Dugo već traži da kafenišemo. U početku, kurtoazno sam razmenjivala po koju dok nije postala dosadna. Bolno dosadna i krajnje neučtiva. To prezirem. Kao dodatak, kada sam shvatila da naginje ka promiskuitetnom ponašanju ( i ako je davno prešla tridesetu ), opasno mi se zgadila. Ne volim tu ženu. Jednostavno, spada u one retke koje nisam dobro procenila. Znate ono, kada vidite nekoga na 15-ak minuta, najviše pola sata, s vremena na vreme, pa vam se učini " ovo može biti ok lik". U ovoj priči, neću joj navesti ni ime. Iz dva razloga : duboki prezir i namerno izostavljena prilike da usklikne: " Pa ona ladno piše o meni!"
Postoje žene koje potiču iz malih mesta. Prvo, kao devojčice, gledajući televiziju i listajući magazine koji u njihova mala mesta stižu sa velikim zakašnjenjem, maštaju da jednog dana budu velike dame. Kasnije, kada postanu devojke i kada u lokalnoj radnji širokog asortimana zajedno "druguju" i kupus i cigarete i sjaj za usne, krene njihova "transformacija". Nekako, iz dana u dan, sve više postaje jasna vizija velegrada u njihovim glavama i ne biraju se sredstva ni načini kako se dokopati istog.
Tako i moja sagovornica. Jedna u masi koja šeta ovim gradom koji je nekada, davnih godina i dana, važio za grad velikog srca i ljudi sa manirima. Sada je samo ono prvo.
Jasno sam dala do znanja da imam previše obaveza za taj dan , da je pakleno vruće, i da kafe pijem sa ljudima koje poznajem dugi niz godina, dobro, u dušu, i obećala je da neće dužiti. Po poruci sam osetila da već u startu nije zadovoljna tretmanom. Kada biste je videli, kada bi shvatili ko je i koliko laže, samo u jednoj poruci, pitali bi ste me gde je granica moje tolerancije . . .
Evo kako je počelo . . . Šalje klinku u inostranstvo. Ovde joj se ništa ne dopada. Pre svega, kaže ljudi! Zatim nastavnici. Kaže, "nisu dostojni njene ćerke"! Njenih "kvaliteta" i svih "talenata" koje poseduje. Drvlje i kamenje po svemu i svakome. Od klinaca u razredu do školskog dvorišta. Pitam, da mi konkretizuje, zbog čega sam pozvana i da li je zbog ovakvih gluposti traćila vreme koje cenim i vrednujem po učinku smislenih postupaka, poslova i događaja, a ona, kao iz topa:" Pa ja te molim da pišeš o ovome! Onako, ono tvoje!"
Ne verujem! "Ovo", preko puta mene, traži da pišem! O čemu!!? O ćerki koja je u najavi mediokritet poput majke . O devojčici čiji je jedini "kvalitet" mladost! Mada, sada, kada bolje razmislim, da mama iz provincije, napisaću ti po koju . . .
Današnju decu sa tri godine , upisuju na dva jezika, u muzičke škole, kurseve, na sve moguće sportove i treninge a ni jedno od njih ne može da se popne na drvo i onako klinački, detinje, barem sa prve grane, posmatra svet oko sebe. . .
Svuda vidim tužnu dečurliju koja žive pogrešne, tužne životiće. Već u startu, osuđeni su da nemaju izbora. Još sada , u detinjstvu, kada roditelji trebaju da ih puste da budi svoji, da se iskažu, sputani su. Ta nesreća oduzimanja identiteta, čeka ih i kasnije. Forsiraće ih za škole i fakultete koji nisu sfera njihovog interesovanja i po logici, biće jebeno loši u svom poslu, kontraproduktivni za celokupno društvo i na mikro polju posmatrano, biće jedni od onih kolega od kojih vam se ne mili da idete na posao jer mrze i svoje zanimanje i vas i život koji žive.
Naša zemlja ima divne talente, decu za primer ali ona su, zbog nedostatka materiijalnih sredstava, gurnuta, vrlo svesno i namerno, "pod tepih". Na treninge sa sve ful opremom, idu samo oni koji imaju love, nula talenta i obavezno dve leve noge. Svaka druga buduća majka, u tripu je da u svojoj utrobi, nosi novog Novaka ili Lepu Brenu. Tako ih kasnije usmeravaju i posmatraju poput malih bankomata koji će se debelo isplatiti u budućnosti.
Relativno skoro, setih se ortaka, Mikse, tako smo ga zvali. Davno, pre nekih dvadesetak i kusur godina, morao je da se oženi devojkom koja je ostala u drugom stanju. Rodio im se sin, za njim i ćerka, pa još jedna. Kad god smo se susreli, ne sećam se da sam ga ikada videla srećnog. A onda, jednog dana, otvorio se poput majske ruže . . .
" Jebi ga Dule, kad se rodio onaj mali prvi ajde , guraj nekako. Pa posle došla ćerka, aj kao mislio sam biće bolje . . ." - zastao je. Tačno sam znala šta je. Jedan u nizu brakova koji su se zasnovali na : moram, jebiga i zaglavila. Nije išlo, ne slažu se, nisu srodne duše ali , majke, babe tetke, kažu: "sramota je, zbog deteta!" I tako, sve u krug, nastaju nesrećne porodice, supružnici i ista takva deca. Mali, nesrećni i nezadovoljni nasilnici željni ,iznad svega , ljubavi i pažnje. Oni slabije pameti, uvek će kazati , kako ja , kao neko ko nije roditelj, imam prava da pričam ili polemišem o vaspitanju dece i analiziram postupke nečijeg roditeljstva. Odgovor je vrlo jednostavan: to je isto kao kada bi ste očekivali od vašeg kardiologa da doživi srčani udar, ( više njih po mogućstvu ), kako bi bio u stanju da perfektno "razume" što bolje vaše boljke. Ili, zabraniti osobi muškog pola da bude lekar akušer jer, Bože moj, kako će porađati pacijentkinju i od kuda mu pravo na to, kada se sam nije porodio i ni ne zna kako je to!
Jadni mi . . .
Evo i jezik nam nestaje . . . U slengu se govori i u školama i u medijima. Boljka relativno novijeg datuma sa dijagnozom dupeta u rascepu i pitanje na koju stranu poći?
Svako misli da je tamo negde, nečije dvorište lepše, nečija kuća veća i srećnija, nečija druga porodica tip-top kao sa reklame, neko će uvek pomisliti da je ovo ili ono, ili sve tuđe , bolje od onoga što ima. Tu nastaje sva muka jer, verujte, ni ljudi van naših granica, ne žive ni bogato, ni srećno ni vazda nasmejano kao u reklami za najnoviju garnituru. Oni koji žive preko, samo i jedino pod uslovom da su iskreni, reći će vam pravu istinu. Reći će vam kako žive, kako se dovijaju, na koliko strana moraju da "lete" da bi imali, tu i tamo, pristojan život. Ali o sreći, onoj pravoj iskonskoj , slabo govore ili već uvežbani, brzo menjaju temu.
Sreća je postala retkost. Poput velikog, nebrušenog dijamanta. Velika većina gazi po njoj, ne vidi je, luta, traga, zamišlja je sa ovim i onim likom, kači joj ovu ili onu cenu a istina je samo jedna - zaboravili smo šta čini sreću i zato je više ne nalazimo.
Albumi sa starim slikama kriju tajne. Na izbledelim fotografijama nasmejana lica nepravilnih zuba, odeće ispod svakog proseka za današnje pojmove, niko ne pozira a svi su srećni. Pozadina livada, ili popucali zidovi iskrzanih tapeta, podloga ćebad ili stari tepih, , sandale, lopta i ljudi koj su srećni i koji se jednostavno - vole!
USB u sebi čuva neke druge fotke. Nagužene, prebudžene, čuveni selfiji sa ivica litica i drugih opasnih mesta od kojih smo, (dok smo bili normalni ), sa razlogom zazirali. Više niko ne želi albume za slike. Ne izrađuje fotografije. USB je novo, malo polu-plastično govance koje u sebi čuva iste takve uspomene. Koliko dugo, i do kada , zavisi od kvaliteta uređaja. Albume za slike smo ranije, komadićem selotejpa, lepili, održavali i negovali kao pravo blago. Fotke i njihova izrada, čekale su se sa takvom željom da smo odbrojavali dane. Sa osmehom, pitali se, kakvi li smo ispali.
Danas? Na displeju već vidite kakvi ste. Kakva je fotka i kakvi će te biti. Kakva je pozadina. Ko je oko vas, iza i pored. Osmeh, samo dok ne opališ fotku. Kao i današnji život. Ovaj moderni, savremeni. Čekaš, nameštaš se, glumiš , keziš se , sve da vide drugi a stvarnost ? Ona opali blic po turu za jedan otužni kraj generacija kojima "palac uvis" znači život a pametnom, najava za kraj . . .
Dušica M. Ognjanović
