Ploča

 Kazala je da ponesem šećer u kocke, kafu i neku ploču. O baka Ranki sam slušala i odavno nameravam da pišem o njoj i sada je pravi trenutak za to. Kupila sam joj ploču, još pre par dana, kod uličnog prodavca. Verujem mu na reč da radi kao sat.  Naglasila  sam da je za jednu posebnu , stariju damu. Klimanjem glave i osmehom, garantovao je da se neću obrukati.

Zgrada baka Ranke je među drvećem. Jedan stari orah, i po ovim hladnim danima, podjednako lepo stoji kraj samog njenog prozora, baš kao i kad je u punom listanju.

Na prozoru rešetke jer stara dugi niz godina živi sama. Ne stigoh da pozvonim, vrata se otvoriše. Sitna, pogurena starica, jedva čujno ali vidno veselo, poželela mi je dobrodošlicu. U stanu se osećao miris pečenih jabuka i memle. Ni jak cimet u tek pečenom kolaču, nije sakrio onaj potmuli osećaj vlage.

Mali prostor ali sređen. Nameštaj stari i vidi se nekad beše veoma lep. Na jednoj fotelji , u samom uglu na sedalu  - udubljenje. Nije bilo ni tajne ni dileme, gde provodi većinu vremena. Pokraj te fotelje, gramofon. Poklopac podignut i sa divljenjem shvatih da "mašina" još uvek besprekorno radi. Čim je baka Ranka tražila ploču - ne grešim.

U desnom uglu, stoji polica sa knjigama. Na vrhu police, milje krem boje, stari radio i uramljena slika baka Ranke iz mlađih dana. Sama na slici a znam da je bila udata. Na policama klasici, puno poređanih starih ploča i dve sitne, potamnele gumene igračke. Na najdonjoj polici, prašnjava, limena, stara kutija na kojoj se ispod tankog sloja prašine, naziralo raznobojno cveće.

Osvrnem se i pogledam: sitna prilikica u kariranoj haljinici gotovo dečije veličine,  koščatim rukicama vadi pleh. Blago drhtavim rukama, pažljivo vadi dva tanjira i servira vruć, mirisni kolač. Pažljivo, kao da drži tek uspavano bebče, lagano vraća pleh u rernu.

" Ja sam nam sine stavila po kolač, sad će sok!"

" Hvala vam teta Ranka!"

" Baba, slobodno, ne smeta mi a i draže mi je sine! Baba, baba! Baba Ranka  . . ."- tiho se nasmeja i primetih malo rumeni na suvom, do malopre ubledelom licu.

Nešto poče da lupka o prozor , pogledah  - kiša. Grane oraha se umorno ili uspavano njišu na hladnoći dok tiho saopštavam baka Ranki da mi se čini biće snega za koji sat. Klima glavom i polako, sitnim koracima, donosi dve čaše mirisnog soka.

" Sad mi lepo, natenane, ispričajte, šta ste to hteli da napišem o vama."

Sede poput postidelog đačeta na ivicu fotelje, opet rumen na licu pa reče:

" Oću sine da napišeš da sam ljuta!" Zastadoh.

" Kako mislite to, ne razumem?"

" Fino. Da sam ljuta na mene."

Nasmejah se a i ona samnom. Bi mi drago al je bilo jasno da ne razumemo jedna drugu.

" Hoću sine da napišeš da sam ljuta."

" Dobro. Počnite vi šta vam je na duši  pa ćemo lako."

" Mislim ja tako, dok gledam u moj orah i narod što prolazi . . . mislim se gde mi i kako prođe život."

Počinjem da shvatam i polako, da joj ne prekinem tok misli, uključujem snimač . . . 

" Gledam ljude i zamišljam jesu li svi prošli ko ja ili bolje? Gore nisu , to znam "- sleže ramenima - " Ili su možda neki drugi svet, ko će ga znati. Ja sam ti, kad sam bila mlada, bila mis. Mis igranke. Pa sam tu upoznala mog Stevana, Bog da mu dušu prosti."

Kad spomenu Stevana, lice joj se izmeni. Kao da se malo uvredi i ljutnu. U izrazu " Bog da mu dušu prosti ", kao da ne beše iskrenosti.

" I tako, na tu igranku, ja ti upoznah Stevana, posle se udadoh za njega. Lepo je znao da govori, rečit bio. Preko vode žednu preveo al sad . . . bilo prošlo. Školu sam stala, došlo jedno, drugo , treće dete. Tesno bilo, nije se imalo mnogo al smo gurali. Samovala sam više nego što sam mislila da će da bude. Četvoro duša još , niko da se kući zadrži. Svako na svoju stranu. Znala sam sa knjigom da dočekam zoru. Želja mi bila da i ja škole završim, mogla sam al se sve nekako okrenulo na Stevana. Nekad sam se mirila mišlju, ćuti, dobro je, da ima koji dinar , hrane za sva usta , da nismo goli i bosi, lako ćemo. I tako mi prođoše godine. Spremaj tuđe radosti, slavlja, ćuti , i gledaj u ovaj orah. Kako lista i kako se lišće kad zastudeni suši . . . "

Tu je stala . . . kao da se pitala da li da nastavi dalje.

Uze ploču koju sam joj kupila i priđe gramofonu. Ruke joj drhtaše više nego kad sam došla. Znam, plakala je. Mala, sitna leđašca, tresla su se. 

" Šta vam je baka Ranka? Šta vas pogodi toliko?" - pogledah je sa pogledom punim tuge i blagim osmehom pokušah da umirim staro , uzburkano srce.

" Ne znam šta da joj kažem." - tiho je jecala držeći ploču u drhtavoj ruci.

" Kome?" - upitah.

" Maloj Ranki. Šta da kažem onoj maloj Ranki što je vidim nekad u ogledalu?"

Grane oraha, uzburkane vetrom, lupkale su tiho po oknu.

Shvatila sam. Melodija starog hita ispuni mali stančić. Lagano počeh da pevušim i pogledah u Ranku. Suze zameniše blagi osmeh i ona sama, tiho zapeva samnom . . .

" Šta sine da joj kažem? Koliko sam mogla i htela a šta sam od svega toga? Vidiš. Svak na svoju stranu. Pa kažem sebi nekad, rano ujutru, izvini Ranka. Mnogo smo mogle al . . . kad staviš nekog ispred sebe, jasno je da moraš biti zadnji . . ."

" Ali, ko je zadnji biće prvi kad bude najvažnije , zar ne!?"

Nastavismo da uživamo u ukusu kolača, u priči . . . negde, zaključih , da je možda napadalo i malo snega.

" Dođite baka Ranka! Kako je lepo napadao! Dođite!"

Prišla je prozoru i u očima joj se videla dečija radost! Pahulje polako ali sigurno, smeniše kišu.

Zagrlih je oko sitnog, starog ramenceta i sa osmehom pokazah na automobile koji polako  zaličiše na bele igračkice.

" I šta da joj kažem?" -  opet me tiho upita gledajući željna odgovora koji će joj olakšati starost i savest.

" Recite joj da je najbolja žena na svetu. I daaaa . . . " - šapnuh - "maaajstor je za štrudlu!"

Po škripavom snegu vratih se kući. Baka Ranka beše spakovala kolača i nešto za šta mi je molećivo zahtevala da otvorim , tek kad stignem kući. 

Iz kese zamirisa cimet a iz belog papira izvih tajanstveni poklon: ploča, Zdravko Čolić "Pusti, pusti modu"

" Za lutkicu iz Trsta

Hvala ti do neba

Voli te baka Ranka "

Sada je baka Ranka rasplakala mene . . . 

". . . kud bih s tobom , osim u teatar, za šetanje, visoka ti peta, za plesanje, haljina ti smeta . . . "

" Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji, jer mnogo je zvanih a malo izabranih!" ( Matej 20:16 )

Dušica M.Ognjanović

Žarkova trešnja

 Imali smo dogovor koji sam kao i svaki prethodni sa bilo kime, ispoštovala do kraja. Sve što sam čula, preneću u celosti, bez bilo kakve izmene. I ono što je gorko kao pelin, neću izbegavati. Priča mora ostati autentična. To je bio jedini uslov. Nije bilo potrebe za pružanjem ruke niti pisanja bilo kakvih ugovora ili usmenih obećanja. Dovoljan je bio moj pogled. I to što mi je šolja kafe ostala ne ispijena do kraja. Jasan znak da je nešto na mene ostavilo jak utisak, tako jak podsetnik da ono što sam čula, a vama prenosim  u redovima koji slede, neću zaboraviti dugo . . . 

Posle Drugog Svetskog Rata, bilo je toliko nepravde među ljudima da su šapatom govorili "vala ni Švabe nas ovoliko nisu mučile". Svak svakome bio je vuk, komšija komšiji , brat bratu, rod najrođeniji rodu - najveći dušmanin. Samo je bilo važno dodvoriti se vlasti, pa makar i grešan bio do Boga. Na Boga tada, ruku na srce, niko nije ni mislio niti želeo za Njega da zna . . . Tih posleratnih godina, rađala su se  ( a neka već behu petogodišnjaci), deca nNemačkih vojnika. Neka behu i " saveznička" jer , javna tajna beše kakav je tretman te dece bio i kako su se " veselili" oslobodioci susrećući se sa ženskim življem.

Ta deca od rođenja bila su za podsmeh i šikanu. Kao da su mogla birati iz čije će utrobe doći na ovaj pogani svet i kako. Kao po pravilu, behu izuzetno mirna, nenametljiva, pametna i iznad svega - deca nesrećnog detinjstva. U školi su redovno bili tučeni, neki premlaćivani i na mrtvo ime. Svega je bilo. I ako možda najpametniji, plaćali su debelo dva podignuta prsta i pokušaj odgovora na obično, školsko pitanje. Deca nemaca, taj " švabski okot" kako su ih zvali, imali su poseban " tretman ". Krvavih lica i poderane, i onako stare i skromne odeće dolažahu kući. Ali nikada im niko ne vide suze na licu. Učili su , trpeli i zarekli se da moraju uspeti. Uspeće jedino i samo ako budu učili i bili dobri đaci.

U razredu učitelja Ranka, beše Žarko. Dečak čiju su majku , Rajku, silovali nemci. No, kada je na svet došao fini dečačić , izrazito plave kose, u narod kao da uđe đavo: i ako su dobro znali istinu, Žarkovu majku su smatrali " kurvom okupatorskom". I tako se ophodili prema njoj. Radila je najteže, muške poslove, žene su je ubile od batina i ošišale do glave a kad bi kosa i malo porasla, ponovo bi je šišali na nulu. I tako u krug. Vazda joj je marama bila na glavi i suze na prerano ostarelom licu. 

Jedinu utehu pružala joj je udovica popa Lazara, popadija Lenka. " Imajte milosti ljudi, nije sirotica ništa kriva i sami znate, gde će vam duša!?" Ali . . . ni vapaj stare popadije nije ublažio moralni preki sud čitavog sela.

Kad se smrkne i padne mrak, duboko u noć, izuvala bi stare , skoro raspale opanke i bosa tiho, poput senke, odlazila da ubere po koju trešnju sinu Žarku. Ako šta nađe od voća da je popadalo po stazama i livadama, njenoj sreći nije bilo kraja. Koliko se samo puta, plačući, zahvaljivala Mesecu na svetlosti koja joj pomože da sinu učini bilo kakvu milost u životu koji ni pas ne bi podneo.

" Majko, jednom kad bude dan, eto, kad bude Bog reko, sve će ovo da bude dobro. Ne plači jer me tako ubi! Ako majko budemo plakali oboje, ubiće nas tuga: mene za tobom , tebe zamnom! A ovi dušmani sladiće se da nas bace u kakvu jamu mrtve a nije nas Bog zato ostavio žive!" I ako dečak, znao je Žarko da nema druge zaštite. Ni za njega ni za majku - do njega samog.

Jednog dana odluci Žarko da se obrati učitelju za pomoć.

Stari učitelj Ranko, dobar i retko pošten čovek za to doba, imaše neku samilost ka dečaku. Sasluša ga, začudi se njegovoj želji ali mu črvsto obeća da će učiniti sve što bude mogao.

Dani su prolazili, prođe i godina . . . 

Učitelj Ranko dobi pismo adresirano na seosku školu, zatim i njega samog a u zagradi na koverti, u samom desnom uglu pisaše , sitnim slovima " i za Žarka".

Sreći starog učitelja nije bilo kraja! Jedva sačeka da se završe časovi i zadrža malog Žarka pokraj stare klupe.

" Uspeo si Žućane!" - pomazi ga po glavi i pokaza Žarku koverat i hartiju u njoj. Obojica čitaše, pogledivaše jedan drugog i smejaše se od sreće, čiste sreće, punim srcem!

Na putu ka trošnoj sobici u kojoj življaše sa majkom, presrete ga grupica omladinaca.

" Gde ćes Švabo?"

" Čuješ šta te pitamo Žutalj! Gde si ti pošo!" - dobaci drugi.

Otrgoše mu naramak knjiga i baciše na zemlju. Jedan od njih, za dve glave veći od Žarka, gurnu ga tako jako da dečak pade na prašnjavi put. Kad krenu da se pridigne, šutiraše ga toliko i tako da ne naiđose neka volovska kola natovarena žitom - ubili bi ga!

Kad ponovo dođe pocepan i krvav majci , ona zakuka na sav glas i posegnu ka staroj sekiri podno kreveta da sebi naudi! Žarko hitro istrgnu sečivo iz majčinih ruku i dok je ona ridala na sav glas, sin joj zavapi:
" Kome me ostavljaš!!Kome, pitam te!! Kad si me već rodila bar ostani samnom! Vidiš li da nemam nikog osim tebe! Vidiš li!"

Lijući gorke suze , ne mogaše biti tihi . . . svako ko je prošao, a bilo ih je, čuli su Rajkine i Žarkove jecaje i prezrivo pljuvali, bez milosti, put trošnog sobička.

Prođoše dani . . .

" Dođi sine, dođi! Uzela sam pismo od uče Ranka! A je li moguće ovo, radosti moja! Ajde, čitaj baka Lenki , opet ovo, pametno moje. Čitaj sine naglas!"

I tako, popadija Lenka, sazna koliko vredi dečak koji stajaše pred njom. Dok je tečno, jasno čitao dobijeno pismo, posmatrala ga je. Posmatrala je tu zlaćanu kosu, divne, bistre plave oči, i stas koji je obećavao da će jednoga dana, ovo biti više nego naočit momak.

"Samo da budeš dobro i zdravo, dečače dobri . . . " - pomisli popadija Lenka i kada dečak završi sa čitanjem važnog pisma, popadija iz kecelje izvadi nešto novca i tutnu ga Žarku u ruke. Džabe je negodovao, odbijao ali je Lenka bila uporna. Onim čuvenim" ako voliš baka Lenku, poslušaćeš me, nosi majci ovo da imate", Žarko posluša.U daljini zagrme. Biće kiše. Na pola puta do trošnog sobička, presretoše Žarka. Ovoga puta nije bilo milosti. Nogama , rukama, kamenjem. Nije se znalo čime ga biju. I nisu štedeli ni glavu. Tu ga izubijaše najviše. Pokraj prašnjavog puta, krvavog i deformisanog od krvničkih udaraca, ostaviše Žarka poput psa krivog gazdi.

Sirota Rajka obišla je školu, oko škole, dvorište, staru vodenicu gde je skupljao Žarko ostatke brašna . . . nigde ga ne beše! Ridajuci krenu put trošne kolibe sa poslednjom nadom da se možda, mimoišla sa sinom.

" Tražiš kopile, kurvo okupatorska, je li?" - začu glas.

Okrenu se i iza sebe ugleda grupu momaka u uniformama. 

" Šta je kujo prljava? Šta sliniš? Štene ti je kod Dragove njive, aj polako pa niz put . . . kučko!"

Rajka potrga maramu s glave i majka ko majka oseti - trčala je jecajuci, ošišane glave naglas dozivajući sina.

Kako joj bezdušnici i rekoše, kod njive Draga Savova, nađe telo svog Žarka. Izubijan, u lokvi krvi, razbijenog lica i glave, ležaše dečak koji ni mrava nije zgazio. Jedan pramen zlatno plave kose, otkinut, stajaše na dečakovom ramenu.

Lelek jadne Rajke čuli su svi. Neki, kao onaj ko mi ispriča ovi priču, pamte ga i dan danas . . .

A ono pismo?

" Poštovani kapetane Gojko,

obraćam se ovim pismom sa molbom da mi ako je moguće učinite jednu milost. Moja majka i ja živimo teško. Da kažem po narodski ko dva psa. Okolnosti naše sigurno znate i zato patimo tako da nam je radije nekad i mreti, al kažem sebi, budi jak, mene jedinog ima pa, daće život, jednom, znam mora da bude bolje. Molim vas za jedan zasad, mladicu trešnje. Sanjam, zamišljam da nam kraj sobička bude da majka ne krade noću da donese da se osladim jer može je ko ubit kamenom ili puškom zbog krađe. Ne znam što sam napisao ove redove, valjda neka bol u meni ili dečija želja svako slovo ređa. Ne znam. Ne uzmite mi ovo za kakvo zlo. Samo srcem sam pisao svako slovo. Vodim se majčinim prezimenom pa vam se tako i javljam i zahvaljujem ma šta vi i kako odlučili hvala.

Žarko Jovanac "

Prođoše godine . . .

Mladica trešnjinog drveta zasađena je pokraj sobička sirote Rajke. Kako je negovala, gajila i zalivala drvo, celo selo je pričalo po vazdan. Od pogibije malog Žarka, više je niko nije šišao. Žarkova trešnja rađa najslađe plodove u tom kraju ikada! Rajka obere do zadnje voćke i nosi domu za ratnu siročad. Slatkim krupnim trešnjama , sladiše se i osmehivaše male, žute glavice sa krupnim plavim očima. Iste onakve kakve behu njenog jedinca Žarka.

Pod trešnjom, na krilu, Rajka razvi polako malu, platnenu maramicu i iz nje izvadi pramen plave, krvave kosice. Maziše je povazdan . Jedino što joj ostade od divnog dečaka Žarka . . . 

Dušica M. Ognjanović