Često čujem kako se priča o tim nekim "davnim vremenima". I svaki put kada pomislim da će priča krenuti malo "dublje", mi zapravo, bućkamo plitak potok. Novija istorija. Naš istorijat. Dakle, taman pomislim , nekim čudom, ima onih koji bi o drevnom Egiptu, kad, razgovor se bazira nad ridanjem za temeljima ruševina stare Yuge . . .
Iskreno, i šalu na stranu, tema koju odavno "guram pod tepih". Složena je, zahtevna, no, tražili ste da se osvrnem i na pomenuto a svako od vas zna kako ja gledam preko ramena i šta nakon toga sledi . . .
Dorina ledene kocke, Kraš, Podravka i Lino . . . to bi ste trebali imati u rukama u koliko me želite oraspoložiti ili prosto, dobiti par trenutaka moje dragocene pažnje. Kako čujem, ovako je kod većine populacije u okruženju, samo, što neko radije bira onu sa "lješnjakom" ili nešto od proizvoda sa "umakom od rajčice" . . .
Krene svako da evocira uspomene, pa počne "prevrtanje" skija po Sloveniji ili Jahorini, (eh Bosne i meraka), bljesnu sećanja ka Bečićima i Budvi, te Tara, Zagreb , Dubrovnik, Beogradski šmekeraj, krenu da se potežu albumi sa fotkama koje otkazuju poslušnost (i ako sakrivene iza celofana), iz inata žute i blede poput bakljica na grbu zemlje koja odavno više ne postoji.
Zašto smo se poprangijali među sobom da bi danas vapili jedni za drugima, to je, (za nas aktere), kompleksno pitanje još kompleksnijeg odgovora. Svako od nas zna suštinu , no, nerado priča na tu temu. Poput supružnika koji su se rastali ne znajući ni sami šta to, i pored duboke ljubavi, nikako ne štima . . .
Nekada "dva oka u glavi", evo najsvežijeg primera, dobiše dijagnozu teškog strabizma. Poput braće koja nisu istog razuma a ni kvaliteta: jedan krupniji, jači i lepši i drugi , avaj, manji, ružniji i znatno slabiji. No, kada su živeli sa više drugara ili braće u okolini, nije bilo bitno ko je kakav, (barem je to bila opštenarodna mantra), pa se nije toliko ni primećivalo kome su to široka ramena a muda malena.
Da li se ovo "izrazih neprikladno" ili mi se čini? Koga briga. . . Svakako, mislimo isto.
Behu to divna vremena. Da postoji kakav čarobni štapić u nekoj javi van svakog sna i sumnje, želja bi bila jasna: go back in time!
Od postojećih 24h, provodite sa nekim 17h ili više . . . postanete rod i pomoz Bog i ako to niste. A . . . da, Mirjana i ja. Vremenom, (a trajalo je), postanete drugarice, sestre, senka jedna drugoj, podrška, zadrška, kritičar, sve ono što zamislite kada vidite zvezdicu na nebu: šalji Bože nekoga ko će biti odraz moje duše u ogledalu.
Jedne večeri, pri kraju školske godine, beše to u njenoj kuhinji. Jedući neke kremaste kolače sa sokom od limuna, ustala je, uzela nož i zasekla sebi ruku! Odjednom, iznenada, cap, posekla je sebi dlan! Prilazi, svečano staje ispred mene: " Od večeras si moja sestra! Daj ruku!" Gledam i ne verujem! Uradim isto, misleći nula sekundi, istim tim nožem, u toj kuhinji, te godine. . . Sastavile smo dlanove i tako jako stegle ruke da se toga i svega nečeg posle, sećam i danas . . .
Peckalo je, bolelo je, sve kao predznak dve rane za koje neće postojati vreme da zacele ni jednoj ni drugoj . . .
U to vreme, bi popularna jedna proročica za čije ime beše čuo ceo region. Nema duše pod kapom stare Yuge, koja je ne beše pitala za po nešto. Devojčice tada imahu obično iste želje : čuvenu belu kućicu sa dvorištem, bebicu ili više njih i čoveka svojih snova. Ređale su se želje, iščekivanja, koverta za kovertom a moja i njena beše prazna. Nisam se slagala sa tim. Bila sam ljuta! Prvi put sam se tada naljutila na nju. Vikala sam da ne želim to! " Ali će nam reć sve! Gdje ćemo živit, kako, sa kim! Ej, pa nije valjda da ne želiš znat!?" Zagrlila me i kazala ako ja neću da pišem ništa, ona će u naše ime. Sela je pored mene, uzela papir i olovku i počela da piše . . . nisam ni htela da znam šta i kao što rekoh, nisam se slagala sa tim. No, njen zagrljaj je njen zagrljaj i samo sam nadurena nastavila da gledam šta radi . . .
Kada je završila sa pisanjem, uzela je našu fotografiju, flomaster i oblikom srca, naznačila naša lica. Sreću dok je lepila koverat, kao i sve prethodno, neću zaboraviti nikada. Vreme našeg druženja iz bajke, nastavilo se . . .
Koverte sa odgovorima , zaista, počele su da pristižu. Cika, radost, neka nada . . . svakome stiže odgovor osim njoj i meni. I dan danas, kada se setim njenog tužnog lica, te neverice, pitanja i preispitivanja da li je možda pogrešila oko adrese . . . nečega? Kako je svima stigao odgovor, šta ih to čeka u budućnosti , osim nama dvema? Previdela je proročica naš koverat, adresa zaista nije bila dobra ili je vidovita gospođa osetila isto što i ja . . .
Nastavak je, na žalost , više od slutnje i svima dobro poznat . . .
I šta smo mi suštinski, uopšteno postigli? Osim toga da i jedni i drugi i treći i peti. ližemo šta se ne liže, ne bili postigli imaginarni cilj pripadanja nekome ili nečemu gde se, suštinski po geografskom poimanju već i nalazimo. I dalje se mi tražimo . . . ovako ili onako . . . uvozimo, izvozimo, putujemo, virimo oni ka nama, mi ka njima, svako viri šta se desilo u dvorištu svakog od nas posle raspada stare kuće. Ima li traga temelju, naslućujeli se gradnja ičeg sličnog i ikada više?
Pitam se samo, znaju li Pobednik, Zagi i Vučko koja bi to ekipa bila da ponovo neko pokuša da im stane na crtu?! Ne bi im bilo ravnih! I to svakako, negde, a neki niko, zna . . . i neda . . .
Svi koji su tražili moj osvrt na najbolniju balkansku temu, otprilike i najkraće moguće to izgleda ovako. Iskreno, ono što ne može da se napiše mnogo je tužnije i gore. Nemam ta slova na tastaturi jer reči za takvo nešto ne postoje. Ovo moje napisano i ono prećutano, glasnije je od svake mržnje jer razloga postoji mnogo . . .
Moram potražiti i popiti , za početak, (i ako ne pijem), čašu Krauthaker vina. To čuh kao preporuku. Od koga i kako, to prvo moram probati, ako Bog da, pa ću znati. Saznaću mnogo toga. Gde smo i kuda, svi mi kolektivno pošli : tamo gde nas Gospod čudima svojim sudbinski pozove ili svi u vražiju mater pa niz put . . .
Pobedniče, Zagi, Vučko, rajo i ostala ekipo, još nije svirala pištaljka . . . ima nade . . .
Dušica M. Ognjanović
( ilustracija Mithat Kapetanović )
Iskreno, i šalu na stranu, tema koju odavno "guram pod tepih". Složena je, zahtevna, no, tražili ste da se osvrnem i na pomenuto a svako od vas zna kako ja gledam preko ramena i šta nakon toga sledi . . .
Dorina ledene kocke, Kraš, Podravka i Lino . . . to bi ste trebali imati u rukama u koliko me želite oraspoložiti ili prosto, dobiti par trenutaka moje dragocene pažnje. Kako čujem, ovako je kod većine populacije u okruženju, samo, što neko radije bira onu sa "lješnjakom" ili nešto od proizvoda sa "umakom od rajčice" . . .
Krene svako da evocira uspomene, pa počne "prevrtanje" skija po Sloveniji ili Jahorini, (eh Bosne i meraka), bljesnu sećanja ka Bečićima i Budvi, te Tara, Zagreb , Dubrovnik, Beogradski šmekeraj, krenu da se potežu albumi sa fotkama koje otkazuju poslušnost (i ako sakrivene iza celofana), iz inata žute i blede poput bakljica na grbu zemlje koja odavno više ne postoji.
Zašto smo se poprangijali među sobom da bi danas vapili jedni za drugima, to je, (za nas aktere), kompleksno pitanje još kompleksnijeg odgovora. Svako od nas zna suštinu , no, nerado priča na tu temu. Poput supružnika koji su se rastali ne znajući ni sami šta to, i pored duboke ljubavi, nikako ne štima . . .
Nekada "dva oka u glavi", evo najsvežijeg primera, dobiše dijagnozu teškog strabizma. Poput braće koja nisu istog razuma a ni kvaliteta: jedan krupniji, jači i lepši i drugi , avaj, manji, ružniji i znatno slabiji. No, kada su živeli sa više drugara ili braće u okolini, nije bilo bitno ko je kakav, (barem je to bila opštenarodna mantra), pa se nije toliko ni primećivalo kome su to široka ramena a muda malena.
Da li se ovo "izrazih neprikladno" ili mi se čini? Koga briga. . . Svakako, mislimo isto.
Behu to divna vremena. Da postoji kakav čarobni štapić u nekoj javi van svakog sna i sumnje, želja bi bila jasna: go back in time!
Od postojećih 24h, provodite sa nekim 17h ili više . . . postanete rod i pomoz Bog i ako to niste. A . . . da, Mirjana i ja. Vremenom, (a trajalo je), postanete drugarice, sestre, senka jedna drugoj, podrška, zadrška, kritičar, sve ono što zamislite kada vidite zvezdicu na nebu: šalji Bože nekoga ko će biti odraz moje duše u ogledalu.
Jedne večeri, pri kraju školske godine, beše to u njenoj kuhinji. Jedući neke kremaste kolače sa sokom od limuna, ustala je, uzela nož i zasekla sebi ruku! Odjednom, iznenada, cap, posekla je sebi dlan! Prilazi, svečano staje ispred mene: " Od večeras si moja sestra! Daj ruku!" Gledam i ne verujem! Uradim isto, misleći nula sekundi, istim tim nožem, u toj kuhinji, te godine. . . Sastavile smo dlanove i tako jako stegle ruke da se toga i svega nečeg posle, sećam i danas . . .
Peckalo je, bolelo je, sve kao predznak dve rane za koje neće postojati vreme da zacele ni jednoj ni drugoj . . .
U to vreme, bi popularna jedna proročica za čije ime beše čuo ceo region. Nema duše pod kapom stare Yuge, koja je ne beše pitala za po nešto. Devojčice tada imahu obično iste želje : čuvenu belu kućicu sa dvorištem, bebicu ili više njih i čoveka svojih snova. Ređale su se želje, iščekivanja, koverta za kovertom a moja i njena beše prazna. Nisam se slagala sa tim. Bila sam ljuta! Prvi put sam se tada naljutila na nju. Vikala sam da ne želim to! " Ali će nam reć sve! Gdje ćemo živit, kako, sa kim! Ej, pa nije valjda da ne želiš znat!?" Zagrlila me i kazala ako ja neću da pišem ništa, ona će u naše ime. Sela je pored mene, uzela papir i olovku i počela da piše . . . nisam ni htela da znam šta i kao što rekoh, nisam se slagala sa tim. No, njen zagrljaj je njen zagrljaj i samo sam nadurena nastavila da gledam šta radi . . .
Kada je završila sa pisanjem, uzela je našu fotografiju, flomaster i oblikom srca, naznačila naša lica. Sreću dok je lepila koverat, kao i sve prethodno, neću zaboraviti nikada. Vreme našeg druženja iz bajke, nastavilo se . . .
Koverte sa odgovorima , zaista, počele su da pristižu. Cika, radost, neka nada . . . svakome stiže odgovor osim njoj i meni. I dan danas, kada se setim njenog tužnog lica, te neverice, pitanja i preispitivanja da li je možda pogrešila oko adrese . . . nečega? Kako je svima stigao odgovor, šta ih to čeka u budućnosti , osim nama dvema? Previdela je proročica naš koverat, adresa zaista nije bila dobra ili je vidovita gospođa osetila isto što i ja . . .
Nastavak je, na žalost , više od slutnje i svima dobro poznat . . .
I šta smo mi suštinski, uopšteno postigli? Osim toga da i jedni i drugi i treći i peti. ližemo šta se ne liže, ne bili postigli imaginarni cilj pripadanja nekome ili nečemu gde se, suštinski po geografskom poimanju već i nalazimo. I dalje se mi tražimo . . . ovako ili onako . . . uvozimo, izvozimo, putujemo, virimo oni ka nama, mi ka njima, svako viri šta se desilo u dvorištu svakog od nas posle raspada stare kuće. Ima li traga temelju, naslućujeli se gradnja ičeg sličnog i ikada više?
Pitam se samo, znaju li Pobednik, Zagi i Vučko koja bi to ekipa bila da ponovo neko pokuša da im stane na crtu?! Ne bi im bilo ravnih! I to svakako, negde, a neki niko, zna . . . i neda . . .
Svi koji su tražili moj osvrt na najbolniju balkansku temu, otprilike i najkraće moguće to izgleda ovako. Iskreno, ono što ne može da se napiše mnogo je tužnije i gore. Nemam ta slova na tastaturi jer reči za takvo nešto ne postoje. Ovo moje napisano i ono prećutano, glasnije je od svake mržnje jer razloga postoji mnogo . . .
Moram potražiti i popiti , za početak, (i ako ne pijem), čašu Krauthaker vina. To čuh kao preporuku. Od koga i kako, to prvo moram probati, ako Bog da, pa ću znati. Saznaću mnogo toga. Gde smo i kuda, svi mi kolektivno pošli : tamo gde nas Gospod čudima svojim sudbinski pozove ili svi u vražiju mater pa niz put . . .
Pobedniče, Zagi, Vučko, rajo i ostala ekipo, još nije svirala pištaljka . . . ima nade . . .
Dušica M. Ognjanović
( ilustracija Mithat Kapetanović )
