Samo jedan izlet u prirodu, malo šetnje, odmor mozga od svega oko nas. Moram da moljakam, pravim uvertire. Ni ovo vino više nije tako pitko ili frižider ne radi. Toliko je plaćen da bi trebao sam da me pita šta ću popiti. Čujem mu korake . . . umorna sam više od svega : posla, ljudi, moljakanja za jedan običan izlazak van grada . . .
Ni sama ne znam odakle mi ovoliko nade. Da će ovoga puta, nekim čudom, biti drugačije. I ta čuda koja čekam da se dese, previše dugo odbijaju da se pokažu u punom svetlu da i sebe , onu detinju, sa verom u Deda Mraza, počinjem da prezirem . . .
Vrda i ovaj put. Pravda se, podseća na dečaka koji krije zadah prve cigarete pred strogom majkom od koje se boji. Strah . . . po ko zna koji put, predlaže večeru, omiljeno nam vino i ovoga puta, on se nada, on, da će magija Pepino Gajardija učiniti svoje. I jeste. Ne pitam više, ne insistiram. Ne barem ovu noć . . .
Budim se, čujem ga kako diše i mirno spava. Srećan. Tako izgleda, tako se ponaša, tako ga opisuju, on tako kaže. Ja nisam srećna, tako izgledam, tako se ponašam, tako me opisuju, ja tako kažem. Glumim . . . spadam u one kojima su sitnice život, naspram megalomana kraj mene kome i svemir izgleda nekako crn i skučen. Još jedna večera, još jedan ćorak za mizeran zahtev za malo imitacije mira van grada punog poput košnice u kojoj su muve odavno zamenile radilice . . .
Smešak, od srca, sa čuvenim "ne budi luda", svaki put kada krenem sa temom koja počinje da gura izlet na duboko drugo mesto. Mirni snovi, pretvaraju se u neki košmar. Znam to i osećam. Poznajem ga previše dugo, u našem svetu dubinu spoznaje merimo eonima uz obavezan osmeh i divljenje kako tako dugo i lako trpimo jedno drugo. Svaki njegov san, pretvara se u košmar, u nešto što ga tera da, i dalje stasit i jak, poput ranjene zveri, stenje do svitanja.
Dani jedan za drugim, prave priču koja nema ni slova ni zareza. Da li samo ja nazirem tačku, pitam se i skupljam hrabrost za koju odavno mislim da nikad nije ni bila deo mene. Još jednom pitam za izlet, dok ga gledam okrenutog leđima kako ponavlja : " taj jebeni izlet !" Ovo nije on. Ma koliko bilo snage i vatre u njemu, ovo nije on. Ove reči, stav, ponašanje propalice iz predgrađa koji se susreće sa bocom praznog piva. Taj ton, stav i rečnik, ne idu uz ovo i ono što toliko dugo poznajem.
Seda, skida sat sa ruke i grobnu tišinu remeti tupi zvuk metala o staklenu površinu stola. Tek sada shvatam da u pozadini, stari, masivni sat nije ni prestajao da opominje na vreme koje i dalje teče i postoji.
Snovi. Relativno novi. Leptir. Taj ogavni, mali, učaureni stvor od koga mu se gadi. Tera svu mučninu ovog sveta put njegove utrobe kad samo pomisli na njega. Njegov mali, bedan i kratak životić upakovan u to šareno telašce dlakavih , mekih krilaca. I neki skafander. Beli i krut. To odsustvo vazduha, odsustvo života, moći da diše, pokrene se. Prodornim pogledom pomešanim sa malo tuge koju ne sakriva ni najveštiji glumac, insistira da dobije moje priznanje. Da sam primetila. Da sam osetila i čula. Da sam videla kako se jutrom budi sa mukom pokušavajući da nekako ustane u snu umotan u svoje sopstvene čaršave.
Ne razumem ga, a to svim srcem želim, ne razumem ga dok me pita naprasno šta mislim kako je astronautima u njihovim skafanderima? Kako je leptiru u njegovoj čauri? Pitam ga da li mu je poznato kako je kratak leptira vek? Da li zna, da samo neke vrste, one malo većih krila, iz neki dalekih krajeva, žive i do godinu dana ali gle, taj siroti, lepi mali dlakavac, to čudo i jad prirode u isto vreme, u proseku živi najduže dve nedelje. Dve nedelje dragi moj! Siroti mali, šareni dlakavac, lepidoptera, četrnaest dana neke male radosti u letu . . . i to je to . . . Kako je astronautima u njihovim odelima, pojma nemam, naslućujem ili zabavno ili da ni sami ne znaju odgovor za to pošteđeni prisustva zemljine teže i odsustva potrebe da bar tada, ne misle na istu . . .
Sažaljenje nad sirotim insektom ili sugestija, tek, pristaje na izlet, konačno i da . . . ne verujem . . .
Pogled sa uzvišenja pokazuje prirodu u punoj lepoti cveće u punom cvatu, miomirise svuda oko nas. Ptice kao du srećne što baš nas vide, čini mi se pevaju lepše nego ikada. Plavi leptirić leti oko nas, radujem se, vetar se poigrava mojom kosom, smejem se . . . posle toliko vremena, čini se, smejem se iskreno i od srca. On viče! Bes u njemu nema kontrole! Urla na sirotog leptira kvareći čitavu idilu. Sve oko nas u mojim mislima i srcu pretvara se u mrak. Sunce sija jako i lepo ali ja ga ne vidim. Ptice su pevale jasno i lepo kao maločas, odjednom, ništa ja više ne čujem . . . Viče na prokletog leptira, urla o tome da ne može da se pomeri, seda na kamen rida i plače kako njegovi udovi nemaju kud iz čaure.
Vreme nije pomoglo ali želja za boljitkom jeste. Daje tračak nade , ono malo svetla u čuvenom tunelu. Stara, dobra prevara koja deci daje slobodu od najvećih prepreka. Predlažem da na papir prenese svoje strahove, slike koje ga muče . . . Kada slike na papiru dobiju svoje oblike, obrise i "ožive" , neka budu bačene u kamin i tako završe svoju zluradu igru . . . Crteži su završeni, urađeni, naslikani, jedan za drugim . . . ali su san i umor presudili da ostanu na stolu . . .
Zvoni ali čudno ili ga ja tako čujem. Telefon. Svira svoju melodiju koja sada zvuči drugačije. Nije na poslu. Tamo ga nema. Nije za svojim stolom. Ne kuca, ne piše. U bolnici je i moram ka njemu. Rekli su što brže . . .
Ne mislim ninašata. Ne svojom voljom. Nešto između molitve i želje da bude još mnogo naših izleta, da onaj nije bio poslednji. Ne mogu da mislim , sad shvatam da se samo molim. Molim samo jedno : da mi je živ . . .
Ljubim njegove šake, živ je! Toliko zahvalna da ne vidim, ne primećujem . . . razrogačene oči, prestravljen pogled, očaj. Košmar uživo. Ruka ne uzvraća milovanje, nema glasa, i jednog slova. Muk. I poziv , tihi poziv lekara da izađem na tren . . .
Jak moždani udar. Sve što će ikada više biti u funkciji su njegove oči. Zenice su sve što će ikada više moći da pokrene. " Žao mi je, njegovo telo, gospođo, od danas je njegova čaura . . . "
Donosim naše slike svaki dan, čitam njegove omiljene knjige, delove koje je najviše voleo . . . uvek se naginjem, šapućem, milujem ga i pričam. Pričam mu o svemu. Kažem da sam ubila puno leptira, toliko da im čak i ne znam broj. Neke namamim, zatvorim u teglu i gledam kako se koprcaju dok im ne dođe kraj. Kradem im i taj jedan dan. O dvanaest meseci, dok sam ja živa, mogu samo da sanjaju. Lažem i čekam barem trag osmeha . . . čekam nemoguće . . . Zar ćeš tek tako, uplašem, učauren, samo tek tako , otići od mene ? Zar ću morati da kažem da si otišao onako kako si nekada davno molio mene da nikada ne odem . . . ?
Donosim ono glavno . . . ono što je oduvek svakom problemu bilo rešenje i svakoj našoj sceni davalo magiju: Pepino Gajardi . . . umilan glas ispunjava sobu. Prilazim i milujem tako poznato, voljeno lice. Odrasli, veliki primerak Lepidoptera. U uglu njegovog oka, nešto nalik suzi. Muzika se ne predaje . . . stihovi idu jedan za drugim ali magije više nema . . .
Dušica M. Ognjanović
