Sa mog plafona kaplje nešto. Kap po kap. Po mojoj kosi dok spavam, po mom licu dok ležim i zurim u tavanicu paralisana od straha. Lažem se da je voda, ali svaka kap je sluzava i lepi se za moje zadrhtale prste, dok pokušavam da očistim obraz i čelo. I ne trepćem. Da ne propustim sekund u kojem će se možda nešto ukazati i pomoći mi da shvatim šta je, za ime Boga, ovo i otkuda dolazi.
Gledam u
tavanicu verovatno satima, jer me oči odavno peku i osećam kako mi pucaju
kapilari oko zenica koje se šire i pokušavaju da naslute nešto. Sluz, u tim
malim količinama i nestvarno pravilnim vremenskim razmacima kaplje na moje lice
i meša se sa suzama, a one teku kao žalosna mešavina slabosti mojih očiju
premorenih od netreptanja i nemoći čitavog tela da se odatle pomakne i pobegne.
U stanu
iznad mene nema nikoga. Već četiri godine . . .
Svake
večeri, pre nego što odem na spavanje, poslušno zapravo očajnički, popijem
lekove koje mi je prepisao prijatelj. Kaže događa se, proći će, to su epizode,
svako ima neke potisnute traume, isplivaju povremeno, naprave nam nakratko
pakao od života i opet se vrate odakle su i došle. Drugim rečima, moj
prijatelj, sa zidom punim diploma i dugom listom zemalja u kojima se
usavršavao, misli da umišljam. Pozvala sam ga da dođe, da se uveri u to što mu
pričam. U njegovim očima vidim pomešana osećanja dok laže „svratiće“. I nikada
ne dođe. Moj prijatelj, ugledni gradski psihijatar, mi ne veruje.
U početku
nisam verovala ni ja.
Sedim za
stolom, radim na laptopu, pijem kafu, pogledam u plafon. Ne događa se ništa.
Sedim na sofi, otvaram vino i puštam film koji sam danima nameravala da
pogledam. Posle svega par trenutaka, kao slučajno pritisnem pauzu i tobože nehajno
podignem pogled i držeći daljinski u ruci, nemirno zvrjim u strop i čekam. I
ništa . . . Isto je i kad mi bilo ko dolazi u posetu. Prividna idila je potpuna.
Pakao nastaje kad ostanem sama. I kad legnem da spavam. Samo tad se događa.
Sinoć sam, da ga prevarim, zaspala za stolom, u trpezariji.
Probudila me zelena sluz koja je niz obraz krenula da se sliva ka mojim
poluotvorenim ustima. Trgla sam se u trenu, ali ipak ne dovoljno brzo da ih zatvorim pre
nego što je do mog jezika dospela jedna kap. Pripala mi je muka. Otrčala sam do
kupatila, pokušala da povratim, da izbacim iz sebe i tu kapljicu i sav očaj
koji su sve prethodne u meni izazivale nedeljama. Ispirala sam usta, prala
zube, iskoristila sve moguće tečnosti koje su mi bile na raspolaganju,
neurotično preturala po policama u kupatilu da se iza ormarica sa staklenim
vratima nije sakrilo još nešto čime bih mogla ovo prokletstvo da izbacim iz
sebe zauvek . . . Posle skoro pola sata pokušala sam da se smirim i ubedim sebe da
je u redu. Da je sve gotovo.
Vratila sam se za sto, sipala sebi vino koje mi je noćima
pomagalo da sasvim ne poludim. Udahnula sam duboko i prvi put otkad je sve ovo
počelo da se događa pomislila da moram da se odselim odatle. Samo tako mogu da
sačuvam ono što je ostalo od mojih nerava. Samo tako mogu da se vratim svom
pređašnjem životu, da ponovo budem normalna, da ne kasnim na posao, da se ne
osvrćem oko sebe, da ne gledam kroz ljude dok mi govore, da se nasmejem . . .
posle mesec dana agonije. Imala sam plan . . .
Otišla sam u kupatilo da skupim kosu u rep i umijem se,
spremna da iskoristim svoju trenutnu rešenost i razradim plan selidbe. Bilo
gde i to što pre. Imala sam dovoljno novca da odaberem lokaciju koja mi se
dopada, imala sam prava na dovoljno slobodnih dana da opremim svoje novo
gnezdno i iznad svega – imala sam motiv: da što pre odem odavde.
Ušla sam u kupatilo sa osmehom koji su i nesvesno izmamile
moje tek rođene spasonosne misli o selidbi. Tako nasmejana, pustila sam vodu i
pre nego što sam spustila glavu da se umijem, na tren se pogledala u ogledalu.
Predamnom su zurile kao trava zelene zenice, dobro poznate boje. Širom otvorene. Oči. Lice. I nisu bili moji. . .
Dušica M. Ognjanović
