Narod priča, prepričava, širi abrove koji postaju legende i tako je bilo oduvek. Trebali priznati grešku da si bio lakoveran ako u koju poveruješ ili priznati mudrost ako shvatiš još na početku kazivanja da su samo puste priče. Kako bilo, moje je da prenesem, lakoverni će uraditi po svom, mudri neće od svojih principa odstupiti ni pedalj . . .
Bila je mlada, seoska devojka. Rajna. Kao i svakoj pre nje, i njoj je sledovalo isto : mala matura, udaja po roditeljskom dogovoru, sve što brak sa sobom nosi i odnosi i neizbežan rad u polju. " Jalova ! ", tako su je zvali. Trudili su se da to izgovore što su glasnije mogli svaki put kada bi sirota žena krenula na pijacu ili običan rad u polju. Odlazak na izvorište studene vode, već noć ranije, donosio joj je košmare sa povicima: " Jalova ! " a sopstvenim kricima budila je sebe u zoru . . . i tako godinama. Konačno, sreći njenoj ne beše kraja kad spozna da će postati majka. Rodi Rajna devojčicu ! U to doba, u istom selu, živela je starica za koju se pričalo, ( još dok porodilja beše devojčica ), da je stara veštica i da ne sumnjivo šuruje sa onostranim svetom i mračnim silama. Svi zaziraše od nje osim Rajne a razlog beše jednostavan : jedino starica nikada Rajnu nije nazvala pogrdnim nadimkom. Otuda, stvori se neka veza između njih, i Rajna pokaza veliku naklonost i poverenje prema starici. Dozvoljavaše joj, kad malo prvenče poraste, čak i da hrani dete, zbog čega se celo selo zgražavalo. Muž imaše i previše posla u polju koje sada preuze svo na sebe i ne mariše mnogo za Rajnina druženja sa staricom. Jedne zime prehladi se mala, kuća jedinog lekara u varoši beše daleko a smetovi visoko iznad majčinih kolena. Šta drugo, obrati se Rajna staroj za pomoć koja joj kaza da malenoj stavi list kupusa na grudi i tako ponovi tri puta dok ne svane. Ova slepo posluša, muž na gluposti odmahnu rukom no izbora nisu imali. Menjaše obloge sa listovima kupsa dok ne svanu i jedini rezultat beše još veća slabost i groznica! Prionuše na molitvu jer drugog izbora nije bilo a napolju, kao u inat, mećava je sipala pahulje kao zavesu od pocepanih guščjih jastuka. Temperatura oko sledeće noći polako popusti i naposletku nestade. Sreći ne beše kraja! Kada mećava prođe, prtinom, kretaše se ka kući starica koja dade jalov savet baš kao što i Rajnina utroba nekada beše.
Objasni starica da ne biva uvek sve kako hoćemo i očekujemo, Rajna klimnu glavom a muž se mogao zakleti da je u očima stare sevnula neka skrivena zloba. Vreme je prolazilo, Rajna rodi još jednu ćerku. Starija beše za primer u svemu a najviše po tome što je kako i dolikuje, svoju sestricu čuvala kao oči u glavi. Brinula je o sestri sa puno ljubavi i istim žarom i voljom, pomagaše svojima oko kuće,u polju i gde god beše potreba.
Godine se vezivaše jedna za drugu a tako i dve sestre. Ljubav među njima bila je za primer i svi su govorili o lepoti i dobroti o ćerkama iz Rajnine i Dankove kuće. Verovali ili ne, starica od koje zaziraše od kad je selo postojalo, još beše u životu. I dalje, niko osim Rajne i njenih kćeri, ne beše voljan, ni u snovima, da se sretne sa " đavoljom babom", kako su je zvali. Danko je svojom voljom ali i pod pritiskom meštana na sve načine pokušavao da ukaže Rajni da čini veliku grešku i možda, ne daj Bože, i nesvesno čini zlo sopstvenoj deci, njima dvoma i njihovom domu.
Ponudi se Rajna jednom prilikom, samovoljno, da odšeta do babine kolibe ali ova skoči kao oparena!
Iznađe stotine razloga da do toga ne dođe a postavi se tako da Rajni , Boga mi, ni ne padne na pamet da sledećom, ili bilo kakvom prilikom ponovi isto pitanje.
Kako tog dana starica izađe iz njihovog doma, Rajna više nije imala mira. Svakakve su joj misli prolazile kroz glavu: sve one priče koje je slušala od detinjstva za čudnu staricu koja zasigurno kao glavne i jedine prijatelje ima đavola i njegove sluge. Sećajući se svega toga, seti se Rajna i onoga da je stara bila jedina koja je nije zvala pogrdnim nadimkom i sve joj u mislima oprosti. Sestre su u proleće skupljale prve krunice cveća, pevale jedna drugoj, radovale se travnatim poljima probuđenim iz zimskog sna i sve oko njih činilo se kao bajka. Otac i majka ih voleše i vaspitavaše kao dve dobre i čiste duše koje su svi u selu voleli a Boga mi, o ćerkama Rajne i Danka, čulo se na daleko. Odlazeći jednom prilikom na seosku pijacu, Danka zaustavi jedan od starijih meštana i istupivši odlučno pred njega, gotovo u dahu ga zamoli da kako zna i ume, dok ne bude kasno, spašava svoje ćerke, ženu, sebe i sav dom svoj od seoske veštice! Danko je u sebi potvrđivao sve što je čuo od starosedeoca ali je znao da u napred gubi bitku jer su sada staricu, osim majke, podržavale i volele i ćerke! Obeća da će učiniti šta je u njegovoj moći i pun briga, potišten, nastavi kuda je pošao. Za to vreme, sestre su bile na bunaru, pile studene vode, jedna drugoj pričale predivne priče i bile zahvalne Bogu što imaju jedna drugu. Starija sestra svojoj ljubimici još jednom krčagom prinese studene vode, poljubi je u svilenkastu kosu i podseti da polako moraju put kuće. U tom trenu, malena zastade, uhvati se sestri za ruku i požali da ne vidi ništa! Odjednom i niotkud! Ne znajući šta da radi, uze svoju ljubimicu u naručje i kao svaka starija sesra, postupi kako je trebalo i u tom trenutku bi više od njihove Rajne i Danka u jednom!
Stigavši kući, objasni starija šta se desilo mlađoj, sve pokušavaše no sve ostade bez boljitka : dete obnevide u potpunosti i da zlo bude veće , zapade u neku vrstu groznice da se nije znalo šta da se čini! Pojuri Danko po selu najbliže komšije da krenu po lekara u varoš ali avaj imade šta da čuje : dan ranije, napustio je službovanje, u iščekivanju su novog što je značilo samo jedno: lekara nema! Stazicom, niotkuda, žurnim korakom, stiže starica i suvim, koščatim rukama Rajni tutnu dve ljuske oraha u ruke i reče da ih stavi devojčici na oči, progledaće i biće kao nova dok ne svane! Krenu Rajna da izusti da joj je davnih godina savet sa liskama kupusa umalo ubio dete, no, nemajući kad da raspravlja sa babom, učini kako joj ova kaza. Pred svitanje, stanje bivaše sve gore i gore dok pod graškama znoja malena u potpunosti neizgubi svest! Usne počeše da plave, lice dobi nestvarno belu boju i sa lelekom na usnama, ukućani shvatiše da dolaze dani žalosti! Da li je moguće!? Sestra je ridala držeći svoju ljubimicu za malenu, hladnu ručicu, ljubila je i kvasila suzama, dozivala ali nade nije bilo. Dok je trgala maramu sa glave u želji da čupa kosu, Rajna, kao u bunilu, otvori vrata kuće, pravo stazom ka kolibi stare poznanice. Kako se primače kući, ne stiže da zakuca nego polako otvori vrata i imaše šta da vidi : stara, suva, grbava baba, stajala je iznad vatre i sa dvema ljuskama od oraha, iskolačenih očiju, u transu, izgovaraše Rajni nepoznate reči! Zatim, iz jedne od ljusaka, izvadi nešto ploda i poče da ga jede! Sve beše nepoznato Rajni, osim imena njene ćerke koja umiraše u kući! Dograbi staro zlo za kosu , ova ciknu i ispusti ljuske oraha na pod! Na Rajninu vrisku da prizna šta je uradila, baba zakrešta da je prokleta majka stigla na vreme i sve joj upropastila! " Jalovušo ! " - kriknu baba " jedem ti dušu dece a i ono kupusa sam grizla dok su smetovi zaklanjali moj svet od tvog! Molila si se kučko i spasila malo štene da mi ne padne šaka! " Sreća da je Danko krenuo za Rajnom i baš u trenu kad ovo stara veštica izgovaraše, Danko zapreti da korak nije napravla napred ili nazad jer je , ne samo od njega, nego od celog sela, čeka glogov kolac! Ču se buka, lelek, babino cičanje, okupiše se meštani i sve se završi kako odavno i trebaše! Kako se priča, neko od meštana je vezao staru vešticu za konje i poterao na sve četiri strane! Na mestima gde poispada ono što je ostalo od babe, nastaše bare za koje čujem od meštana tog sela, i dan danas , nesnosno smrde. Okolo raste korov i svaki pokušaj novih stanovnika, iz generacije u generaciju da oplemene kakvim zasadom pomenuta mesta osta pusta priča. Malena je ozdravila čim su babu otpratili njenom gospodaru. Obe ćerke su se, kad za to dođe vreme, srećno i bogato udale a Rajna i Danko ostadoše na imanju da čekaju unučiće!
Sve prođe ali ne i moja znatiželja : šta bi sa mestom gde strada baba? Ima li ikakvih promena ili smrdljive baruštine i korov još uvek meštanima stoje kao opomena da na ovom svetu zaista postoje đavolje sluge i rade punom parom! Saznadoh da je sve po starom, sve su probali i drenažu zemljišta, rasad ruža no sve ostade uzalud! Ali saznah i ovo: pošto su meštani srušili i spalili kolibu u kojoj baba življaše, na tom mestu, noću se čuju jauci i plač. Zaziru meštani , sa pravom, što je i Rajna trebala da radi još odavno. No, nije uzalud rečeno: . . ." no izbavi nas Gospode od LUKAVOGA! " Amin !
Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 781 )
Bila je mlada, seoska devojka. Rajna. Kao i svakoj pre nje, i njoj je sledovalo isto : mala matura, udaja po roditeljskom dogovoru, sve što brak sa sobom nosi i odnosi i neizbežan rad u polju. " Jalova ! ", tako su je zvali. Trudili su se da to izgovore što su glasnije mogli svaki put kada bi sirota žena krenula na pijacu ili običan rad u polju. Odlazak na izvorište studene vode, već noć ranije, donosio joj je košmare sa povicima: " Jalova ! " a sopstvenim kricima budila je sebe u zoru . . . i tako godinama. Konačno, sreći njenoj ne beše kraja kad spozna da će postati majka. Rodi Rajna devojčicu ! U to doba, u istom selu, živela je starica za koju se pričalo, ( još dok porodilja beše devojčica ), da je stara veštica i da ne sumnjivo šuruje sa onostranim svetom i mračnim silama. Svi zaziraše od nje osim Rajne a razlog beše jednostavan : jedino starica nikada Rajnu nije nazvala pogrdnim nadimkom. Otuda, stvori se neka veza između njih, i Rajna pokaza veliku naklonost i poverenje prema starici. Dozvoljavaše joj, kad malo prvenče poraste, čak i da hrani dete, zbog čega se celo selo zgražavalo. Muž imaše i previše posla u polju koje sada preuze svo na sebe i ne mariše mnogo za Rajnina druženja sa staricom. Jedne zime prehladi se mala, kuća jedinog lekara u varoši beše daleko a smetovi visoko iznad majčinih kolena. Šta drugo, obrati se Rajna staroj za pomoć koja joj kaza da malenoj stavi list kupusa na grudi i tako ponovi tri puta dok ne svane. Ova slepo posluša, muž na gluposti odmahnu rukom no izbora nisu imali. Menjaše obloge sa listovima kupsa dok ne svanu i jedini rezultat beše još veća slabost i groznica! Prionuše na molitvu jer drugog izbora nije bilo a napolju, kao u inat, mećava je sipala pahulje kao zavesu od pocepanih guščjih jastuka. Temperatura oko sledeće noći polako popusti i naposletku nestade. Sreći ne beše kraja! Kada mećava prođe, prtinom, kretaše se ka kući starica koja dade jalov savet baš kao što i Rajnina utroba nekada beše.
Godine se vezivaše jedna za drugu a tako i dve sestre. Ljubav među njima bila je za primer i svi su govorili o lepoti i dobroti o ćerkama iz Rajnine i Dankove kuće. Verovali ili ne, starica od koje zaziraše od kad je selo postojalo, još beše u životu. I dalje, niko osim Rajne i njenih kćeri, ne beše voljan, ni u snovima, da se sretne sa " đavoljom babom", kako su je zvali. Danko je svojom voljom ali i pod pritiskom meštana na sve načine pokušavao da ukaže Rajni da čini veliku grešku i možda, ne daj Bože, i nesvesno čini zlo sopstvenoj deci, njima dvoma i njihovom domu.
Iznađe stotine razloga da do toga ne dođe a postavi se tako da Rajni , Boga mi, ni ne padne na pamet da sledećom, ili bilo kakvom prilikom ponovi isto pitanje.
Kako tog dana starica izađe iz njihovog doma, Rajna više nije imala mira. Svakakve su joj misli prolazile kroz glavu: sve one priče koje je slušala od detinjstva za čudnu staricu koja zasigurno kao glavne i jedine prijatelje ima đavola i njegove sluge. Sećajući se svega toga, seti se Rajna i onoga da je stara bila jedina koja je nije zvala pogrdnim nadimkom i sve joj u mislima oprosti. Sestre su u proleće skupljale prve krunice cveća, pevale jedna drugoj, radovale se travnatim poljima probuđenim iz zimskog sna i sve oko njih činilo se kao bajka. Otac i majka ih voleše i vaspitavaše kao dve dobre i čiste duše koje su svi u selu voleli a Boga mi, o ćerkama Rajne i Danka, čulo se na daleko. Odlazeći jednom prilikom na seosku pijacu, Danka zaustavi jedan od starijih meštana i istupivši odlučno pred njega, gotovo u dahu ga zamoli da kako zna i ume, dok ne bude kasno, spašava svoje ćerke, ženu, sebe i sav dom svoj od seoske veštice! Danko je u sebi potvrđivao sve što je čuo od starosedeoca ali je znao da u napred gubi bitku jer su sada staricu, osim majke, podržavale i volele i ćerke! Obeća da će učiniti šta je u njegovoj moći i pun briga, potišten, nastavi kuda je pošao. Za to vreme, sestre su bile na bunaru, pile studene vode, jedna drugoj pričale predivne priče i bile zahvalne Bogu što imaju jedna drugu. Starija sestra svojoj ljubimici još jednom krčagom prinese studene vode, poljubi je u svilenkastu kosu i podseti da polako moraju put kuće. U tom trenu, malena zastade, uhvati se sestri za ruku i požali da ne vidi ništa! Odjednom i niotkud! Ne znajući šta da radi, uze svoju ljubimicu u naručje i kao svaka starija sesra, postupi kako je trebalo i u tom trenutku bi više od njihove Rajne i Danka u jednom!
Sve prođe ali ne i moja znatiželja : šta bi sa mestom gde strada baba? Ima li ikakvih promena ili smrdljive baruštine i korov još uvek meštanima stoje kao opomena da na ovom svetu zaista postoje đavolje sluge i rade punom parom! Saznadoh da je sve po starom, sve su probali i drenažu zemljišta, rasad ruža no sve ostade uzalud! Ali saznah i ovo: pošto su meštani srušili i spalili kolibu u kojoj baba življaše, na tom mestu, noću se čuju jauci i plač. Zaziru meštani , sa pravom, što je i Rajna trebala da radi još odavno. No, nije uzalud rečeno: . . ." no izbavi nas Gospode od LUKAVOGA! " Amin !
Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 781 )
