" Večito sam se žalio što hodam bos, sve dok nisam upoznao čoveka bez stopala ", kaže stara Indijska poslovica. Indijom ostaneš očaran ili razočaran. Vezano za nju nema sredine. Preko milijarde stanovnika, više od dvadeset jezika, i to u službenoj upotrebi, preko 2.000 filmova na godišnjem nivou domaće produkcije, začina i boja kakvih vam oko nije videlo ali i "božanstava" na pretek od kojih mi se iskreno, gadi.
Da se razumemo, ili je voliš ili ne. Domovina čuvenih radža i Tadž-Mahala krade srce ili ga poput treniranih slonova, zgazi za tren . . .
Fotografijom sam se bavio od svoje 18-te godine. Prvo amaterski, razume se, zatim profesionalno. Krajnje. Inače i životno, čega se latim, mora biti deo vrha ili ne počinjem ni temelj.
Redakcija je bila upoznata mojim animozitetom prema Indiji, urednička postavka pogotovo, no, za ovo što je predstojilo, tražio se najbolji. Adrenalin, znatiželja i iznad svega, sujeta, (podrazumeva se), bili su od velike pomoći da se što pre spakujem. Već naredne nedelje, krećem ka zemlji šarenila, gomile pacova, prljavih sokaka i događaja koji će , neke moje "vidike", promeniti zauvek . . .
Uvijen u mokar peškir, natopljen toplom vodom. Jaka glavobolja i tiha psovka. Prvi utisak sa aerodroma u Nju Delhiju. Vožnja do hotela sa taksistom čija ljubaznost prelazi u ironiju. Beli čovek sa gomilom kofera, to sam za njega, mokar kao krpa sa slepljenom žutom kosom na čelu i temenu poput stare piletine, potpuno nespreman za predstojeće ruglo. . . to je ono što vidim u retrovizoru . . .
Mešavina košmara i delirijuma: graja na sve strane, sirena taksija rasteruje dečurliju koja izbijaju na sve strane. Šarenilo boja i čudnih mirisa koji ulaze kroz otvorena okna, hindi melodije sa taxi radija i neprestano klimanje i osmehivanje bradatog vozača, čine da u sebi prokunem Indiju ovoga puta uživo, inače, po ko zna koji put.
Hotel u koji sam stigao, imao je sve: tekuću vodu, ispravne instalacije, čist i udoban smeštaj, telefon, kablovsku, predivan pogled na prostranoj terasi. Klima uređaj. Visok standard. Sve ono što nisam očekivao od Indije. Hotel budi nadu da Indija nije ono kakvom sam je zamišljao sve ove godine. Ili se radujem pre vremena . . . ?
Boravak od samo dva dana, zadao mi je žestok udarac : nadmeni belac, pun predrasuda , najednom je oduševljen hranom, muzikom i manirima "domorodaca". Da, priznajem, bio sam jedan od onih čije opredeljenje podpada pod pojam: rasizam. No, kako sve u životu, tako i ta karakterna stavka, dozvoli ustupak kad predrasude pobeđene argumentima , ubedljivo izgube bitku.
Obišao čuveni Tadž uz konstataciju da je grandiozniji nego što sam očekivao. Znao sam, poput svakog školarca ranih razreda geografije o čemu se radi i kako pomenuta građevina izgleda, no, ono što nisam znao, bio je utisak koji ostavlja na posmatrača gde mi sva rečitost pomoći neće da iskažem ono što sam video . . . Dopala mi se. Indija mi se dopala. Sad mi treba ono čuveno "nikad ne reci nikad" i dođavola sa predrasudama.
17 h je bio trenutak kada se Tadž našao daleko iza mojih leđa a sva pažnja preusmerena na hram iz XIV veka zbog kojeg sam se zapravo i zaputio u Indiju. Miris koji zaposedne vaša čula najbolje bi bio opisan kadom iz nekog čudnog sna iz vrta punog orošenog bilja za koje nikada niste čuli. Šuškanje sarija svuda oko mene, prelepe žene dugih crnih, ukrašenih kika, sitnim koracima bosih nogu, zveckavim nakitom, najavljuju svoj prolazak. Vadio sam opremu uz sav trud da ne remetim njihove verske aktivnosti ne iz saosećanja već iz čistog obzira za ličnim uživanjem.
Hram je praznik boja. Zidovi i stubovi bordo - ljubičasti, pod , tavanica jarko žut. Tako mogu u nedogled. Do zadnjeg detalja, svake ukrasne, išarane staze, svih đinđuva i trakica koje sam video. Gubljenje vremena. Bukvalno. Ušla je nestvarna, krha, duge crne kose sa kikom uvijenom zlatastim trakama. U malenim ručicama prepunim prstenja, nosila je glinenu činiju ružine vodice pune latica. Zašla je za jedan od stubova. Snimao sam. Jednu za drugom. Tiho, najtiše što sam mogao. Zašla je za drugi stub. Pogled , samo jedan, jedan jedini pogled preko ramena ispod dugih trepavica. Kao ugalj! Vatrene, prelepe i najlepše! Zastala je , na kratko, to kratko dovoljno da zauvek uhvatim te oči i taj trenutak. . .
Ni pola sata, ni sat, ni dva koliko sam čekao da završi sa molitvom. Indija. Zemlja jogina, mistike, mantre , mogućeg i nemogućeg. Ovo je bilo to. Ušla je da ne izađe. Video sam to. Doživeo sam to! Na moje oči, na moj objektiv. Nije bilo šanse da može proći mimo mene: put kojim je hodala čini staza, stub pravo, dva sa strane. Ispred zid, sa bočnih strana - zidovi. Nazad izlaz i ja. Kuda je logično da prođe, ona nije pošla . . .
Pristao sam da dođem sebi uz činjenicu da sam umoran, opijem svom šarolikošću zemlje o kojoj, ovim opomenut, i u istinu, ja zapravo osim geografskog položaja i imena, ništa nisam znao.
Da, ukratko putopis bih mogao nastaviti dalje ali nema smisla. Uhvatiti neki kraj i početak i svrstati Indiju u brošuru, pokušavali su i omanuli. Događaj je bitan. Aditi Avi. Da li znate šta je ili ko je Aditi Avi? Nisam znao ni ja sve do povrataka u rodnu Englesku ostaviši Indiju daleko iza sebe . . .
Nakon povratka uobičajena uhodanost. Znate kako to život radi dan po dan, nedelja, mesec, godina i najednom, opaziš kako leđa ne mogu da izdrže ni sakupljanje opalog lišća po bašti koja uzgred nije vrt Versaja već par kvardrata za ličnu razonodu. Ovoga puta ne dižem ja prašinu. Ćerka, moja ćerka dobila je poziv iz Nase kao jedan od najboljih studenata fizike pre uručenja nagrada za brilijantne radove iz oblasti nauke, kosmologije i fizike. Da, moja ćerka. Mada, kolege uporno tvrde kako bi valjalo da se vratim do Indije i uhvatim se za nit gde je istkana . . .
Aditi Avi je prikaza koju, kako tvrde hinduisti, kada se ukaže ili javi , još ako uspete da je fotografišete, sa sobom nosi sedam latica, ružinih vodica na dlanu držanja zvezdica. Doslovno prevedeno sa hindija. U vreme kada sam fotografisao prekrasnu malenu Indijku u hramu, o kojoj sam mislio satima, kasnije danima, priznajem i mesecima nakon povratka u rodne krajeve, kako čuh, beše niko drugi do Aditi Avi. Kasnije saznah, po satnici na fotografijama , da je, u trenu kada me iz hrama pogledala preko ramena noseći činijicu punu latica i ružine vodice, moja žena bila na ultra zvuku i saznala da ćemo postati roditelji devojčice. Na rođenju, ćerka je dobila beleg na tabanu oblika latice ruže . . . I tako. . . da . . .mogao bih ovako u nedogled.
Indija. Zemlja raznolikosti, lepota i suludih kontrasta.
" Juče sam bio pametan. Stoga sam želeo menjati svet. Danas sam mudar, stoga menjam sebe . . . " -opet stara Indijska poslovica. Od Gandi aerodroma treba mi oko sat ili nešto malo manje do centra. Ne žurim i ako znam da nastaje gužva. Ona čuvena puna boja, zvukova, meteža, začinskog ludila, sutona uz citru . . .ona Indija koja ili vam ukrade srce ili ga, poput istreniranih slonova, zgazi za tren . . .
Dušica M. Ognjanović
