Kiša nikako da stane...volim je, svi već to znaju ali je ovo ona koja je pala u kombinaciji sa jakim vetrom što znači da ni kišobran ne pomaže da vas spase od "miš autfita" ma gde krenuli. Kako bilo, moralo se stići gde sam naumila. Na molbu prijatelja, potražih slikara za kojeg mi je rečeno da će mi ispričati svoju životnu priču. Na moje prethodno interesovanje, bez uvrede, zbog čega bi me interesovala ičija, pa i slikarova životna saga, dobih odgovor : " Samo idi, nećeš se pokajati! '
Kada sam pogledala adresu, što je za mene neobično, nije mi delovala poznato. Uteha da će taksista odraditi svoj posao kako treba umiri me i ostavi prostora da se pripremim za besedu sa sagovornikom spremna na : aljkavi atelje, specifičan miris koji ide uz isti i , (kao po pravilu, iz izskustva govorim), namćora koji će da "veze" do sudnjeg dana ili još gore, (takođe uobičajeno), da ću morati da "čupam" po koju ne bih li sklapala deliće i do konačnog mozaika "tog nečeg" što je očajnički želeo da mi kaže kako bih od toga napravila priču. Samo kad pomislim koliko mi se "pripovedača" dnevno javi da ih saslušam i uobličim njihovu životnu priču, teško je za poverovati. Ponadah se i iskreno pomolih, da i ovaj slikar nije jedan od onih koji su poželeli da proćaskamo uživo, mlatili bezvezluke ne bi li mi oduzeli dragoceno vreme i na kraju ostali kao posle susreta sa jatom prejedenih galebova, jer, istini za volju, veoma cenim svoje vreme. Stigosmo. Čeprkanje po papirima i pokušaj da saberem misli pre susreta sa "Pikasom", prekide cika, vriska, žamor dece ... Cigančići su trčkali svuda naokolo, igrali se, smejuljili, živeli svoj musavo -šareni - veseli život bez obzira na bedu, glad, kišu i hladnoću koje su ih "grickale" svaka na svoj način. Još jednom pročitah i pokazah adresu i ponovo dobih odgovor, sa smeškom, da je upravo ovo naselje ono u kome bi trebao da živi slikar i orator : temelj moje priče...
"Slikar...ima li nekog slikara ovde kod vas? " - upitah " Laza mutaviii, Lazaaa mutaaavi..." - sve sa kikotom i skakutanjem, uzvikivaše musava deca i gotovo me odvukoše blatnjavom stazicom do nečega što bi trebalo da predstavlja nečiji dom: trule daske sklepane u oblik pravougaonika, malo najlona i još koja daska, staro ćebe kome su moljci odavno presudili, u ovom slučaju i ovde predstavljaše nečija vrata. Napolju raspale gumene čizme, davno odslužile sve za šta su mogle biti upotrebljene, slomljena stolica i to beše sve. " Gospode dobri" ...pomislih.... "Lazo! "- kucnuh lagano u jednu od dasaka tako krhke "građevine" da sam pomislila da i moje lagano kucanje u dasku, za koju sam procenila da je najtvrđa, može presuditi ovom zdanju. "Laz"... ne stihoh da ponovim a iza trošnog ćebeta pojavi se gotovo isti takav gazda najtužnijeg ateljea na svetu : suvonjavi, zapušteni muškarac vodnjkavih očiju sede brade i više nego neuredne kose čije se godine nisu mogle proceniti : " Ne zamerite ako Vas uznemiravam, ako ste vi Laza, (pa ponovih adresu ovog komada zemlje koje je sreća zaobišla u preširokom luku) , onda bi trebalo da popričam sa Vama"? Očekivala sam, iskreno, da će zafrfljati da ga ostavim na miru no šok tek usledi : " Da, ja sam Lazar, Laza mi je lokalni nadimak", nasmeši se redom već odavno satrulih zuba, ..." uđite molim Vas u moj skromni dom i ne zamerit na neredu". " Gospode , previše dobro izržavanje za stanovnika jednog od " Danteovih krugova" - pomislih . Razgrnu ćebe i dodade : " Uđite i još jednom ću Vas zamoliti, ne zamerite na neredu". Ulazak u Lazino "zdanje" podsetilo je na ulazak u neku od piramida : ustajao, memljiv vazduh, mrak "gust" kao smola i tek negde u ćošku trag svetlosti sveće koju je domaćin pobedonosno držao u ruci kao da je u pitanju Olimpijska baklja. " Uđite, polako samo , evo izvolite" - požuri da poturi stoličicu na koju je prethodno stavio list čiste hartije. " Sedite, molim Vas i ne zamerite mi što neću imati čime da Vas poslužim". (ukoliko nastavi ovako da se ponaša, zaplakaću nad ovom slikom ukletog kraljevića). "Dovoljan mi je razgovor sa Vama, sve ostalo bi bilo samo suvišno"... - pokušah jadnu improvizaciju kako bih prikrila da mi se srce kida i da na prvu kapiram da je predamnom još jedna duša koja je izvučena kada je sudbina u trenutcima dokolice pred prijateljima srećom i zlim usudom, igrala igru i zaustavila svoj krak na ovom nesrećniku. Njegov sklepani dom se ni po čemu nije razlikovao od groba, za kojim je , sigurna sam čeznuo. Sede preko puta mene, sa par kapi voska na komadu starog stakla zalepi sveću i poče : "Znate, moj život nekada nije bio ovakav. Ovakvi su mi bili košmari kada bih se u toplini svog doma, u centru grada, kraj kamina, uspavao zvucima pucketanja vatre. Sanjao sam san o čoveku koji živi na ulici, sam, ponižen, bedan... sanjao sam kako mu inje kao sitnim iglicama para kožu...da, to sam sanjao kada sam se budio nepokriven svojim skupocenim ćebetom iz Irana...Kakvo je to bilo tkanje, tek kvalitet "- odmahnu rukom i nastavi : "Sada je ćebe ulaz ujedno i branik za moj dvor !"- nasmeja se pokazavši širokim pokretom ruke po onoj rupi u kojoj smo oboje drhtali : ja od hladnoće on od truda da ne zajeca. "Nastavite" - osmehnula sam se ."Dakle, živeo sam u centru grada, bio sam sin jedinac buržuja, nekoliko kolena u nazad... Nekako je bilo logično da upišem Akademiju likovnih umetnosti, odsek"... zastao je. Osetila sam da će do ovoga doći. Ustao je lagano i sa tihim : "Pardon: - okrenuo leđa. Plakao je. Poželela sam da nestanem, nek ide i tekst i ova priča i sve u tom trenutku bestraga. Osetio je... "Sedite molim Vas" - nakašljao se - "Ne zamerite, sa emocijama kuburim od malih nogu" - pokuša da odglumi osmeh ali je taj potez učinio sve još setnijim. "Dakle, odsek slikarstvo. Najbolji na akademiji. Moji radovi su za života više nego dobro udomljavani , što je, verujem i sami znate, retkost za nas umetnike. Bio sam poštovan, hvaljen i mogu Vam reći, gotovo obožavan u nekim od elitnih krugova van naših granica." " Laazaaa mutavi, Lazzzaaaa mutavii!!! "- zaori se odjednom a ka ćebetu polete omanji kamenčić...kikot...čuvena dečija surovost na delu. "Ne obraćajte pažnju, deca su to, ne zamerite." Nisam imala snage da odreagujem. Ni ovo mu nije promaklo. "Ne obraćajte pažnju molim Vas, verujte, mene to ne povređuje, zaista " - tešio je ON MENE ! " Godinama sam živeo tako, u izobilju , voljen, u svakom smislu," - nasmeši se , cenjen takođe. Jedne godine kada sam boravio van naših granica, jedan od mojih poznanika priredio je gala večeru. Bila je to vila koju ste mogli videti samo na filmu : bazen, ko zna koliko luksuzno opremljenih soba, dvorište sa prilazom kao iz bajke, vozni park.. i prostorija za opuštanje... tako je nazvao moj , recimo prijatelj." Zastade. Sada nije bio setan. Masku tuge zameni ozbiljan izraz. " Kockarnica. Prava, mala, privatna kockarnica. Te večeri, ulaskom u tu prostoriju, dobio sam ulaznicu za pakao. Ni sam ne znam kako, našao sam se za stolom i očas posla bio upućen u pravila igre. Verujte da ni sam ne znam koliko puta noću, dok ovaj grad spava, otplačem svako slovo pitanja gde mi je bila pamet." Počela sam da naslućujem nastavak koji je bio očigledan. "Nisam ni osetio kada je svanulo.... bio sam pijan, praznih džepova ali neizmerno srećan što sam se dobro zabavio. Novac! Koga briga !Gomila je čekala u sefu mog luksuznog doma. Nekoliko večeri za redom zabavljao sam se na isti način. I prolazio gotovo isto : više praznih nego punih džepova. Zapravo, ostajalo je novca tek toliko da sebi priuštim još jednu flašu luksuznog pića i to je bilo to. Po povratku u svoj dom nastavio sam istim tempom. Raspitivao sam se i našao luksuzne kockarnice vrlo slične onima u kojima sam već ostavio čitavo bogatstvo. Malo po malo, sef koji sam Vam pomenuo, počeo je da se prazni. Kocka me, očigledno nije htela..."- sa setom ponovo pokaza svoj truli osmeh. "Sve više sam gubio od pokućstva čiji su komadi datirali još iz 15-og ili 18-og veka, antikviteti, do nameštaja unikatno rađenog, takođe visoke novčane vrednosti." "Zašto neko to nije pokušao da spreči Lazare, Vaši roditelji, prijatelji, devojka, za Boga miloga, bilo ko!?" "Da spreči!?" - grohotom se nasmeja Laza "Nemojte biti naivni poput mene , mlada damo. Prijatelji i devojka su bili lojalni i brinuli o mojoj sreći tačno onoliko koliko je bilo novca u sefu. Roditelju su srećom odavno u večnim lovištima i na tome sam tek poslednjih godina zahvalan jer ko bi normalan želeo da me sada vide ovakvog?" Oboje smo zaćutali. "Šta je bilo u nastavku?" - tiho upitah "Ono što je bilo neminovno: stan i kuća. Svu zaostavštinu, mislim na stan u centru grada, koji sam Vam pomenuo i kuću na moru koju smo posedovali... sve sam založio i izgubio. U jednom danu. Jedno pre podne, drugo, iste te večeri, u očajanju i pijan kao zemlja, ovo drugo." Sveća je dogorevala.. "Odlazio sam kod svojih prijatelja na konak. U početku su me primali, do duše, ne voljno ali sam imao krov nad glavom.. kasnije za mene više nigde nije bilo mesta... Prijatelji postadoše bivši... postadoše ljudi koje ne poznajem, ljudi kojima nikada nisam delio novac kao pijani bogataš, ljudi kojima nisam ostavljao kuću na moru koliko god su želelei, ljudi čije sam važne datume uvek ispratio skupocenim darovima...bili su stranci... Stigao sam do svratišta. Prvih dana nalazio sam neku utehu slušajući sudbine drugih nesrećnika poput mene ali kasnije, kako su dani odmicali, bivao sam sve ljući na sebe što sam dozvolio da pođem stazom koja nije ni jednog trena bila moja životna putanja. Hiljadu i jedna mogućnost je bila predamnom! Ovi ljudi, kako sam čuo iz njihovih priča, poticali su iz već siromašnih porodica ili slično tome. Bio sam jedini koji je kao bogataš završio na kazanu socijalne ustanove a svilenu pidžamu zamenio tuđom, ko zna koliko puta nošenom kvašenom suzama i sušenu tugom." "Kako ste dospeli ovde?" - gotovo prošaputah "Pokušavao sam u svratištu da crtam neke radove, da se, žargonski rečeno izvučem, ali je alkohol odradio svoje: ruke su drhtale u nekom svom novom ritmu, nisu me više slušale kao nkada..." Zastao je. Okrenu se ka ćebetu, braniku svog zdanja i zaplaka. Ovog puta bez ustezanja. I ja sa njim. "Oprostite molim Vas"- reče.... ustala sam i oboma pomogla maramicama. " Oprostite , ni sam ne znam zašto sam hteo da neko piše o ovome. Koga briga za bitangu koja je sama sebi upropastila život? " " Da čovek zna gde će da padne , seo bi, zar ne?" - potegoh krilaticu od koje mi je u tom trenutku bilo muka . "Ili "- doade on "kocka je đavolja rabota, trebalo je da znam!" Nasmejasmo se oboje. "Mogu li naići do Vas sutra?" "Molim Vas , ne gubite vreme i ne smrzavajte to vaše lepo lice ovde, ja moram otplatiti i ovaj poslednji moralni dug, Vi ništa niste krivi ". "Molim Vas Lazare, biće mi čast"... Prećutao je. "Dozvolite"!- razgrnu ćebe i manirima pravog gospodina, isprati me do staze kojom sam došla. Kiša je lila kao iz kabla. Pokisnuće , on nema ni peć ,niša -pomislih.. "Idite Lazo , molim Vas!" "Ni slučajno!" - držao se dostojanstveno, "Sačekaću sa Vama dok ne pozovete taksi." Nije vredelo da ga ubeđujem u suprotno. Stajao je na pljusku samnom dok vozilo nije stiglo. Otvorio je vrata i kazao : "Bila mi je čast upoznati Vas mlada damo, hvala Vam na poseti!" "Takođe Lazo!" Okrenula sam se i gledala njegovu uspravnu siluetu dok taxi nije zamakao u drugi pravac. Koliko dostojanstva i tuge mogu da drže pršljenovi i to što zovemo dušom? Kolika je i kako li je jaka da sve ovo stane u nju? ?Pišete o klošarima? Jeste novinarka, a ?" -prenu me glas taksiste. " Molim!?" " Klošari, pišete o njima to pitam. Stalno nešto traže, na glavu se ljudima popnu!" " Zamolila bih Vas da mi se ne obraćate do adrese koju sam kazala!! " "Ok , ok !" Sreća pa je na prvu shvatio da nastavak konverzacije znači samo jedno: beleženje broja vozila i prijava o uznemiravanju. To bi bila moja mala i bedna osveta za sve ono što je odmerio i skinuo sa slepog kantara jedne duše o kojoj ništa nije znao. Noć sam provela razmišljajući kako bi najbolje bilo pomoći Lazaru. Okrenula sam par telefonskih brojeva, pozvala prijatelja koji me uputio ka Lazi i činilo se da su se kockice složile. Košmar za košmarom smenjivao je ostatak večeri.. pomisao kako li sada jeca u svom bolu nekada bogati umetnik Lazar, saznanje da je gladan i gotovo promrzao.. Kad li će svanuti? Polusan prekinu budilnik. Vreme je i dalje bilo kao prethodnog dana. Da se budilnik nije oglasio, ne bih ni primetila da je svanulo. Koliko sam mogla, žurila sam ka Lazaru sa mislima i željom da ga obradujem novom , toplom garderobom, konzervama koje će mu dobro doći, svećama i vešću da će, verovao ili ne, moći za početak da održava jednu od galerija u gradu, za kasnije će mo videti. Još kada mu saopštim da će uskoro imati smeštaj na placu čoveka koji je bio voljan i da mu ga daruje! Samo da već jednom pređem ovaj blatnjavi put... ""Lazo, dobro jutro! Lazo!?" " Gospođa!!- prilazi malo ciganče "Kaži ?" "Laza mutavi se obesio sinoc!" "Molim!!!!" "Majke mi , obesio se ." Ispale su mi kese koje sam nosila. "Gospođa"- povuče me za rukav, "ostavio ti ovo reko meni i bratu kad dođeš danas da ti dam, gle kako te nacrto ko živa sa papira da si ,gle!" Drhtavom rukom uzela sam portret. Kao da gledam sebe u ogledalu. Samo nisam plakala kao sada. "Gde je..mislim kada su ga odneli?" "Ko zna , ja sam bio sa ćaletom u papir da tražimo, ko zna te skitnice gospođa, ja ne znam gde to posle vode." Bilo mi je muka. Sve čega se sećam je da sam trčala i plakla koliko me noge nose i koliko je prokleto blato dozvoljavalo. U njegovo ime, istog dana, odnela sam potrebštine za svratište. U Crkvi ostavila ime za pomen. "Mutavi...Laza mutavi." Zašto, za Boga miloga, taj nadimak kada je njegova rečitost bila besprekorna? Pitah prijatelja koji mi spomenu da pišem ovo o Lazaru i kaza : "Nikada se ni našta nije žlio, šta će , ćutao, trpeo, sam sebe iznutra korio i kažnjavao, ko će ga znati? A narod ko narod, kvarni pa ostalo Laza Mutavi"... Pišem ovaj tekst kako je i hteo. Prenela sam njegovu sudbinu ali ne znam da li je zaista želeo da zabeležim i njegov kraj... Kompjuter je uključen ali svetlo nije. Gore dve sveće : jedna da vidim šta kucam , druga za Lazara. Gospodina i umetnika Lazara! Čitaće oni koji su ostali iza njega :mutavi....
Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 749)
Kada sam pogledala adresu, što je za mene neobično, nije mi delovala poznato. Uteha da će taksista odraditi svoj posao kako treba umiri me i ostavi prostora da se pripremim za besedu sa sagovornikom spremna na : aljkavi atelje, specifičan miris koji ide uz isti i , (kao po pravilu, iz izskustva govorim), namćora koji će da "veze" do sudnjeg dana ili još gore, (takođe uobičajeno), da ću morati da "čupam" po koju ne bih li sklapala deliće i do konačnog mozaika "tog nečeg" što je očajnički želeo da mi kaže kako bih od toga napravila priču. Samo kad pomislim koliko mi se "pripovedača" dnevno javi da ih saslušam i uobličim njihovu životnu priču, teško je za poverovati. Ponadah se i iskreno pomolih, da i ovaj slikar nije jedan od onih koji su poželeli da proćaskamo uživo, mlatili bezvezluke ne bi li mi oduzeli dragoceno vreme i na kraju ostali kao posle susreta sa jatom prejedenih galebova, jer, istini za volju, veoma cenim svoje vreme. Stigosmo. Čeprkanje po papirima i pokušaj da saberem misli pre susreta sa "Pikasom", prekide cika, vriska, žamor dece ... Cigančići su trčkali svuda naokolo, igrali se, smejuljili, živeli svoj musavo -šareni - veseli život bez obzira na bedu, glad, kišu i hladnoću koje su ih "grickale" svaka na svoj način. Još jednom pročitah i pokazah adresu i ponovo dobih odgovor, sa smeškom, da je upravo ovo naselje ono u kome bi trebao da živi slikar i orator : temelj moje priče...
"Slikar...ima li nekog slikara ovde kod vas? " - upitah " Laza mutaviii, Lazaaa mutaaavi..." - sve sa kikotom i skakutanjem, uzvikivaše musava deca i gotovo me odvukoše blatnjavom stazicom do nečega što bi trebalo da predstavlja nečiji dom: trule daske sklepane u oblik pravougaonika, malo najlona i još koja daska, staro ćebe kome su moljci odavno presudili, u ovom slučaju i ovde predstavljaše nečija vrata. Napolju raspale gumene čizme, davno odslužile sve za šta su mogle biti upotrebljene, slomljena stolica i to beše sve. " Gospode dobri" ...pomislih.... "Lazo! "- kucnuh lagano u jednu od dasaka tako krhke "građevine" da sam pomislila da i moje lagano kucanje u dasku, za koju sam procenila da je najtvrđa, može presuditi ovom zdanju. "Laz"... ne stihoh da ponovim a iza trošnog ćebeta pojavi se gotovo isti takav gazda najtužnijeg ateljea na svetu : suvonjavi, zapušteni muškarac vodnjkavih očiju sede brade i više nego neuredne kose čije se godine nisu mogle proceniti : " Ne zamerite ako Vas uznemiravam, ako ste vi Laza, (pa ponovih adresu ovog komada zemlje koje je sreća zaobišla u preširokom luku) , onda bi trebalo da popričam sa Vama"? Očekivala sam, iskreno, da će zafrfljati da ga ostavim na miru no šok tek usledi : " Da, ja sam Lazar, Laza mi je lokalni nadimak", nasmeši se redom već odavno satrulih zuba, ..." uđite molim Vas u moj skromni dom i ne zamerit na neredu". " Gospode , previše dobro izržavanje za stanovnika jednog od " Danteovih krugova" - pomislih . Razgrnu ćebe i dodade : " Uđite i još jednom ću Vas zamoliti, ne zamerite na neredu". Ulazak u Lazino "zdanje" podsetilo je na ulazak u neku od piramida : ustajao, memljiv vazduh, mrak "gust" kao smola i tek negde u ćošku trag svetlosti sveće koju je domaćin pobedonosno držao u ruci kao da je u pitanju Olimpijska baklja. " Uđite, polako samo , evo izvolite" - požuri da poturi stoličicu na koju je prethodno stavio list čiste hartije. " Sedite, molim Vas i ne zamerite mi što neću imati čime da Vas poslužim". (ukoliko nastavi ovako da se ponaša, zaplakaću nad ovom slikom ukletog kraljevića). "Dovoljan mi je razgovor sa Vama, sve ostalo bi bilo samo suvišno"... - pokušah jadnu improvizaciju kako bih prikrila da mi se srce kida i da na prvu kapiram da je predamnom još jedna duša koja je izvučena kada je sudbina u trenutcima dokolice pred prijateljima srećom i zlim usudom, igrala igru i zaustavila svoj krak na ovom nesrećniku. Njegov sklepani dom se ni po čemu nije razlikovao od groba, za kojim je , sigurna sam čeznuo. Sede preko puta mene, sa par kapi voska na komadu starog stakla zalepi sveću i poče : "Znate, moj život nekada nije bio ovakav. Ovakvi su mi bili košmari kada bih se u toplini svog doma, u centru grada, kraj kamina, uspavao zvucima pucketanja vatre. Sanjao sam san o čoveku koji živi na ulici, sam, ponižen, bedan... sanjao sam kako mu inje kao sitnim iglicama para kožu...da, to sam sanjao kada sam se budio nepokriven svojim skupocenim ćebetom iz Irana...Kakvo je to bilo tkanje, tek kvalitet "- odmahnu rukom i nastavi : "Sada je ćebe ulaz ujedno i branik za moj dvor !"- nasmeja se pokazavši širokim pokretom ruke po onoj rupi u kojoj smo oboje drhtali : ja od hladnoće on od truda da ne zajeca. "Nastavite" - osmehnula sam se ."Dakle, živeo sam u centru grada, bio sam sin jedinac buržuja, nekoliko kolena u nazad... Nekako je bilo logično da upišem Akademiju likovnih umetnosti, odsek"... zastao je. Osetila sam da će do ovoga doći. Ustao je lagano i sa tihim : "Pardon: - okrenuo leđa. Plakao je. Poželela sam da nestanem, nek ide i tekst i ova priča i sve u tom trenutku bestraga. Osetio je... "Sedite molim Vas" - nakašljao se - "Ne zamerite, sa emocijama kuburim od malih nogu" - pokuša da odglumi osmeh ali je taj potez učinio sve još setnijim. "Dakle, odsek slikarstvo. Najbolji na akademiji. Moji radovi su za života više nego dobro udomljavani , što je, verujem i sami znate, retkost za nas umetnike. Bio sam poštovan, hvaljen i mogu Vam reći, gotovo obožavan u nekim od elitnih krugova van naših granica." " Laazaaa mutavi, Lazzzaaaa mutavii!!! "- zaori se odjednom a ka ćebetu polete omanji kamenčić...kikot...čuvena dečija surovost na delu. "Ne obraćajte pažnju, deca su to, ne zamerite." Nisam imala snage da odreagujem. Ni ovo mu nije promaklo. "Ne obraćajte pažnju molim Vas, verujte, mene to ne povređuje, zaista " - tešio je ON MENE ! " Godinama sam živeo tako, u izobilju , voljen, u svakom smislu," - nasmeši se , cenjen takođe. Jedne godine kada sam boravio van naših granica, jedan od mojih poznanika priredio je gala večeru. Bila je to vila koju ste mogli videti samo na filmu : bazen, ko zna koliko luksuzno opremljenih soba, dvorište sa prilazom kao iz bajke, vozni park.. i prostorija za opuštanje... tako je nazvao moj , recimo prijatelj." Zastade. Sada nije bio setan. Masku tuge zameni ozbiljan izraz. " Kockarnica. Prava, mala, privatna kockarnica. Te večeri, ulaskom u tu prostoriju, dobio sam ulaznicu za pakao. Ni sam ne znam kako, našao sam se za stolom i očas posla bio upućen u pravila igre. Verujte da ni sam ne znam koliko puta noću, dok ovaj grad spava, otplačem svako slovo pitanja gde mi je bila pamet." Počela sam da naslućujem nastavak koji je bio očigledan. "Nisam ni osetio kada je svanulo.... bio sam pijan, praznih džepova ali neizmerno srećan što sam se dobro zabavio. Novac! Koga briga !Gomila je čekala u sefu mog luksuznog doma. Nekoliko večeri za redom zabavljao sam se na isti način. I prolazio gotovo isto : više praznih nego punih džepova. Zapravo, ostajalo je novca tek toliko da sebi priuštim još jednu flašu luksuznog pića i to je bilo to. Po povratku u svoj dom nastavio sam istim tempom. Raspitivao sam se i našao luksuzne kockarnice vrlo slične onima u kojima sam već ostavio čitavo bogatstvo. Malo po malo, sef koji sam Vam pomenuo, počeo je da se prazni. Kocka me, očigledno nije htela..."- sa setom ponovo pokaza svoj truli osmeh. "Sve više sam gubio od pokućstva čiji su komadi datirali još iz 15-og ili 18-og veka, antikviteti, do nameštaja unikatno rađenog, takođe visoke novčane vrednosti." "Zašto neko to nije pokušao da spreči Lazare, Vaši roditelji, prijatelji, devojka, za Boga miloga, bilo ko!?" "Da spreči!?" - grohotom se nasmeja Laza "Nemojte biti naivni poput mene , mlada damo. Prijatelji i devojka su bili lojalni i brinuli o mojoj sreći tačno onoliko koliko je bilo novca u sefu. Roditelju su srećom odavno u večnim lovištima i na tome sam tek poslednjih godina zahvalan jer ko bi normalan želeo da me sada vide ovakvog?" Oboje smo zaćutali. "Šta je bilo u nastavku?" - tiho upitah "Ono što je bilo neminovno: stan i kuća. Svu zaostavštinu, mislim na stan u centru grada, koji sam Vam pomenuo i kuću na moru koju smo posedovali... sve sam založio i izgubio. U jednom danu. Jedno pre podne, drugo, iste te večeri, u očajanju i pijan kao zemlja, ovo drugo." Sveća je dogorevala.. "Odlazio sam kod svojih prijatelja na konak. U početku su me primali, do duše, ne voljno ali sam imao krov nad glavom.. kasnije za mene više nigde nije bilo mesta... Prijatelji postadoše bivši... postadoše ljudi koje ne poznajem, ljudi kojima nikada nisam delio novac kao pijani bogataš, ljudi kojima nisam ostavljao kuću na moru koliko god su želelei, ljudi čije sam važne datume uvek ispratio skupocenim darovima...bili su stranci... Stigao sam do svratišta. Prvih dana nalazio sam neku utehu slušajući sudbine drugih nesrećnika poput mene ali kasnije, kako su dani odmicali, bivao sam sve ljući na sebe što sam dozvolio da pođem stazom koja nije ni jednog trena bila moja životna putanja. Hiljadu i jedna mogućnost je bila predamnom! Ovi ljudi, kako sam čuo iz njihovih priča, poticali su iz već siromašnih porodica ili slično tome. Bio sam jedini koji je kao bogataš završio na kazanu socijalne ustanove a svilenu pidžamu zamenio tuđom, ko zna koliko puta nošenom kvašenom suzama i sušenu tugom." "Kako ste dospeli ovde?" - gotovo prošaputah "Pokušavao sam u svratištu da crtam neke radove, da se, žargonski rečeno izvučem, ali je alkohol odradio svoje: ruke su drhtale u nekom svom novom ritmu, nisu me više slušale kao nkada..." Zastao je. Okrenu se ka ćebetu, braniku svog zdanja i zaplaka. Ovog puta bez ustezanja. I ja sa njim. "Oprostite molim Vas"- reče.... ustala sam i oboma pomogla maramicama. " Oprostite , ni sam ne znam zašto sam hteo da neko piše o ovome. Koga briga za bitangu koja je sama sebi upropastila život? " " Da čovek zna gde će da padne , seo bi, zar ne?" - potegoh krilaticu od koje mi je u tom trenutku bilo muka . "Ili "- doade on "kocka je đavolja rabota, trebalo je da znam!" Nasmejasmo se oboje. "Mogu li naići do Vas sutra?" "Molim Vas , ne gubite vreme i ne smrzavajte to vaše lepo lice ovde, ja moram otplatiti i ovaj poslednji moralni dug, Vi ništa niste krivi ". "Molim Vas Lazare, biće mi čast"... Prećutao je. "Dozvolite"!- razgrnu ćebe i manirima pravog gospodina, isprati me do staze kojom sam došla. Kiša je lila kao iz kabla. Pokisnuće , on nema ni peć ,niša -pomislih.. "Idite Lazo , molim Vas!" "Ni slučajno!" - držao se dostojanstveno, "Sačekaću sa Vama dok ne pozovete taksi." Nije vredelo da ga ubeđujem u suprotno. Stajao je na pljusku samnom dok vozilo nije stiglo. Otvorio je vrata i kazao : "Bila mi je čast upoznati Vas mlada damo, hvala Vam na poseti!" "Takođe Lazo!" Okrenula sam se i gledala njegovu uspravnu siluetu dok taxi nije zamakao u drugi pravac. Koliko dostojanstva i tuge mogu da drže pršljenovi i to što zovemo dušom? Kolika je i kako li je jaka da sve ovo stane u nju? ?Pišete o klošarima? Jeste novinarka, a ?" -prenu me glas taksiste. " Molim!?" " Klošari, pišete o njima to pitam. Stalno nešto traže, na glavu se ljudima popnu!" " Zamolila bih Vas da mi se ne obraćate do adrese koju sam kazala!! " "Ok , ok !" Sreća pa je na prvu shvatio da nastavak konverzacije znači samo jedno: beleženje broja vozila i prijava o uznemiravanju. To bi bila moja mala i bedna osveta za sve ono što je odmerio i skinuo sa slepog kantara jedne duše o kojoj ništa nije znao. Noć sam provela razmišljajući kako bi najbolje bilo pomoći Lazaru. Okrenula sam par telefonskih brojeva, pozvala prijatelja koji me uputio ka Lazi i činilo se da su se kockice složile. Košmar za košmarom smenjivao je ostatak večeri.. pomisao kako li sada jeca u svom bolu nekada bogati umetnik Lazar, saznanje da je gladan i gotovo promrzao.. Kad li će svanuti? Polusan prekinu budilnik. Vreme je i dalje bilo kao prethodnog dana. Da se budilnik nije oglasio, ne bih ni primetila da je svanulo. Koliko sam mogla, žurila sam ka Lazaru sa mislima i željom da ga obradujem novom , toplom garderobom, konzervama koje će mu dobro doći, svećama i vešću da će, verovao ili ne, moći za početak da održava jednu od galerija u gradu, za kasnije će mo videti. Još kada mu saopštim da će uskoro imati smeštaj na placu čoveka koji je bio voljan i da mu ga daruje! Samo da već jednom pređem ovaj blatnjavi put... ""Lazo, dobro jutro! Lazo!?" " Gospođa!!- prilazi malo ciganče "Kaži ?" "Laza mutavi se obesio sinoc!" "Molim!!!!" "Majke mi , obesio se ." Ispale su mi kese koje sam nosila. "Gospođa"- povuče me za rukav, "ostavio ti ovo reko meni i bratu kad dođeš danas da ti dam, gle kako te nacrto ko živa sa papira da si ,gle!" Drhtavom rukom uzela sam portret. Kao da gledam sebe u ogledalu. Samo nisam plakala kao sada. "Gde je..mislim kada su ga odneli?" "Ko zna , ja sam bio sa ćaletom u papir da tražimo, ko zna te skitnice gospođa, ja ne znam gde to posle vode." Bilo mi je muka. Sve čega se sećam je da sam trčala i plakla koliko me noge nose i koliko je prokleto blato dozvoljavalo. U njegovo ime, istog dana, odnela sam potrebštine za svratište. U Crkvi ostavila ime za pomen. "Mutavi...Laza mutavi." Zašto, za Boga miloga, taj nadimak kada je njegova rečitost bila besprekorna? Pitah prijatelja koji mi spomenu da pišem ovo o Lazaru i kaza : "Nikada se ni našta nije žlio, šta će , ćutao, trpeo, sam sebe iznutra korio i kažnjavao, ko će ga znati? A narod ko narod, kvarni pa ostalo Laza Mutavi"... Pišem ovaj tekst kako je i hteo. Prenela sam njegovu sudbinu ali ne znam da li je zaista želeo da zabeležim i njegov kraj... Kompjuter je uključen ali svetlo nije. Gore dve sveće : jedna da vidim šta kucam , druga za Lazara. Gospodina i umetnika Lazara! Čitaće oni koji su ostali iza njega :mutavi....
Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 749)
No comments:
Post a Comment