"Nikome ni na senku stao" . . . čujemo često. I ta senka, koju svako od nas ima, često se uzme zdravo za gotovo. Neka senka iz prošlosti, senka na zidu u detinjstvu koja nas je terala pod meko ćebe, senka sumnje, senka koja se odjednom nadvije nad sunčanim danom . . .
Senka . . . da . . . a znate li priču o čoveku koji je odlučio da živi bez sopstvene senke? Ne znate? Evo kako je to bilo . . .
Postoji stara priča o momku koji je u zamenu za večni život, nekom trgovcu kojeg srete usput , prodao sopstvenu senku. Trgovac ga upita je li siguran, momak čvrsto potvrdi i pristade. Dobivši šta je želeo, produži dalje ubeđen da je sklopio sjajnu pogodbu - jer, čemu uopšte i služi senka, misli se momak, i što je se prosto ne otarasi !?
No, kako su prolazili meseci a sa njima i godine, momku je polako sve postajalo jasno! Išao je po svetu ne bacajući senku! Nijedno ogledalo mu nije uzvraćalo lik, i nije bilo jezera u kome bi on, (koliko god ono bilo mirno), mogao videti svoj odraz. Zabrinuo se da je postao nevidljiv, nije izlazio iz kuće kada sija Sunce, izbegavao je i mesečinu! Porazbijao je sva ogledala i navukao sve teške zavese na prozore. I ni to mu nije bilo dosta! Devojka ga je ostavila, potom još jedna, vremenom, prijatelji ostarili i umrli. Ostade on sam samcijat! Ostari i on vremenom i ne mače se nigde već življaše mučan samotan život u polumraku.
Jednoga dana, na ivici snage, onako star i u očajanju, ode svešteniku i priznade šta je uradio.
A sveštenik ,koji je kada je ovaj momak sklopio pogodbu bio sasvim mlad a sada sav žut i loman poput stare kosti, odmahnu glavom i reče mu:" Nije taj bio trgovac, taj koga si sreo na putu. To je bio đavo sinko a kad se sa đavolom pogađaš, ostaneš uvek prevaren i bez duše."
" Ali to je SAMO senka !!" - vikao je nesrećnik
Sveštenik ponovo odmahnu :" Čovek bez sopstvne senke i nije čovek . . . " - okrenu mu leđa i više ništa ne reče.
I tako se ovaj nesrećnik naposletku očajan vrati kući. Celu noć beše zatvoren iza teških, tamnih zavesa a sutradan nađoše ga obešenog o granu jednog drveta. Na licu mu se poigravalo prvo jutarnje sunce a na travi pod njim, pružala se dugačka, uzana senka.
Neki kažu da su ga molitve starog sveštenika barem na kraju oslobodile muke no . . . samo Bog zna šta je dalje na onom svetu bilo.
Kako god, pazite svoju senku! I pazite se trgovaca! Naročito onih koji vam niotkud ponude nešto na putu . . .
Dušica M. Ognjanović
No comments:
Post a Comment