Među najboljim studentima. Svojeglava,čudna ali videlo se na prvu: kreativac i genije. Ako nastavi tempom koji diktira većini, tom istom većinom vladaće za koju godinu kao od šale.
Nefele je iznajmila omanji stančić u kraju koji je bio slika idealnog mesta za život. Za život kakav je zamisila da treba da bude: miran, opušten, fin, tu i tamo tih i sa mnogo, mnogo zelenila, velikog, lisnatog drveća sa obaveznim parkom u blizini. Sa ljuljaškom, podrazumevalo se. Mogla je da se ljulja satima. Sa rancem na leđima, zabačene glave sa poluosmehom, potpuno nesvesna prisustva dosadne dece koja su čekala na svoj red.
Ispod stana koji beše iznajmila, nalazila se bakalnica. Miris svežeg hleba i namirnica, bili su budilnik za Nefele. Živela je od prodaje slika koje su bile više nego tražene. Dobijeni novac nije menjao suštinu tkanja njene duše: ulagala je u bolje boje, kvalitetnije platno i svojstveno svakom umetniku, delila drugima kapom i šakom. No . . . sve se u životu menja, baš sve, pa i sreća koja ne potrajaše. Nefele nije mogla da radi "naručene" slike, usiljeni rad na portretima skorojevića nije mogao da ostavi valjanog traga na njenim platnima. Gubila je klijente, gubila je inspiraciju gubila je sebe . . .
Došli su dani kada nije mogla platiti kiriju za svoje gnezdo u ulici velikog lisnatog drveća sa parkom u blizini i ljuljaškom. . . podrazumevalo se. Uz te dane, dođoše i oni kada su mirisi bakalnice iz prizemlja, bili surovi budilnik za istu takvu stvarnost.
" Čika Leone, tražim Vas od juče."
" Kaži komšinice? "
" Prodaja mi je stala. Znate kako to sa nama umetnicima ide . . ." - pokuša da napravi par šala na račun esnafa ali situacija postade daleko tužnija nego što je iko od njih hteo.
" Dobro . . ." - napravi se da sluša bakalin. "Nastavi ti . . . "
Znao je šta je htela i to je slušao gledajući pored nje.
" Vidi komšinice, ja sa nabavkama ne stojim baš najbolje.Uzmem, prodam, pa nešto tu i tamo i ja uzmem na čekanje. Znaš kako to ide."
" Znam, znam." - odgovori Nefele a suze same krenuše svojim putem.
" Izvini stvarno. Razmeš ti, pametna si. Šta da ti kažem, ne znam stvarno. Evo ako nešto ostane . . . Ja ću ti javiti. Znaš i sama kako sve ide, ni meni ne pada s neba . . ."
" Ništa čika Leone, hvala Vam kao da ste dali! U ostalom niste ni dužni davati."
Dani su prolazili. Jedne večeri, Nefele ustade iz sna. Od gladi nije spavala dubokim snom. Danima u nazad pokušavala je da proda po koju slku ali nije išlo. Nije se dalo. Pokušala je ona praviti i lančiće sa ručno bojenim ukrasima, iste takve minđuše, torbice. Niko. Baš niko osim dve starije gospođe, ne kupi ništa više da pomogne Nefele da kod starog Leona kupi išta više osim malo skromne hrane za naredne dane. Ti naredni dani , doneše i veče kada ustade, ode do police sa bojama, namesti štafelaj i poče. Nacrtala je sve ono što je želela: trpezu punu jela kakvu može da izmašta samo odavno gladna duša. Sliku je radila danima a stari Leon, i ako primećivaše da Nefeli danima nema, ne pokaza nikakvo interseovanje da li je duša iznad njegovog lokala, pojela barem koru hleba.
Još dana prođe. Leonova radnja je došla do ruba. Na uglu ulice sa lisnatim drvećem, parkom i ljuljaškom, otvorio se veliki market. Beše robe i uzobilju. Rafovi nepregledni, kupaca isto toliko. Leon moraše da stavi ključ u staru bravu, gorko zažali nad svojom sudbinom i više od svega razmišljaše, kako da nađe način kojim će otplatiti dugove zbog robe koju beše unapred platio očekujući kupce kojih više neće biti.
Strai Leon priznade svojoj savesti ono što mu naprasno nije dalo mira: Nefeline suze i molbe za zalogaj. Seća se neke cedulje koju je donela jednom i svega što je pisalo na njoj: hleb i par sitnih namirnica koje joj nikada nije dao. Ono malo, poslednje što je kupila, seća se, nije bilo dovoljno za pristojan obrok. Uze džemper sa čiviluka, pogleda krajičkom oka svoj odraz u ogledau i ode pravac kod Nefeli.
Kucao je dovoljno dugo da ga čak i susedi čuju.
"E, Leone, džaba kucaš! Zatvorila se evo danima ne izlazi!"
Nešto mu nije dalo mira a neka zebnja oko srca, na tren učini da zaboravi na sopstvene dugove.
" Ne kucaj više komšija, to su čudaci! Izmigoljiće se ona kad joj dune, znaš kakvi su ti što šaraju vajaju, Bože me sačuvaj sve ludaci!" - odmahnu komšinica uz tresak zatvarajući vrata.
Nefele su našli u njenom stančiću. Stančiću u mirnom kraju punom lisnatog drveća, u blizini parka sa ljuljaškom. Ceo kraj kasnije je saznao da je umrla od gladi. I svi se pitaše kako je to moguće!? Ispod nje beše bakalnica uglednog trgovca Leona, da nije po sredi bilo nešto drugo? A onda se saznalo i za pismo . . .
" Čika Leone, ne krivite sebe. Došla sam da zamolim ono jednom i sebi obećala, po cenu života, više ni jednom. Pokušala sam, na neke druge načine, jednostavno, nije išlo. Takvi smo mi umetnici: ponosni čudaci koji će pre otići ovako kao ja nego moliti za bilo šta. Makar to bio i života vredan hleb, kako vi "obični" ljudi kažete. Možda, na kraju krajeva, i "trajemo" tako kratko jer ovaj život za koji se vi hvatate kao za slamku, nama nije poslednja i toliko važna stanica. Čika Leone, slika koju sam ostavila ispod platna je za Vas. Prodaja je bila ugovorena na vreme i srećom isplaćena odavno. Novac Vam je u limenoj kutiji sa bojama, levo od štafelaja, kod knjiga, videćete i sami. Tu će biti dovoljno da vratite lokal i sve što treba da Vam sada ne dužim. Zašto sam ovo uradila? Zato što je bilo kasno za moju bolest a Vama će ovo značiti mngo više nego meni. Bol u želudcu nije bio od gladi čika Leone, mada ne kažem, nije da nije bilo gladnih dana. Eto, nema razloga da Vas muči savest. Svakako, ne muči Vas više nego što je mene moja bolesti za koju nisam . . . mada, možda i jesam znala da je imam. Više nije ni važno. Ostajte zdravo i nemoj da Vaša bakalnica nije nadmašila to čudo na uglu! Znate koliko ne volim sve te novotarije.
Srdačno Vaša , svoja najviše
Nefele"
Stari bakalin Leon, postarao se da za ovo pismo saznaju svi. Još više truda uložio je da se ulje na platnu vidi još više: sveže okrečen zid, proširene i robom krcate police bakalnice, krasila je slika bogate trpeze, prepune đakonija od kojih je voda kretala na usta i sitom a kamo li . . .
Bakalnica starog Leona, nadmašila je modernju radnju iza ugla. Kupaca je bilo nikad više, robe isto toliko, novaca da u kasu nisu mogli stati !
" Kako je lepa slika komšija! Gde ste je nabavili!?"
" Anđeo je naslikao . . ." - tiho reče stari bakalin pakujući sveži, meki hleb u kesu moleći se u sebi za Nefelinu čistu dušu . . .
Dušica M. Ognjanović
