac i ugled, upotrebiću da vam pomognem oko povratka vaših najmilijih!" Sreći ne beše kraja a reči hvale, kakve i kolike god bile, činile su se spram ove usluge ništavne, male. "Popite samnom vina, odmorimo se svi i ranom zorom , gospodo  pođimo u potragu!" Jednim potezom ruke, sluga sasu najkvalitetnije vino u pozlaćene pehare i podignuvši čaše u vis zarekoše se da će vratiti mir svojim prodicama. Nije dugo prošlo, ono što su naši namernici popili, učinilo je svoje. " U malo da nam ovi maloumnici stanu na put! Proveri je li svaki dobio što je tražio pa mi javi! Ja idem da pripremim šta je potrebno!"  " Razumem gospodaru! " U roku od nekoliko minuta, uigrani tandem odradio je svoje. Postelja beše spremna za svakog od njih.

"Sve ide kako treba. Baš kao i sa njihovim glupim familijama!" Zli sluga od još goreg gospodara ,smejaše se tako glasno da bi i mrtve probudio. No . . .  to nije moguće naravno. Još najmanje one koji su živi zazidani . . . prvo uspavani , pa zazidani . . . Ludi valsnik zamka je skoro čitavo zdanje još od svojih mladih dana uz pomoć svog još luđeg oca, gradio zidajući sobu po sobu, kamene male grobnice u kojima se nalazio po jedan krevet , širine nedovoljne ni da nesrećnik raširi ruke ili se makar pomoli u agoniji kada shvati da je živ zazidan. Sakupljali su putnike namernike, ni broja im se ne zna, gostili ih hranom i omamljivali pićem u kojem je bilo dovoljno opijata da se dobije na vremenu u izvršavanju pravila ove sumanute igrice. Tako opijene , vodili su ih u male prostorijice u kojima je samo jedan uzani krevet čekao na njihova tela. Dok su spavali , cigla, jedna po jedna, beše zidana oko njih. Tačno kada je bio završavan poslednji red, nesrećnici su se budili, skakali iz sna omamljeni sa pitanjem šta se dešava, gde su. Odgovor je bio gori od same smrti : "Smiri se, zazidavamo prostor u kome ćeš ostati zauvek. Smiri se, lezi, uskoro ćeš ostati bez vazduha. Plakanje ti neće pomoći . . .  " -  sve tiše se čulo jer je i poslednji red cigala bio postavljen. Guranje, udaranje, urlici koji su parali uši nisu ništa pomagali. Zid je več imao tanku potporu. Cigle su samo još više učvršćivale samrtnu komoru. " Malo je falilo da nam sve upropaste , prokletnici! "  -  ponavljao je ludi vlasnik zamka po ko zna koji put. "Ali nisu gospodaru, to je važno! "-  snishodljivo dodade sluga. Uzalud su kao u horu jedan za drugim krenuli da zapomažu. Bilo je prekasno za svu petoricu. Prekasno kao i za njihove nesrećne članove porodica. "Prokletnici , nesrećniče šta si nam uradio  !!!?Oslobodi nas prokletniče !!!!! "  . .  .  - uzalud zapomganja. U poslednjim trenutcima života, jedan od petorice namernika izgovara : " Da Bog da da ti ceo dvorac zajedno sa tobom i tim đavoljim slugom zaraste u korov a tebi neka po pravdi zadnja želja bude da vidiš Sunca, udahneš vazduha a skapaj u mukama kao prokletnik što i jesi, sve ti prokleto bilo!!!! " Sve je brzo utihnulo. Igrica smrti je nastavljena i posle ove nesrećne petorice. Nekoliko godina nakon izrečene kletve gazda zamka je sa svojim vernim slugom pošao u lov. Za to vreme, nova grupa mučenika koji su svratili u ukleti dvorac, skapavala je u mukama. " Pođimo ovuda, ovuda nikada nismo bili, čujem da je ovde bilo bogatog ulova! " Lovački pas nanjuši nešto, gazda pojuri za njim ali stiže ga zaslužena sudbina : pade tako nezgodno da su ga odneli u dvorac teško oštećene kičme . Priča se da od muka nije mogao da jede, spava, ni da kap vode popije kako treba. Zbog povreda bio je u stalnim bolovima a sav novac koji je imao nije mu mogao olakšati bolove i muke. " Sklonite te zastore da vidim makar još jednom Sunce !!!!!  Otvorite te proklete prozore da udahnem vazduh . . . vazduh . . . imate li milosti !!!! ? -  šištao je i zapomagao ali mu niko nije mogao pomoći. Slugi se gubi svaki trag a posluga iz dvorca odlučuje, naprasno, gotovo preko noći, da napusti svog gospodara. " Čuo sam svašta u varoši!'  -  reče jedan. " I ja! " -  nadoveza se drugi." Ovde nisu čista posa , sećam se, kao mali , otac mi je pričao da su ovde zazidani živi ljudi i da ako hoćemo da jedemo moramo da ćutimo o tome ili će i nas zazidati tako! " " Ovo je leglo samog đavola !" -  reče kuvarica - " ja ovde ne ostajem ni dana više! " I tako,  jedan po jedan , ostaviše vlasnika zamka da skapa u teškim mukama kao pseto. U poslednjim satima života , koliko je mogao , vikao je: " Ne zidaj na mene , neeee ,  smiluj se, hoću vazduh !!!!" - vrištao je i urlao koliko je mogao dok ne ispusti dušu kako je zaslužio. Sve zaraste u korov i pretvori se u zemljište od kojeg, kako pričaju , zaziru i dan danas. Nikad ni delić te zemlje nije prodat jer su svi pokušaji da se nešto izgradi na tom mestu padali u vodu kada bi prilikom podizanja prvog zida okupljeni jasno videli ljucke šake kako pokušavaju da dohvate nešto ili nekoga, drugu su pak čujali jecaje i molbe za pomoć. Kako bilo ovo mesto ostade pustolina a meštani pričaju kako su vrane, godinama, nosile u kljunovima koščicu po koščicu i ubacivale ih u okolne napukle zidove. Kunu se da su u zidove oklonih građevina zazidane , rasute, do poslednje, kosti starog zlotvora da nikada ne nađe mira uz želju stradalih da im , u samo njima znanim mukama,  u večnosti pravi društvo . . .



Dušica M. Ognjanović