Odlučila
vaga da malo proputuje svetom. Ali ne bilo koja vaga. Baždarena i precizna kao švajcarski sat.
I tako krene
ona na put ali pre svega odluči da dobro, doooobro načulji uši. Da čuje i sazna šta ima novo po svetu, kako ljudi žive, da
li su srećni... Prosto da da sebi oduška obzirom da je dugi, dugi niz godina
besprekorno merila i merila i vreme je bilo da malo odmori svoje tasove. Ništa
nije prepuštala slučaju, kao i prethodnih puta uostalom, pa ponese sa sobom i
tegove.
Započe put, a sa njim počeše i priče.....
U jednom gradu naču ona sledeće. Naiđe
na priču devojke koja se jada drugarici
kako je srce “ dala “
pogrešnom momku. Prevarena, ostavljena, osramoćena ( doduše, kako sama
priznade, znala je da je baraba u pitanju od samog početka ), sad “takva “
nikome od koristi. Kako je mogao, gde će mu duša, zar ljubav ne menja sve pa i njega (barabe ) i slična pitanja devojaka koje u narodu porede sa
jednom pernatom živuljkom, „gospodaricom“ salaša.
I tako ona drugarici oduze dobar deo dana, a
i života bi verovatno, da je spomenuta ne otrezni čuvenim : lepo sam ti
govorila, tačnije, lepo smo ti govorili da nije za tebe, nije ni za koga, loš
čovek, a ti si, kao u inat svima, baš njega htela.
Kreće čuveni „ kišni period“, suza suzu
stiže, pada po koji zagrljaj ali rečeno, pogotovo učinjeno se ne popravlja. Shvati
devojka pravu istinu da barabe nisu muškarčine, naprotiv, kako se ispostavi
vole igračke i ostade sa debelom lekcijom da, po gluposti čuvena ljubav, ne
menja sve i svakoga.
Zamisli se vaga, oseti da tegovi malo krenuše
da mere nešto ali kako, ako se sećate sa početka priče, vaga beše na odmoru, odluči
da zanemari šta je osetila pa nastavi put dalje.
Naiđe ovoga puta na ljude koji su pravili
takvu galamu da se prilčno uplašila. Zastade, oslušnu pa je imala šta i da čuje,
a Boga mi i vidi : malo „parčence “ zemlje, maleno gotovo kao pola
putića, beše predmet žestoke svađe rođene braće! Kome će i da li će
pripasti gotovo beskoristan puteljak. Tužna vaga pomisli da li je moguće sve
što čuje i vidi, zapita se da li je moguće da se metrom meri dužina bratske
ljubavi pa začu rečenicu od koje joj zazveckaše tasovi:„ Do kraja života ćemo
se terati ako treba! „ – reče jedan od braće da bi drugi brže i glasnije dodao
„E, to će mo tek da vidimo, zna se čije je „ .Ne bi lenj ni treći pa dodade : „ Moje je bilo oduvek, tek ćete da vidite! „
Skloni se
vaga u stranu, gloženje ne prestade ni na časak, ona shvati da uzalud čeka
pomirenje ili dogovor između braće I ode još tužnija nego prethodnog puta. Sada
već uveliko shvati da odmor neće biti kakav je zamislila, daleko od toga, I uz
sve što je čula do tada, shvati koliko su ljudi nesrećni. Što je najgore od
svega, kako se čini, isključivo svojom krivicom.
Posle kraćeg odmora, da ne gubi vreme, nastavi
ona dalje ne gubeći nadu da će ipak čuti nešto lepo, videti nešto zbog čega će
se srećna vratiti kući.
Nastavi put dalje i ču ovu priču :
“ Eh da
mogu da vratim vreme unazad. Da mogu da popravim i
ispravim sve gluposti i greške koje sam napravio. Kako je lepo napolju, a ja ne
mogu nikuda. Nepokretan i u svojoj nemoći moćan samo da gledam život kako se
odvija sada već mimo mene „…
Tužna
vaga nije mogla da sluša ove reči, veoma se rastuži kada vide da ove reči
dolaze sa usana mladog I moglo se još uvek videti, nekada
prelepog momka.
Ču ona kako je uskoro neko došao, prišao, pokušao
da ga uteši ali uzalud. Kraj njega beše samo
njegova majka, a on je stalno ponavljao kako nije smeo raditi šta je
radio.
Iz priče koju je u nastavku čula, shvati vaga
da je momak u postelji niko drugi do baraba sa početka priče! Sećate se kako se
devojka jadala drugarici kako je osramoćena i ostavljena u poslednji čas pred
svima bez reči.
Kad sabra sve što je čula i videla, kad
shvati da mladiću nema spasa, kad naču njegove poslednje želje, vaga shvati da
je ovaj „ odmor “
usudom bio zapravo njeno poslednje merenje. Potresoše se tasovi, lančiči se
pokidaše, popadaše tegovi, a iza vaginog putešestvija osta zapisano:
Svega sam
se u životu nagledala, merila, premerila, odmerila I shvatih sledeće: ljudi
sami sebi kvare sreću. A za nju je potrebno tako malo….Biti pošten, nezlobiv, radovati
se tuđoj sreći I u miru čekati svoju. Iznad svega ceniti zdravlje. Ljubav, bogastvo
… sve je uzalud ukoliko čovek ostane bez zdravlja. Pomoći svima koji su takovoj
situaciji I moliti se za one koji su isto izgubili zbog grehova kao momak u
pomenutoj priči.
Ni
devojačke suze, ni onaj putić oko koga su se braća gložila, ni kasno pokajanje
ništa od pomenutog nije imalo na kraju smisla. Samo iz jednog jedinog razloga :
odsustva straha Božijeg.
Ne
sumnjajte. . . setite se, tako vaga kaže . . .
Dušica M. Ognjanović
Dušica M. Ognjanović
