Bela košulja

Znam da mi zavide. Osećam to i vidim na svakom koraku. Nije lako uspešnim i bogatim osabama kao što sam ja. Vaš otmeni izgled, skupa odela, automobili, prelepa žena, vila kao iz bajke, velika firma . . . znam, ne valja se hvaliti i ne činim to. Ma kako vama to izgledalo, verovali ili ne, pokušavam da podelim sa vama tugu koju mi bogataši osećamo s vremena na vreme. Usamljenost kada pomislite da ste u najboljem društvu. Tako je samo na oko a ono o čemu mi razmišljamo dok se toče najskuplja vina, lepotice zanosnog izgleda otimaju se za tren vaše pažnje, noćni provod o kojem većina smrtnika niže ili srednje klase može samo da sanja . . .  da, baš u ovim i ovakvim trenutcima ja sam, (i ako ni sam više puno ne govorim o tome), koja generacija bogataša, zapravo najusamljeniji i naj nesigurniji čovek u univerzumu. Pitate se kao i zašto? Ne može biti jednostavnije : da li sam voljen i poštovan samo zbog enormnog bankovnog računa, prepunih sefova ili zbog onoga što zaista jesam : skupa mojih mana i vrlina? Onoga kakav sam kada nisam dobre volje, da li su moje šale zaista smešne ili se ori od dobrog raspoloženja samo zbog luksuznog okruženja u kome ih izgovaram? Osvanuo je još jedan dan u nizu. . . vlasnik sam velike korporacije, ne smem biti skroman obzirom na statističke i finansijske podatke, jedne od najvećih u regionu. Ženu bih, ne zato što je moja, već zato što vam otvaram dušu i poveravam se, uistunu opisao kao najlepšu ženu koju sam video. Deca ? Klinci kakvi se samo poželeti mogu! Ove godine zaobići će mo Diznilend. Deci više ne drži pažnju kao ranije, Svi njihovi omiljeni junaci, moraće da pričekaju sledeću godinu ili ko zna kada će se klinci ponovo poželeti svih onih zamkova o kojima smo im supruga i ja, i pored sijaset obaveza, svake večeri, uz plavičasto, "zvezdano" osvetljenje u njihovim sobama, čitali o vilenjacima, princezama i hrabrim vitezovima do kasno u noć. I to je iza nas . . . Sada su poželeli odlazak na mini safari. Ako se pitate šta je to, ukratko ću vam pojasniti : rezervati retkih , afričkih životinja, većinom mladunaca koji se po određenom prostoru namenjenom kao verodostojna imitacija njihovog staništa u divljini, "slobodno šetkaju" dok posetioci, mahom ili većinom deca, uz pratnju obučenih vodiča ili roditelja ,  uživaju u pogledu iz terenskog vozila, fotografišu i nemojte sumnjati, zauvek zapamte ovu gotovo filmsku avanturu.Čemu svo , pritom enormno bogatstvo ukoliko u njemu ne nalazite barem tragove sreće? Ne pretvarajmo se. Biću iskren. Da, sada kada ovako razmišljam naglas, shvatam koliko sam zapravo srećan čovek. Imam, na žalost, ili na sreću, sve ono što se poželeti može. I više od toga. Na putu sam ka svojoj kancelariji. Tačnije, svom luksuznom odredištu još luksuznije opremljenog enterijera. Da, uživam u njemu, volim svoj posao i da . . .  prija mi moć koju mi sav novac koji posedujem omogućava . .  daje. Polako se približavamo mojoj kompaniji. Kiša lagano sipi po staklima najnovijeg modela jednog od niza luksuznih automobila koje sam priuštio sebi poslednjih meseci. Kiša dobuje po staklima i u trenutku poželim da ispružim dlan i osetim te kapi kiše. No, ostaviću uživanje za večernje sate kraj kamina sa suprugom dok naši anđeli budu spavali blaženim snom. Polako pristižem na odredište. Pogled mi se zaustavlja na prolaznicima koji su na pešačkom prelazu. Jure, žure za svojim malim životima i pitam se, (znam, zvučim osiono ) ali sve jedno pitam se : čemu i gde tako žure? Da pokupe mrvice koje neprimetno spadaju sa naših skupih odela i time se kao gladni ptići hrane nevidljivim slastima. Da ne dužim, treba se spremiti za važan sastanak na kome ću biti u prilici sklopiti posao vredan , ispisan i obogaćen nepristojnim brojem nula. Stigosmo. Staklena vrata se otvaraju predamnom, osmesi na licima kao i uvek dočekuju svog poslodavca, tu manikiranu ruku koja ih hrani. Siroti ljudi  . . .

Zadovoljan sam odrazom u ogledalu luksuznog lifta. Više nego zadovoljan. I moram priznati da se kajem što sam vam na početku svog kazivanja pokazao žaljenje. Nemam razloga za to. Ni jednog jedinog. Biti bogat je dar, blagoslov, dobra karma i treba je prigrliti obema rukama!
" Gospodine Kalman! " Gospodine Kalman!!" - " O, to ste Vi Vera! Kako je jutros?" - " Bolje, kao i Vama nadam se... " " Vera, sredite šta je potrebno za danas molim Vas, biću u svojoj kancelariji." - " Gospodine Kalman! " - " Da Vera? " - " Uzmite svoju terapiju i ne pravite probleme. Olakšajte sebi !" - " Vera molio bih Vas da savesno obavljate svoj posao i pripremite ostale kolege za sastanak!" - " Gospodine Kalman, već godinama mučite sebe, pogledajte ovaj lepi vrt napolju, osoblje koje Vas pazi i poštuje sve ove godine. Molim Vas, imajte poverenja u lekare, verujte osoblju, verujte meni i jednoga dana, možda, i ostvarite neki od Vaših snova. Hajde sada, polako, uzmite vašu dozu i ne pravite probleme od jutra molim Vas... " - " Ali ko će voditi decu na safari, moja supruga će biti ljuta na mene, ne shvatate, korporacija danas ima važan sastanak!!!" - " Samo Vi uzmite vaše lekove gospodine Kalman i verujte zajedno samnom, čvrsto verujte da će jednoga dana sve doći na svoje! Hajte polako za mnom, sestra Klara Vam je spremila sobu i Vaši crteži su ponovo u vašem boksu."- " Ali Vera, moj sastanak, moja limuzina je na kiši Vera, Veeeera, otvorite vrataaa, Veraaaaaaa!!!"

Vrištao je ali uzalud. . . kako sada, tako i prethodnih dvadeset godina koliko je nesrećni gospodin Kalman u svom svetu gotovo materijalizovao miris jutarnje kafe i kroasana, gotovo čuo žamor svoje umišljene dece i avaj nesvestan, umreće zatvoren u mentalnoj bolnici , nadam u svojoj muci i jadu,  barem ugrejan ljubavlju svoje nepostojeće drage . . .





Dušica  M. Ognjanović