Peron broj pet. Voz ulazi polako. Gledam ga, nestrpljiv da uđem. Da zakoračim, da preskočim tri stara zarđala stepenika. Nađem svoj kupe, na prevaru sednem do prozora i pretvaram se da nisam tu za druge ljude.
Da obavim ono što moram. I da pobegnem od nje koja me je molila da ne idem. Ne zato što ne može bez mene. Navikla je. Nego zato što misli da se ovaj put neću vratiti. Što je više molila da ne idem, to sam više želeo da nestanem. Sanjala je, kaže, ne, videla je, kako mi se komadi gvožda, metala i stakla zabadaju u meso, kako gledam u prazno, u jednu tačku i više ne trepćem.
Pomišljam, možda sam je samo predugo ostavljao samu. Možda je vreme da skratim ta odsustva i deo posla poverim nekome od mlađih trgovačkih putnika, pa šta bude. Mi odavno imamo dovoljno svega. I kuću i u kući i oko nje. Imamo i gde da odemo. Pristojnu, ne veliku ali prostranu kućicu, na nepuna tri sata vožnje od ove u kojoj stanujemo. Ustvari, u kojoj stanuje skoro uvek samo ona. Ja dolazim i nestajem i tako evo deset godina.
Kaže mi, jutros, da ne može biti da tri puta bez razloga sanja isti san. Kako ležim u krvi, svojoj i tuđoj i izgledam kao tek zaklano jagnje. Počinje da mi pulsira u slepoočnicama, ona plače, vuče me za rukav, ja joj objašnjavam da će za tri dana, kad se vratim, ona biti mirna, ja usidren i sve će biti drugačije. Obećavam joj da neću posle putovati neko vreme. Kažem joj da ne brine, ljubim je u teme dok me i dalje drži za nadlakticu. Iskliznem iz njene ruke i izlazim.
Evo me sada na peronu broj pet. Neki vetar, niotkud, poigrava se sa mojim šeširom. Pridržavam ga jednom rukom spuštajući obod na oči, dok drugom pokušavam da podignem stari drveni kofer, koji je danas nekako čudno težak.
Uspelo je. U kupeu sam sam. Dovoljno dugo da se smestim tamo gde sam smislio. Dovoljno dugo da pokušam da sklopim očim, možda i odremam malo. Dok su ostali putnici ušli, ja sam uveliko tonuo u san. Čujem glasove, verovatno neka porodica sa decom, ali me mrzi da otvorim oči...
Čini mi se da voz ide brže, mnogo brže nego što bi trebalo. Čini mi se da su oni glasovi sada uznemireni. Da je priču o tome kako deca ne smeju da se glupiraju kada budu stigli kod rođaka, kako će svako svoje parče pite sa jabukom dobiti malo kasnije i bezbroj uglas postavljenih dečjih pitanja, sada zamenilo uznemireno došaptavanje odraslih, jer su očito i ovi mali pozaspivali. Njih dvoje pokušavaju da shvate šta se događa, ali ne mogu sami. Zato on izlazi, gledam ga sada krajičkom oko, koliko sam tek otvorio, da ih vidim, ali tako da ne znaju da ih gledam. Vraća se u naš kupe, svojoj ženi, ništa pametniji. Kaže, zbunjeni su i drugi. Opet me prevari san.
Budim se, ali kasno. Kasno za sve. I da reagujem. I da shvatim da sam budan, a pogotovo da razumem šta se događa. Shvatam da to više nije ni važno, jer me budi jak udar, poput eksplozije, sve oko mene puca, pada po meni. Ljudi vrište, ja ćutim. Verovatno sam u šoku. Ležim na podu, ne znam čega, okrenut na desni bok, sav krvav, gledam u šipku koja se zabila koji milimetar ispred mog oka. Shvatam samo da je kraj i spreman sam da se predam... Gledam u jednu tačku, onako kako me je ona videla, a ja joj nisam verovao...
Čini mi se da tako ležim satima. Zašto ne mogu odmah da umrem. Glupa pomisao. Mada i ne, u odnosu na sve ono što će uslediti kasnije. Koliko sam samo puta, u trenucima prave agonije, pomislio kako bi bila prava sreća da sam u vozu stvarno umro...
Gledam, kao kroz maglu, otupeo od bola, kako mi se, dok ležim, približavaju dva para cipela, dubokih, prljavih, sa ukorelim tragovima blata. U jedne su uvečene nogavice maskirnih pantalona, u druge dva mršava pruta u nekakvim helankama. Muškarac i žena. Toliko shvatam. Ali ne mogu da podignem pogled. Ne mogu da pomerim ništa. Došaptavaju se. Odnose me, grubo. Kao da hoće da mi naude, a ne da mi pomognu.
Dok me kupe sa poda raskomadanog voza, onesvešćujem se od bola. Prvi put...
Dušica M. Ognjanović
