Pasja vremena

Davnih je godina ovo bilo, onih godina pred rat kada niko nije hteo da prizna, (a svi slutili), da nešto teško, zlo, leluja u vazduhu. Crni pokrov rata i stradanja još uvek nije bio zaklonio Sunce... Tih godina, u jednom gradu, živeo je Rajko sa svojom porodicom. Beše dobar čovek i otac male Borike. Želje njegove mezimice ujedno behu i zapovest za njega. Jednoga dana, požele mala Borika kuče. Pokušaše roditelji da je odgovore od zamisli pravdajući među sobom, (po najviše pred njom), da je to samo jedan od njenih hirova, da kuče nije igračka no :  uzalud. Koliko sutradan, raspita se Rajko zna li ko gde može Boriki naći kuče i uputiše ga ka komšiji Jakši koji je imao običaj da udomi gotovo svakog psa lutalicu i obezbedi njihovim štenadima hranu, vodu i skrovište nad glavam kad zima pokaže svoje ledene zube. I tako se Rajko obrete u Jakšinom dvorištu i po savetu uze jednog mešanca i zaputi se kući. Kakva radost nastade kada ga malena Borika ugleda, ne može se opisati! Od tog se dana nije razdvajala od njega a vreme provedeno u školi računala je nekim čudnim časovnikom : godine su joj bili sati a školskim časovima, činilo se, nije bilo kraja. Kad li će već jednom opet zagrliti svog Boba!? Milina ih je bilo gledati kako veselo trčkaraju po kraju, livadama i okolnom parku. Nema ko nije znao i rado pozdravljao malenu Boriku i njenog Boba. Kako je vreme odmicalo, sva deca u kraju koja su se igrala sa Borikom  volela su i njenog psa gotovo podjednako kao ona. Ta ista deca, behu svedoci razvoja događaja koji su, na žalost, promenili i zauvek zapečatili sudbinu Borikine porodice. "Kako tebe nije sramota da se hvališ tom džukelom kao da ti je, ne znam ni ja kakav pas!? Obična džukela, avlijaner!! - reče  jedan od dečaka u kraju. "Šta se praviš važna kao da šetaš lava!"-  i tu se , po prvi put od kada je imala Boba, mala Borika zaplaka. Od tog dana, nekim zlim usudom, deca sva od reda, krenuše zadirkivati Boriku: " Šetaš  džukca, šetaš džukca!!!" Po neko je dobacivao i :  "Al je strašan ovaj lav!!"- i smeh koji je parao nebo. Do skoro nasmejana i vesela Borika, sada je dolazila sa suzama u očima ispričavši sve roditeljima. Grlila je svog Boba i plakala dok je on tiho cvilio osećajući njenu bol ali i sluteći , kao i svaka životinja, ono što dolazi. Iz dana u dan, ljubav se pretvori u mržnju : o kako li je samo odvratan bio Boriki do jučerašnji ljubimac! "Tata,  vodi ga iz kuće, ne mogu da ga podnesem!!!!!" I tako svaki dan. "Hoću novog, rasnog psa, tata neću više da bacam vreme, hranu i ljubav na ovu džukelu!!!!" Kako samo bole ove reči izgovorene iz Borikinog malog ali nekim čudom zaleđenog srca! Još istog dana, da zlo bude veće, Bob beše išutiran od stane devojčice koja ga je volela više od sebe same. "Crkni negde napolju : avlijaneru!!!!!" Uz mržnju i udarce, nađe se dojučerašnji ljubimac na ulici. Poče jaka kiša, zasevaše munje, udariše gromovi i  dodatno učiniše celu scenu još turobnijom. Pokisli, pretužni pas ispred doma u kojem je imao svoj kutak, jedno staro ćebence i puno ljubavi koja je ostala nepromenjena (ako bi kojim slučajem njegovo pseće srce moglo šta da progovori). Do kasno u noć, gledala je Borika kroz prozor sa osmehom na licu svog doskorašnjeg ljubimca i šaputala : " Crkni džukelo!" a otvorivši prozor dodade : "i ne cvili više ne mogu da te podnesem!!!! " Danima je Bob stajao ispred kuće, odlazeći samo na kratko kako bi sebi našao koji zalogaj i ostao u životu nadajući se da će njemu dobro poznata vrata, ponovo biti otvorena, njegova malena gazdarica puna ljubavi kao nekada, on ponovo dremkao na svom ćebencetu i konačno potvrdio da i psi sanjaju. Ovoga puta java je imala jače mišiće. "Gubi se više od naše kuće buduća vrećo za buve!!! Tata mi sutra donosi rasno kučence!!!" - moglo se zakleti da se od  njenog smeha psu dizala dlaka na leđima. Rečeno- učinjeno. Koliko sutradan stiže štene rasnog psa no i otac mrkog izraza lica. "Počelo je, pazi kako znaš i možeš da Borika ne oseti, ja ću da vidim šta ću s nama"! Rat. Rat je stigao i zakucao svojim crnim kandžama na svačija pa i vrata ove do skoro srećne i bezbrižne porodice. "Tata zašto ne mogu napolje i šta je to genocit?" "Genocid moja Borika, genocid...." "Šta je to tata?" Prvi put on nije imao lepih reči za mir svoje mezimice. Nije izustio ni slovo a mir beše prošlost . Pred zoru, zaglušujući, do tada nepoznati zvuk, prenuo Boriku iz sna. Dozivala je roditelje, oni nju, jecaji i vriska na sve strane! Bežalo se glavom bez obzira. "Uzmi neku lutku Borika i moramo da idemo odmah!!" "Ali tata!!!" " Odmah Borika, nema priče!!!!" Izlazeći iz svog doma, nije ni slutila da poslednji put radi ono što nikako nije smela : uplakana , iz sveg glasa, zaurla na Boba koji je stajao nepomično i zavijao gore nego ikada : " Gubi se od naše kuće džukelo odvratnaaaaa! " Konvoji su bili nepregledni. Rat je ostavljao horor filmove u minijaturi svuda uokolo : leševi, razrušene kuće, izbezumljen i gladan narod besciljno je lutao. Šok i muka zadesi sve pa i Borikinu porodicu. U haosu koji je nastao, odvajale su se porodice, muževi od žena, momci od devojaka, deca od roditelja...bezumlje je vodilo glavnu reč. Tako kaljavi, sivi putevi dovedoše Boriku i njenu majku u drugi grad gde behu samo broj i smetnja. Rasu se nekada srećna i divna porodica. "Mama, gde je tata, hoću tatu!" "Oterali su ti oca kao pseto, kao ustalom i sve nas mala i ne kmezi više!!!!!!! "- vikala je žena za koju je bilo očigledno da proživljava nervni slom. Odveli su je u nepoznatom pravcu. Jecaji, zapomaganja...beda sa svih strana. "Bob majko, mi smo sada kao moj Bob, je li tako!?" - zajeca Borika i majka sa njom. "Tako je sine, mi smo sad kao Bob." Pričalo se posle da je nakon granatiranja grada i zgrade  gde je živela porodica iz priče, ispod šuta nađeno telo psa. Siroti Bob i u smrti dokazao je ono što se odavno zna da je pas čovekov najbolji prijatelj a ljudi, ma kojih godina bili, ostaše i jesu kvarljiva roba...





Dušica M.Ognjanović