Nisu više znali šta da rade! Urliče, plače, cvili, jauče, nešto moli pa glasno zakuka. Sačuvaj Bože i sakloni! Pričaju da je viđaju na ulici, po dvorištu, u centru, kod neke cvećare, u vrtu gde joj beše kuća. Nema se mira od nje! U dugačkoj haljini, kažu nešto prevlači po predugoj kosi, kao da se češlja i plače, da Bog sačuva! O ovome mi se i nije pisalo da Dragica, ćerka pokojne Danke, spremačice, nije preklinjala da ovo dođe i do drugih. Za nauk ili da olakša duši. Svojoj ili pokojne joj majke, ne zalazim ali prenosim do u detalj . . .
Sedamdesetih je to bilo. Buržuji, živeli u elitnom kraju grada, koji, i dan danas, važi samo "za probrane". Otac joj je bio diplomata, živeli u inostranstvu dugo, majka prevodilac a ona jedinica. Od ptice mleka, što kažu, da je poželela, dobila bi. Ana joj je bilo ime a lepotu joj ne mogaše opisati ni najrečitiji. Ohola je bila, umišljena, nadmena, kako god, nije se mililo ljudima da joj se obrate. Prijatelja nije imala osim marioneta koje su dolazile na žurke koje je pravila svakog vikenda da se ovajde u luksuzu i pokupe po koju skupocenost koje je delila i kapom i šakom. Ne zbog velikog srca, već iz čiste želje za razmetanjem. Šta je poželela, bilo je njeno! Od predmeta do ljudi! Završila je fakultet, lepotica, bogata, prilika o koju su se otimali u to doba! Otac "glavešina", majka ništa manje bitna. Kako bilo, vreme joj je bilo za udaju a njoj nije ni padalo na pamet da se skrasi!
Stalno se kod te familije pravilo neko pirovanje . . . Gostilo se i gozbilo, ne radi darivanja i dobrote, kao i kod ćerke im, već da se pohvale mezimicom ali i svime ostalim što u to doba imaše samo retki. Na proslavi Aninog rođendana, zamoli njen otac zvanice da pođu put vrta i nazdrave njegovoj mezimici. U dvorištu veličine omanjeg parka, šepurio se paun! Prekrasan! Kažu dan ranije, donešen je kao poklon i ostvarenje još jednog od Aninih hirova. Bila je presrećna! Obožavala je tu pticu od kako je ugledala! Bila je njeno ogledalo, simbol njene lepote i moći!
Jednog jutra, dok su doručkovali u vrtu, gledajući u svog ljubimca reče Ana roditeljima, da koliko je danas, da pozovu krojačicu koja će joj sašiti unikatnu haljinu. Ne bilo kakvu, modernu iz kakvog magazina, već što sličniju paunovom perju da gotovo ne bude razlike! Nasmejaše se roditelji i naravno, njena želja - njima zapovest!
Dođe krojačica u podne sledećeg dana da čuje šta joj je činiti, uzme mere i baci se na posao. Ana oholo i sa prezirom dočeka krojačicu sa jasnim upustvima da haljina mora biti gotova već sutra, identična paunovom perju i dostojna njene lepote. Uz pitanje da li je razume u potpunosti, krojačica sa strahom u glasu, zamoli za razumevanje. Haljinu neće moći da završi u traženom roku, obzirom da je to neizvodljivo! Mora, za Boga miloga, naći materijal. Ujedno, udovica je, švalja, od toga hrani dvoje male dece koja ni u školu pošla nisu. Milost, razumevanje i malo vremena, to je sve što je tražila. Nije bilo milosti, ni razumevanja, još manje vremena: haljina mora biti gotova sutradan ili švalja ostaje bez kore hleba! Plus, Ana obeća da će dati sve od sebe, garantujući svojim moćnim prezimenom, da će joj zatvoriti sva vrata pa neće kome imati da zašije ni dugme na rukavu uz dodatnu poruku da je njena siročad ni najmanje ne zanimaju! Sirota žena je izašla iz vile, stežući u rukama papir sa Aninim merama u suzama moleći se da dan koji osvane, donese i čudo!
Haljina koju krojačica donese već sutradan, beše dostojna kraljice! Obuče je Ana i zaista zablista u njoj poput vile! Šepurila se pred ogledalom, divila se svojoj lepoti, no, oholo srce nije imalo mere! " Nije dovoljno meka. Da . . . To je. Nije meka poput paunovog perja. Tu si pogrešila. Jako. Moraće ovo ponovo. Novu hoću, sličnu, tačnije, lepšu od ove i još mekšu, razumeš me?" Krojačica nije mogla da veruje šta čuje! Molila je, kumila Anu, preklinjala kroz suze da se još jednom pogleda u ogledalo i uvidi i sama da je nestvarno lepa, i ona i haljina, da bolje od toga ne može, ne ume i da joj se smiluje, ponovo podsećajući da je udovica i jedini staratelj dvoje sitne dečice. " Uvek i sve može bolje. Novu, još lepšu i mekšu. Uverena sam da nisi gluva, zato neću ponavljati."
U hodniku se čula rasprava Ane i njenog oca. Došao je još jedan prosac a devojka nije htela ni da čuje! Švalja, kupeći sa poda bačenu haljinu, puna besa i tuge izgovori : " Za pauna da Bog da da si se i rodila! "
Celu noć sirota žena, obrtaše i okretaše haljinu ne znajući šta će sa njom! Sve je bilo besprekorno, unikatno, bez i jedne greške vredno divljenja. Ponovo uze svoj rad u krilo i gorkim suzama zali tkaninu. Niko, ona ili bio ko drugi, ne bi mogao bolje od ovoga . . .
Besana noć pretvori se u zoru punu molitve i nade da će kameno srce nadmene bogatašice, pokazati malo milosti. Molba švalje da Ana shvati da haljina nema manu, da joj savršeno stoji i da se umilostivi na udovicu dvoje gladne, sitne dečice, naiđe na podsmeh! Čak i podsećanje kroz suze, da nju, za razliku od Ane, nema ko da zaštiti, ostaće bez krova nad glavom al sve beše uzalud! Poslednje pitanje švalje: " Da li je moguće da ćete mi ovo uraditi zbog haljine Ana!?" " I zbog mnogo manjeg od toga. Ostavi to što si brljala i odlazi da te ne gledam."
Centar za socijalni rad švalji je oduzeo decu i razdvojene poslao u dve zasebne porodice na staranje.
Jedne noći, ona dođe ispred Anine kuće a u tom trenu, paun stade tačno pred nju, iza kapije. "Osveti me šarenko, osveti me tugo moja, osveti me jade moj, živote moj kukavni, šta mi napravi!" Jecaji su se čuli i dalje od imanja pa neko od stanara izađe i otera siroticu sa kapije da im svojim zavijanjem ne remeti mir.
Nekoliko nedelja kasnije, u čast Aninog odlaska u inostranstvo, najavi se još jedna gala večera. Upitaše mezimicu ima li kakvu posebnu želju a ona, kao iz topa odgovori da želi pauna! Podsetiše je, sa osmehom, da ga je već dobila, međutim, želja ovoga puta glasi : sto će krasiti paun kao specijalitet! Kao na kraljevom dvoru! To je poželela! Behu u čudu, to je njen ljubimac, no, rečeno - učinjeno!
Veče slavlja dožive vrhunac kada u vrt ušeta Ana u prelepoj haljini nesrećne švalje. Gospode, kako je prizor bio veličanstven! Pohvale su se nizale jedna za drugom, što na račun Anine lepote što na račun haljine koja je, činilo se na trenutak zasenila lepotu i same Ane. Muzika poče, točio se viski, konajk i sva skupa pića sa svih strana sveta a dođe vreme i za poseban obrok! Smeha beše na pretek, činilo se sreći nema kraja! "Za vas Ana, za uspomenu i nemojte nam ostati dugo, faliće nam vaš osmeh!" - reče jedan od kuvara i dade Ani paunovo pero.
Nakon slavlja, kada gosti napustiše imanje, ukućani prepričaše svoje utiske a slavljenica pođe put salona da pripremi šta je potreba pre odlaska. Silazeći niz stepenice, učini joj se da je ispustila paunovo pero. " Gde sam te stavila blesane mali? - okretala je skute haljine tražeći ga. " Ma gde je mo . . ." Alkohol i švaljine suze, padom niz stepenice, staviše pečat na Anin život.
Vila je prodata vrlo brzo posle sahrane mezimice ali naselje ni stanovnici istog, pa i okolina, od tada nemaju mira! Ne nađe oholo srce spokoja ni na onom svetu . . .
I kako počeh, sve mi ovo ispriča Dragica, ćerka pokojne Danke, spremačice koja je radila u kući Ane i njenih roditelja.
Znatiželja mi nije dala mira. Otišla sam da vidim mesto gde su živeli. Tu čuvenu vilu sa sablasnom pričom u koju, ako mene pitate, ne verujem jer nema veze sa istinom. Sedela sam u kolima i čekala, do kasnih sati, da vidim tu devojku i čujem glase nesmirene duše. Gluposti, naravno. Ni traga ni glasa od bilo koga ili čega što remeti naseljej i njegov mir. " Meni je majka . . . " - otvaram prozor jer se neko od stanara verovatno zainteresovao za kola koja, priznajem, predugo i bez razloga stoje na istom mestu. Okrećem se i otvaram prozor. Mahinalno odgovaram da odlazim, izvinjavam se a ona ponavlja : " Meni je majka, mama moja, našla krojačicu, paun je u grobu, samnom, mrak je, svetla mi nema nigde, jesu li moji kući da me vide?" I češlja svoju dugu kosu posutu zemljom. Gospode kako vrišti, zavija i plače!
Dušica M. Ognjanović
