Mladosti
moja i ova sad...
Žalim
beskrajno što nikakve sličnosti nemamo.
Moji
najbolji dani i najnestvarnije noći neslućene su u odnosu na ovo za čime vi
danas čeznete, za čime jurite misleći da je to taj vrhunac života, vašeg
postojanja, svega vašeg... a ustvari je duboko lišeno svakog smisla. To mi je
posebno žao što ne shvatate.
U autobusu,
koji iz milion razloga i svaki mogu da nabrojim, smatram savršenim poligonom za
najkvalitetniju sociološku studiju, i zato njime krstarim i kad ne moram. Juče
pored mene sedi devojka. Mlada, veoma mlada i za te sate za nijansu previše
doterana, ali nekako iscrpljena. Lepa i
bolesna. Ne nosi masku. Javlja se na
telefon koji joj već neko vreme vibrira u rukama, ali ona kao da ga tek sada
čuje.
„ Gde si...
Krenula sam na posao. Pa da, užas, imam, malo. Nije strašno kao sinoć, ali lomi
me... Da, do tri. Šta? Reći ću da sam okej. Ma, pakao... Pa
znam, rekla mi je da moram da budem u karantinu, ali ne mogu brateee, smor,
znaš koji mi je to smor...“
Ona počinje
da kašlje, a ja umalo da plačem...
Silazi pre
nego što stignem da se priberem. I pokušavam da ne mislim o tome je li me
zarazila. Je li taj virus koji tako ponosno šeta po čitavom gradu prenela
nekome za koga će ta zajednička vožnja sa njom možda biti kobna. Tako nesvesna
svoje samoživosti, ostaviće nekoga bez nekog drugog koga je ludo voleo i biće
je baš briga, jer ona toga nije ni svesna. Ona ide svojim putem. I misli da će
je on odvesti daleko. I hoće. Ali Ad i nije neka destinacija...
Koji dan ranije,
u autobus koji me vozio na sasvim
suprotni kraj grada, ulazi pogrbljen, utučen čovek sa nekakvom aktn tašnom
kakve se ne prave sigurno poslednjih trideset godina. “Oho ho, evo ga mesto.
Evo mi je fotelja”, smeška se kao da je stvarno srećan, ali se vidi da je to
davno bio, poslednji put. Mrmlja nešto sebi u bradu, ima neki neobičan,
razvučen, akcenat, koji ne mogu da smestim nigde. Drži onu tašnu u krilu,
obrglio je rukama kao da je unutra sve blago koje ima. “Oho ho, evo ovde je bio
Centroprom. Tu sam radio. Bilo nekad lepo. Sve naše bile prodavnice, banke”.
Klincima koji su ga okružili, bez namere, i zaposeli koju stanicu ranije okolna
sedišta nije trebalo mnogo da osete plen. Smejulje se, sve glasnije, pokazuju
nešto dedi iza leđa. On bira da ih ne vidi.
Prolazimo
kroz Kneza Miloša i on poskoči “Ovde su nas bombardovali. Bacali na nas
milosrdne anđele da nas prevaspitaju”. Onda naglo padne ponovo na sedište kao
da ga je ovo dodatno iscrpelo. Ćuti na kratko i stanicu dve samo gleda u pod. A,
onda više za sebe, opet se odnekud javi, ne dižući pogled. “Ko mi je kriv. Ja
sadio pšenicu, a izgleda da je trebalo da posadim drogu” . Njegova nevaspitana
mlada publika tu je već u transu, smeju se grohotom, snimaju ga telefonom, a ja
silazim i pokušavam da progutam knedlu u grlu. Lupa mi srce, kao da će da
iskoči iz grudi i ne vredi, nasred ulice plačem, ali samo malo. Brzo brišem
suze da slučajno prolaznici ne vide. To ne podnosim. Moje suze moja stvar. Tugujem za dedom koji je ko zna zbog čega ostao
bez razuma, a govori razumnije od mnogih koji se vode kao sasvim zdravi. Secira
nas, društvo, prilike, sve što kaže tačno je, u pravu je, a svi mu se smeju;
“ludaku” iz autobusa koji izgovara ono što mnogi misle, a ne smeju. Smeju mu se
gori od njega, i ona bezdušna deca i odrasli koji misle da su za razliku od
njega uspeli, nesvesni da i njihove karijere mogu lakše nego što misle, u
jednom danu, da se sruše kao “kula od
karata”. Jer i njemu je nekad sigurno bilo dobro. Kaže da jeste… Dok mu se svet
nije srušio. A, oko njega niko ne
saoseća s njim. Nikome ga nije žao. Da
li je moguće da smo se u ovo pretvorili…
Jedne subote ujutru, idem u nabavku. U mesari
sam. Zadovoljna što nema gužve. Samo dvoje ispred mene. Baka, naizgled jedva
živa. Mala kao mrvica i bela kao sneg. Od tanke kože na smežuranim ručicama,
premreženim venama, do paperjaste uvijene kose. Kaže “Dušo, daćete mi dvesta
grama pileće džigerice”. Na njene uši i oči, prodavačica i devojka koja stoji u
redu iza mene počinju svoju jeftinu, bednu predstavu. Prvo prodavačica upadljivo
cokće, pa prevrće očima. Neće sad valjda da prlja ruke i troši plasitičnu
ambalažu za tako bednu količinu. Ohrabrena bahatošću “mesarke”, lažna dama iza
mene će ljutito “Jebo te, dobro nisi rekla dvadeset grama, ne verujem”. Bakica
samo na sekund zadrhti kao kanarinac, njih dve to sigurana sam, nisu ni
registrovale, ali ja jesam.
Ona se
stresa, a ja na taj njen znak počinjem da isterujem pravdu, dosta mi je svega…
Bakina meka ruka, nađe se na mojoj, pogleda me i zamoli “Neka sine, ako je švabe bilo sramota, valjda i ove naše obraz jednom zacrveni . . . A ti mila, biraj neku kiflicu ili hlebić, majka časti” . . .
Dušica M.
Ognjanović
