On je !

 Jedan mali dečak želeo je da upozna Boga.

Znajući da je put do mesta gde Bog stanuje dug, uzeo je torbu, spakovao u nju kekse, kolačiće i flašu soka i - krenuo.  Išao je tako, išao i prešao skoro tri bloka, kad, odjednom, ugleda starog čoveka. 

Starac je sedeo na klupi u parku i zurio u golubove. Dečak sede pored njega i otvori torbu. Bio je žedan i hteo je da popije malo soka, ali mu se utom učini da je starac gladan, pa ga ponudi keksima.

Starac uze keks i zahvalno se osmehnu dečaku. Taj osmeh bio je toliko lep da je dečak poželeo da ga vidi ponovo. Izvadio je iz torbe kolačić i ponudio ga starcu. Starac se ponovo osmehnu i dečak je bio presrećan. 

Čitavo poslepodne sedeli su tako dečak i starac smešeći se, jedući keks i kolačiće, a da za sve to vreme nisu progovorili ni reč. Kada je već počelo da se smrkava, dečak oseti da je umoran i da je došlo vreme da se ide kući. Pošao je, ali posle nekoliko koraka najednom se okrete, zatrča se natrag prema starcu i - zagrli ga.

Starac mu se osmehnu kao nikad do tad, najlepšim i najradosnijim osmehom.

Nešto kasnije dečak je stigao kući. Ugledavši njegovo lice koje je sijalo od sreće, majka ga iznenađeno upita:

- "Šta ti se dogodilo danas pa si tako srećan?"

- "Ručao sam s Bogom", odgovori dečak i pre nego što je njegova majka uspela bilo šta da kaže on dodade:

-"I znaš šta? Bog ima najlepši osmeh na svetu!!!"

U međuvremenu, starac je stigao svojoj kući, podjednako srećan koliko i dečak. Gledajući začuđeno u njegovo lice koje je zračilo mirom, sin ga upita:

- "Tata, šta ti se dogodilo danas pa si toliko srećan?"

- "Jeo sam keks i kolačiće s Bogom", odgovorio je, i tek što je njegov sin zaustio da nešto kaže, on nastavi:

-"I znaš šta? Mnogo je mlađi nego što sam očekivao!"

Na dnevnom nivou

 

Ni svu svoju inteligenciju kad upotrebim i maštu razigram, koliko god da prizovem sećanja, a kažu da ni u jednome od ovo troje ne oskudevam, naprotiv; ne mogu tačno da shvatim kada je za dobrog čoveka počelo da se govori samo jedno: „Jadan“.

Potez je uvek isti. Gotovo kao urođen. Obavezno sleganje ramenima,  primetno krivljenje glave na jednu stranu i blago prezrivi izraz lica. Uz takvu mimiku i gestikulaciju ide ta dijagnoza savremenog čoveka data munjevitom brzinom drugom čoveku koji je nekim lepim, poštenim, časnim, dirljivim gestom pokazao dobrotu.

 Nema više “Svaka čast”. Ne.  S tim je gotovo.  Ono što je nekada bilo vredno divljenja, izazivalo duboki uzdah i istovetan naklon, sad izaziva samo prezir, odbojnost, nerazumevanje, često i čuđenje i lažno sažaljenje za toliku nesnađenost u ovom novom svetu. Sad više nego ikad vredi ona o dobrom i  ludom kao rođenoj braći. Prezreli smo poštenje, jer ono više nije dokaz naše rešenosti da ni po koju cenu ne želimo da uradimo nešto nečasno, već samo pokazatelj da nemamo petlju da rizikujemo i možda malo, samo malo, dobro možda malo više pređemo granicu dozvoljenog, ne bi li se okoristili, obezbedili potomke ili šta već koristimo kao izgovor za gaženje svega i svakoga pred sobom. Poštenje je danas demode, “out”, blam, bruka brate… U modi su prevaranti svake vrste, ljudi bez obraza, skloni podmetanju, spremni da sa neshvatljivom lakoćom unište nekom drugom život, da bi nešto napravili od svog.

A, zapravo, kad se samo malo zagrebe, nazire se istina. Negde duboko, ali istinski duboko, zatrpano đubretom koje su nanosile godine i trovanje okoline, skriveno je nešto dobro u čoveku. Neko zrno koje se guši u tom prisvojenom i  nametnutom ološluku.

Dokaze je lako prikupiti. Evo recimo, svako zna nekoga ili je sam, naravno ne dolazi u obzir to da prizna, zasuzio baš na nekoj sceni tokom filma u kojoj junak pokazuje neverovatnu čestitost i odlučnost i čini nešto neshvatljivo dobro za drugoga čak i na svoju štetu. Znam i neke koji ostavljaju taj utisak kao da su od kamena, bez duše i sličnih “banalnosti”, a plaču ko kiša dok gledaju prilog o siromašnom dečaku koji u nekoj pustoši čudnog imena živi sasvim sam. Bez ikoga svog i bez ičega, živi od Božije milosti. Time vođen - hranu nalazi i snagu dobija da seče drva kojima se greje, tako čuvanog - vukovi ga zaobilaze, tako zaštićen - zaspi miran i umoran, gladan ali spokojan, jer oseća da je Božji dečak.

Tako on natera suze na oči i ovima što misle da su opasni, što glume da su strašni. I plaču, malo što im je žao dečaka, a mnogo više, za sobom, jer apsurdno – zavide tom plavokosom detetu jer je bliže Bogu nego što će oni ikada biti, jer je i tako siromašan srećniji od njih ničega željnih, a možda najviše od svega zato što dečak zaspi sa osmehom na usnama i mirom u srcu, sanjajući nešto lepo, baš onako kako na počinak ode čovek mirne savesti. I na trenutak pomisle kako bi bilo dobro da i sami pronađu tog dečaka u sebi, a onda zazvoni telefon i zasvetli poziv na novo zlodelo, poziv da se opet krene protiv samoga sebe i onog najboljeg i najčistijeg u sebi.

Zato  današnji čovek, pretvoren u ovo što sada jeste, za dobrog čoveka kaže da je “jadan”. Tako je lakše. I onako niko ne zna da to misli o sebi, a ne o njemu. Samo živi u vremenu u kojem ne sme to da izusti.

Dušica M. Ognjanović