Ovo nije jedna od onih o kojima bih pisala. Ni slovo a kamo li priču. Da nije prošao ulicom on, od ovoga ne bi bio ni redak ali slova odjednom sama počeše da se nižu . . .
Zlo od čoveka! Nema toga koji je hteo prozboriti koju a da nije morao. Bogat da bogatiji ne može biti, bahat duplo toliko! I da se najfinijim kantarom merilo, nema toga ko bi izvagao tu zeru nečeg dobrog u njemu. Imetak mu se nije mogao meriti, bahatio se na sve moguće strane i načine. No, i pored svega ovoga, svake nedelje, on beše u crkvi. Bio je ktitor mnogih bogomolja i darodavac široke ruke. Kliricima beše veoma mio te još za života dobi bezbroj gramata, zahvalnica i mesto sedenje u prvim parohijskim redovima na svim Slavama i slavljima.
Jedne večeri, sedeći kraj kamina , pada mu na um, mišljenja je, sjajna ideja! Pozva jednog od svojih iz posluge te upita šta misli, kako li će veličanstveno izgledati ikona sa njegovim likom! Ovaj se skameni, prekrsti pa upita da li je siguran, uz dužno poštovanje, da je to dobra ideja. Prostreli ga parajlija pogledom pa sluga, brže - bolje dodade, kako je mislio da ovaj svojom milom rukom daje i previše, to mu nije potrebno. Ovome to ne bi muzika za njegove uši te naglavačke izbaci slugu rešen da završi šta je naumio! " I ja svašta sebi dopuštam! Pitam pomijaše da me umudre, ovako mi i treba! "
Ispred vrata sluga se stade krstiti i znade da je ideja za koju ču, samo pitanje vremena kada će postati zbilja. A i beda koja će sigurno zadesiti idejnog tvorca i može biti sve u njegovom okruženju, pa i poslugu.
" Milovane . . . " - poče pop da se snebiva - " ne bi tako darežljive ruke poput tvoje ali zna se šta je šta i ko je ko. To sa ikonom . . . nekako . . . Da to Milovane ne činimo, nije Bogu ugodno! "
Izvadi Milovan veliku torbu krcatu novca pa prelazeći rukom preko papirnih apoena, dok su popu oči caklile, ponovi pitanje. Ovaj beše već na putu ka paklu kad ono malo savesti u njemu prozbori:
" Možda neki mozaik, za ktitora, portret neki , nešto, ali ikona, mislim, shvati me Milovane . . . " - izmuca nekako ne skidajući pogled sa torbe pune para.
" E moj popo, ljubomora je čudo! " Uze šešir, metnu ga na glavu, zatvori i dokopa torbu pa dovrši šta je započeo: " Ideja je odlična nego da i ja vas nešto pope naučim: ja imam , ti uzimaš, valjam ti dok dajem a sad nisam baš toliko dobar, je li? Vreme je popo moj da ja malo zavrnem slavine, a?"
Milovan se grohotom nasmeja i sa zviždukom napusti parohijski dom dok pop u čudu ostade da se krsti rumenih obraza od stida a možda mnogo više od slasne, propuštene prilike.
Poče Milovan da nudi novca, dukata i svakojakih vrednosti onome ko pristane da načini ikonu sa njegovim likom! Niko normalan , bez obzira na ponudu , ne odazva se, dok jedan od konjušara ne dojavi da se u jednoj od kafana šetka neka pijanica što za obrok i pivo, slika portrete. Kaže da su mušterije prezadovoljne pa ako se gazda slaže, dovešće ga da završi svoj naum. Milovan pristaje, pijani slikar još brže i pada dogovor. . .
Ikona sumanutog Milovana beše uskoro gotova. Od ovoga slikara možda bi i bilo nešto da je malo manje pijan, no, tome mesta u ovoj priči nema ni za jotu.
Okači ikonu na zid svog salona, sa divljenjem gledaše u nju, isplati koga treba onoliko koliko je rekao te ostade samo jedno: zvati nekog od popova da mu osveštaju novonastalo "remek delo"!
Ne beše sume koja je bila dovoljna da privoli bilo koga u mantiji da se upusti u ovako sumanut čin! Nudio je Milovan i nudio, stalno povećavajući cifru, no, slava Bogu, niko ne pristade i parajlija, lud u svom besu i naumu, prekide svaki kontakt sa Crkvom.
Nedugo posle ovoga, oženi se nekom lepom seljankom koja mu zapade za oko tokom obilaska radova na jednom od njegovih brojnih šljivika. Dođe malo vedrine u Milovanov bogati dom, do juče rezervisan samo za razvrat, blud i skaradnosti svakojake vrste. No, svaku noć, nemaše mira jer se ikona sa domaćinovim likom , uz neopisiv tresak, nalazila na podu okrenuta licem na dnu!
Koliko god je pričvršćivali za zid, padala je uz stravičan tresak, budeći i domaćina, ženu mu i svu poslugu! Sve bi možda i postalo stvar navike da svako ogledalo, pred koje bi Milovan stao, nije pucalo poput tankog pokrova na tek zaleđenom jezeru.
Nastavi se, naizmenično, padanje ikone i pucanje ogledala i Milovan toliko popusti sa živcima da bolestan pade u postelju. Nešto se desi sa njim i ovaj, sem usana, ništa drugo pomeriti mogao nije! Što bi narod rekao, pade u postelju.
Žena mu beše noseća ali je bila sušta suprotnost Milovanu, te je svim srcem i dušom , i u takvom stanju, brinula o njemu starajući se da nema razlike među njom i poslugom.
Jedne večeri, dok po ko zna koji put, skaradna slika pade sa zida, Milovan ciknu da je načinio veliki greh i zamoli ženu, da čim svane zovu popa! Rečeno učinjeno ali niko od njih ne htede da dođe! Nesrećnik , čuvši ovo, ne ispoveđene i ne okajane duše, napusti ovaj svet . . .
Pokojnom Milovanu rodi se sin Milija. Grbavac. Malo, siroto telašce, sem goleme grbe, obeleži još jedna muka : dečak dugo, dugo godina ne mogaše, uz sve majčine napore i trud, prozboriti ni jedno jedino slovo. Volela ga je posluga i brinula o njemu, majka svim srcem, no,beše ovo jedan tužan i čudan momčić.
Dođe i dan kada Milija konačno progovori!
" Majko . . . " - tiho se oglasi ali dovoljno glasno da za tili čas okupi svu poslugu i majku koji željno iščekivaše ovaj trenutak.
" Milija, sine moj mili!" - zagrli ga majka kvaseći oboma obraze svojim suzama.
" Ovakav sam zbog očeve ikone. Ovo mi je njegov greh na plećima. "
Svi ustuknuše, začu se glasan uzdah a majka zaplaka.
" Pusti da odem odavde. Ovo da nosim sa sobom gde me put odvede, Boga ti, poslušaj me, neka bude tako. Ti si majko pametna, pusti Boga da te umudri šta ćeš i kako dalje."
Ostadoše u čudu zbog svega što se odjednom desi! Zbog Milijinih nenadanih reči i zahteva koji se nije doveo u pitanje.
Milija je, pričaju, završio u nekom sirotištu čije je kapije otvorio pričom da mu je otac odavno umro a nedugo za tim i majka. Primiše ga i ostade tamo , moleći da uz uobičajena zaduženja, kojih zbog grbe ne beše mnogo, čisti ikone i kandila koje su se nalazile na četiri sprata njegovog novog doma . . .
Majka za to vreme prodade imovinu svog pokojnog muža. Sav novac, dukate, srebro i ostale vrednosti, pokloni ubogima i bolesnima kojima je preko bila potrebna pomoć i ode mirne duše u manastir. Onako kako je Bog umudrio i naučio, baš kako i reče njen siroti grbavac Milija.
Ikona koja beše rađena po liku Miovana, kažu, izgorela je za tren oka poput lista papira a ne lipovog drveta.
Kažu stari, narode moj, tamo gde đavo ne može sam, pošalje novac . . .
A Milija grbavac ? " Nije mi težak ovaj teret što nosim na leđa, ubi me ovaj očev što nosim na duši . . " - ostade zapisano na poleđini jedne od ikona koje je marljivo čistio, održavao i čuvao.
Na pijaci, gore, uz ulicu, nosi grbavac neke male buketiće polu - svelog cveća i po koju metlu u svežanj. Da nisam videla njega, ne bi ni čitali ovu priču o Milovanu, Miliji, majci njegovoj i ikoni taštine što je pravda rukom svojom sažeže i posla pravo u oganj . . .
Dušica M. Ognjanović
Zlo od čoveka! Nema toga koji je hteo prozboriti koju a da nije morao. Bogat da bogatiji ne može biti, bahat duplo toliko! I da se najfinijim kantarom merilo, nema toga ko bi izvagao tu zeru nečeg dobrog u njemu. Imetak mu se nije mogao meriti, bahatio se na sve moguće strane i načine. No, i pored svega ovoga, svake nedelje, on beše u crkvi. Bio je ktitor mnogih bogomolja i darodavac široke ruke. Kliricima beše veoma mio te još za života dobi bezbroj gramata, zahvalnica i mesto sedenje u prvim parohijskim redovima na svim Slavama i slavljima.
Jedne večeri, sedeći kraj kamina , pada mu na um, mišljenja je, sjajna ideja! Pozva jednog od svojih iz posluge te upita šta misli, kako li će veličanstveno izgledati ikona sa njegovim likom! Ovaj se skameni, prekrsti pa upita da li je siguran, uz dužno poštovanje, da je to dobra ideja. Prostreli ga parajlija pogledom pa sluga, brže - bolje dodade, kako je mislio da ovaj svojom milom rukom daje i previše, to mu nije potrebno. Ovome to ne bi muzika za njegove uši te naglavačke izbaci slugu rešen da završi šta je naumio! " I ja svašta sebi dopuštam! Pitam pomijaše da me umudre, ovako mi i treba! "
Ispred vrata sluga se stade krstiti i znade da je ideja za koju ču, samo pitanje vremena kada će postati zbilja. A i beda koja će sigurno zadesiti idejnog tvorca i može biti sve u njegovom okruženju, pa i poslugu.
" Milovane . . . " - poče pop da se snebiva - " ne bi tako darežljive ruke poput tvoje ali zna se šta je šta i ko je ko. To sa ikonom . . . nekako . . . Da to Milovane ne činimo, nije Bogu ugodno! "
Izvadi Milovan veliku torbu krcatu novca pa prelazeći rukom preko papirnih apoena, dok su popu oči caklile, ponovi pitanje. Ovaj beše već na putu ka paklu kad ono malo savesti u njemu prozbori:
" Možda neki mozaik, za ktitora, portret neki , nešto, ali ikona, mislim, shvati me Milovane . . . " - izmuca nekako ne skidajući pogled sa torbe pune para.
" E moj popo, ljubomora je čudo! " Uze šešir, metnu ga na glavu, zatvori i dokopa torbu pa dovrši šta je započeo: " Ideja je odlična nego da i ja vas nešto pope naučim: ja imam , ti uzimaš, valjam ti dok dajem a sad nisam baš toliko dobar, je li? Vreme je popo moj da ja malo zavrnem slavine, a?"
Milovan se grohotom nasmeja i sa zviždukom napusti parohijski dom dok pop u čudu ostade da se krsti rumenih obraza od stida a možda mnogo više od slasne, propuštene prilike.
Poče Milovan da nudi novca, dukata i svakojakih vrednosti onome ko pristane da načini ikonu sa njegovim likom! Niko normalan , bez obzira na ponudu , ne odazva se, dok jedan od konjušara ne dojavi da se u jednoj od kafana šetka neka pijanica što za obrok i pivo, slika portrete. Kaže da su mušterije prezadovoljne pa ako se gazda slaže, dovešće ga da završi svoj naum. Milovan pristaje, pijani slikar još brže i pada dogovor. . .
Ikona sumanutog Milovana beše uskoro gotova. Od ovoga slikara možda bi i bilo nešto da je malo manje pijan, no, tome mesta u ovoj priči nema ni za jotu.
Okači ikonu na zid svog salona, sa divljenjem gledaše u nju, isplati koga treba onoliko koliko je rekao te ostade samo jedno: zvati nekog od popova da mu osveštaju novonastalo "remek delo"!
Ne beše sume koja je bila dovoljna da privoli bilo koga u mantiji da se upusti u ovako sumanut čin! Nudio je Milovan i nudio, stalno povećavajući cifru, no, slava Bogu, niko ne pristade i parajlija, lud u svom besu i naumu, prekide svaki kontakt sa Crkvom.
Nedugo posle ovoga, oženi se nekom lepom seljankom koja mu zapade za oko tokom obilaska radova na jednom od njegovih brojnih šljivika. Dođe malo vedrine u Milovanov bogati dom, do juče rezervisan samo za razvrat, blud i skaradnosti svakojake vrste. No, svaku noć, nemaše mira jer se ikona sa domaćinovim likom , uz neopisiv tresak, nalazila na podu okrenuta licem na dnu!
Koliko god je pričvršćivali za zid, padala je uz stravičan tresak, budeći i domaćina, ženu mu i svu poslugu! Sve bi možda i postalo stvar navike da svako ogledalo, pred koje bi Milovan stao, nije pucalo poput tankog pokrova na tek zaleđenom jezeru.
Nastavi se, naizmenično, padanje ikone i pucanje ogledala i Milovan toliko popusti sa živcima da bolestan pade u postelju. Nešto se desi sa njim i ovaj, sem usana, ništa drugo pomeriti mogao nije! Što bi narod rekao, pade u postelju.
Žena mu beše noseća ali je bila sušta suprotnost Milovanu, te je svim srcem i dušom , i u takvom stanju, brinula o njemu starajući se da nema razlike među njom i poslugom.
Jedne večeri, dok po ko zna koji put, skaradna slika pade sa zida, Milovan ciknu da je načinio veliki greh i zamoli ženu, da čim svane zovu popa! Rečeno učinjeno ali niko od njih ne htede da dođe! Nesrećnik , čuvši ovo, ne ispoveđene i ne okajane duše, napusti ovaj svet . . .
Pokojnom Milovanu rodi se sin Milija. Grbavac. Malo, siroto telašce, sem goleme grbe, obeleži još jedna muka : dečak dugo, dugo godina ne mogaše, uz sve majčine napore i trud, prozboriti ni jedno jedino slovo. Volela ga je posluga i brinula o njemu, majka svim srcem, no,beše ovo jedan tužan i čudan momčić.
Dođe i dan kada Milija konačno progovori!
" Majko . . . " - tiho se oglasi ali dovoljno glasno da za tili čas okupi svu poslugu i majku koji željno iščekivaše ovaj trenutak.
" Milija, sine moj mili!" - zagrli ga majka kvaseći oboma obraze svojim suzama.
" Ovakav sam zbog očeve ikone. Ovo mi je njegov greh na plećima. "
Svi ustuknuše, začu se glasan uzdah a majka zaplaka.
" Pusti da odem odavde. Ovo da nosim sa sobom gde me put odvede, Boga ti, poslušaj me, neka bude tako. Ti si majko pametna, pusti Boga da te umudri šta ćeš i kako dalje."
Ostadoše u čudu zbog svega što se odjednom desi! Zbog Milijinih nenadanih reči i zahteva koji se nije doveo u pitanje.
Milija je, pričaju, završio u nekom sirotištu čije je kapije otvorio pričom da mu je otac odavno umro a nedugo za tim i majka. Primiše ga i ostade tamo , moleći da uz uobičajena zaduženja, kojih zbog grbe ne beše mnogo, čisti ikone i kandila koje su se nalazile na četiri sprata njegovog novog doma . . .
Majka za to vreme prodade imovinu svog pokojnog muža. Sav novac, dukate, srebro i ostale vrednosti, pokloni ubogima i bolesnima kojima je preko bila potrebna pomoć i ode mirne duše u manastir. Onako kako je Bog umudrio i naučio, baš kako i reče njen siroti grbavac Milija.
Ikona koja beše rađena po liku Miovana, kažu, izgorela je za tren oka poput lista papira a ne lipovog drveta.
Kažu stari, narode moj, tamo gde đavo ne može sam, pošalje novac . . .
A Milija grbavac ? " Nije mi težak ovaj teret što nosim na leđa, ubi me ovaj očev što nosim na duši . . " - ostade zapisano na poleđini jedne od ikona koje je marljivo čistio, održavao i čuvao.
Na pijaci, gore, uz ulicu, nosi grbavac neke male buketiće polu - svelog cveća i po koju metlu u svežanj. Da nisam videla njega, ne bi ni čitali ovu priču o Milovanu, Miliji, majci njegovoj i ikoni taštine što je pravda rukom svojom sažeže i posla pravo u oganj . . .
Dušica M. Ognjanović
