Pitam se, zašto je ne zaboravljam? Dan danas mislim na nju, često. Bila sam dete, mala, a sećam se svega kao da je bilo juče. Nekih detalja koji mi ne bi ostali u sećanju ni da sam ih zapisivala.
Živeli smo kao jedna od porodica u staroj kući sa četiri sprata. Poslednji je bio naš. Pored stana, pružao se hodnik od starih dasaka. Gradnja, davnih tridesetih. U dnu hodnika, sa desne strane, živela je Danka.
Šarenu maramu sa glave nije skidala ni leti ni zimi. Isto je važilo i za plastične papuče koje nije skidala ni po najvećoj mećavi. Sećam se, nije skidala ni osmeh sa lica i uvek je nešto tiho šaputala. Na njoj beše braon prsluk, štrikani, sa dva džepa iz kojih je uvek virila po neka kesa. Pramen sede kose, bežao je iz marame a njeno bledo, ispijeno lice sa izraženim jagodicama, ličilo je na veštice iz bajki koje sam čitala tih godina. I ako uvek nasmejana, tiha, povučena - plašila me.
Zvali su je "luda Danka". Nekud nestane, u plastičnim papučama i braon džemperu, nameštajući nehajno svoju maramu koščatim prstima.
Kad zamakne za ulicu, brže bolje smo se skupljali, kao po komandi, i trkom uz stepenice, nalazili se ispred njenih vrata. Sećam se, zaticali smo kese, male kese, zgužvane i savijene u ugao vrata. Samo najhrabriji su se približili dovoljno da im priđu, ali ne i toliko hrabri da ih otvore.
Danka bi se, kao da je nekako znala ili osećala, uvek iznenada pojavljivala a mi bi, tik pored nje, trkom bežali niz stepenice.
Trebalo se vratiti nazad. Deci iz komšiluka bilo je lako! A ja?! Uvek sam se sa strahom, tiho poput lovljenog zeca, vraćala nazad uz stepenice nadajući se da me "veštica" Danka neće dokopati i nekako kazniti svojim kvrgavim, starim rukama.
Jako je padala kiša. Pljusak, kako stari kažu, lilo je iz neba i iz zemlje. Šta nas je spopalo tog dana, verovatno samo đavo koji nas je na to naterao zna. Nas petoro se tiho prikralo Dankinim vratima i, odjednom, iz sve snage, kamenjem jako zalupalo na njena vrata! Iza se čulo isprva tiho a zatim glasno cijukanje. Danka je ispuštala zvuke nalik ranjenoj, prestravljenoj zveri sateranoj uz betonski zid. Kao male pirane žedne krvi, cerekajući se, kreveljili smo glasove i dozivali je:" Daaaanka, Daaaankaaaa, buuuuuuaahaaaa, Daaaanka!!" Zavijala je i cvilila tako i toliko da taj zvuk i dan danas, kao zasluženu kaznu, čujem istom jačinom kao i tog sumornog dana kada je i nebo plakalo za Dankom.
Kada smo se zasitili naše pogane "igre", pobedonosno smo, svako od nas, otišli na svoju stranu bez trunke griže savesti ili sramote. Tek sada, posle toliko godina, shvatam koliki strah i kakvu agoniju smo priredili sirotoj ženi . . .
Da Danka nije veštica, saznala sam sasvim slučajno . . .
"Kad se setim Mirka, Bože dragi, kako je dobar bio. I Saša mali, kakvo detence, Bog da mu dušu prosti!"
"Kako se jadna namuči! Sve ove godine tolike muke, samo ona zna kako joj je, ne dao Bog nikome!"
"Sad im je valjda godišnjica pa je mučenica još luđa nego inače, Bože me sačuvaj što to kažem ovako! Al to, kako je ona uopšte preživela, ne znam!"
"Džabe jadna, bolje da je sa njima otišla nego ovako da se pati! Njoj evo, sedma godina, nema struje. Ne pitaj . . . "
"Ja sam čula da je Mirko poginuo dok je držao Sašu malog u naručju, je li ili . . . ?!
"Jeste, ćuti, kuku, ne dalo se nikome! Bili krenuli negde u goste, ona bila sa njima, mlada, lepa, sećaš je se, kao lutka je bila. I zastade ona da kupi tu, kod piljare nešto, ma par koraka samo od muža i bebe! Na njih, bam, kamion pravo! Pokupi ih pred njom živom! Sve svojim očima videla! Ovog malog, greota, kamion vukao po ulici! Teško meni kad se setim! A ona jadna cvilila, jaukala, kosu bila počupala, crna Danka! Bože me sačuvaj o čemu mi pričamo!"
"Baš vala! Ne znam ni kako počesmo o ovome, grom nas ne ubio!"
Iza zida, ka starom tavanu, sve sam čula! Komšinice Milanka i Nada, učinile su da shvatim koliko smo tako mali bili toliko grešni! "Veštica Danka" ne beše ništa više od prepaćene duše koja je živela svoju muku u mraku i strahu u žalu svoje sudbine.
U parku nam je bio sastanak. Sve što sam čula, prenela sam deci iz ulice. Ćutali su. Sećam se jedne Milice, naizmenično se cerekala i plakala, histerija i šok. Ostali su ćutali. Isrpužili smo svoje male, zle ruke i prećutno, gledajući se pravo u oči, dali neki nemušti znak da se više nikada nećemo usuditi da učinimo išta nažao Danki.
Na žalost, kako to u životu uvek i biva - zakasnili smo. Danka je umrla. Umrla je u svojoj muci, sama, u tuzi, u velikom bolu i strahu od malih gamadi poput nas.
Dani su prolazili. I ako sam je se plašila i zvala luda "veštica Danka", falila mi je. Šta tačno u vezi sa njom, ne znam, ali se osećala neka pustoš. Niz taj daščani hodnik, to ispijeno bledo lice . . . onaj pramen kose ispod marame. Ta pogurena prikaza u braon džemperu . . .
Jednog jutra, skupila sam hrabrosti i pre škole, odvažila se da dođem do njenih vrata. U dečijem strahu, goleme su oči, te mi se hodnik od dasaka učinio dugačak poput milje. Ispred Dankinih vrata ne beše ničega. Kada malo bolje pogledah, u uglu vrata, još uvek je stajala ona plava kesica. Otvorila sam je. Šta mi bi, ne znam! Otvorila sam je i kada sam videla šta je u njoj, vrišteći prestravljena, sjurila sam se niz hodnik a onda stepenicama, pravo niz ulicu. Vrištala sam i plakala trčeći dok me školski ranac sa knjigama i sveskama, zasluženo udarao po leđima.
Kesa je bila puna velikih, uginulih i sasušenih bubašvaba koje je u svom ludilu, sirota Danka, sakupljala, izgleda, godinama.
Sada, tolko godina kasnije, kao i svima nama, koji priznaju i onima koji to neće, savest mi ne da mira. Svake godine, u isti dan, voštanica u crkvi, topeći se, lije svoje voštane suze prizivajući mir za tri duše koje, nadam se, konačno imaju svoj mir . . . toliko mogu barem. Za Mirka, Danku i malenog Sašu.
Oprosti nam Danka . . . amin . . .
Dušica M. Ognjanović
