Gozba od tuge

"Zašto tata plače?"  - iznenadila ih je pitanjem, kad se kao niotkud obrela ispred njih, onako umiljata, pegava i tanka kao grana.

Pogledali su se, odjednom zbunjeni prisutvom sopstvenog deteta koje nije trebalo da prisustvuje ovoj sceni. Nije trebalo da vidi kako se njen dobri otac, kojeg je toliko volela, prvi put u životu, slomio kao da je sačinjen ne od krvi i mesa nego od velikog komada stakla. A, ustvari je ovo bio samo prvi put da je ona to videla.

Učiteljica ga je već treći put zvala da mu ispriča kako njegovu mezimicu zadirkuju u školi jer je siromašna. Jednom su joj, posle časa fizičkog sakrile lakovane bele cipelice, koje je nosila i po suncu i po kiši; samo je za sneg imala druge koje su pre nje iznosila komšijska deca; sakrile su ih samo da bi svi videli njene pocepane čarapice iz kojih su izvirivala dva okrugla, mala prsta dok je posramljena trčkarala, tražeći i zavirujući svuda, dok su je druga deca gledala i njenu uzaludnu potragu pratila pogrdama i podsmehom. Držala se stojički i pretvarala da je se ne dotiče njihova okrutnost, trudeći se da izgleda kao da su joj pegavi obrazi rumeni od trčanja a ne od stida. Odavalo je samo jedno; njene tužne, žute kao ćilibar i kao u laneta krupne oči.

Već je imala dobro uvežban način da suze vrati u dušu pre nego što pokuljaju i pokažu se pred bilo kim. Znalo se, zatreptala bi neverovatno brzo nekoliko puta zaredom i njena tuga bi ostajala unutra, duboko zakopana, da je ne vidi niko. I tako svaki put.

Jednog jutra su joj skalpelom isekle jaknu, tako podmuklo da ništa nije primetila dok nije krenula kući i dok je oblačila shvatila da joj je nekako neobično komotna. Spustila je pogled i videla da duboka proreza sa obe strane. Ugledala je i rašivene džepove iz kojih je ispao kao plesan zeleni ključ od kuće i privezak koji je čuvala još iz vremena kad joj je bio jedina igračka. Toga dana učiteljica je drugi put zvala njenog oca.

I tako mala, naviknuta na patnju, bila je rešena da ni roditeljima ne dozvoli da naslute kroz šta prolazi. Ubeđivala ih je, prepričavajući sve kao tuđu dogodovštinu, da je nastavnica „znaju koliko stara“ i da je „počela da priča baš svašta otkako treba da ide u penziju“. Ubeđivala ih je, najuverljivije što je mogla da se sve to događa nekom drugom, a da gospođa Lara, u poslednje vreme „ima običaj da sve devojčice pomeša“. „Ma, tata, pusti je, nisam to bila ja. Ko će nju više da pohvata“, rekal bi smeškajući se i istrčala iz kuće, pretvarajući se da žuri da se igra, a ne da se sakrije iza oraha, i ostane tu dok srce ne prestane da joj lupa.

Znala je da ne sme da ih rastuži, da ničim to ne zaslužuju i da se trude koliko mogu, oboje onako bolesni. I to je znala iako su to od nje krili, ali ih je čula jedne večeri kako iza otškrinutih vrata spavaće sobe pokušavajući da se sete rođaka koji bi joj sigurno priskočili u pomoć ako se njima ono najgore dogodi još brže nego što su računali.

Ta jedna, strašna noć bila je dovoljna da odraste. Njenih dvanaest godina kao da se udvostručilo i stalo u to malo, napaćeno biće, rešeno da ne prizna patnju ni svojim mučiteljima kojima se vraćala sa svakim školskim zvonom, niti roditeljima koje je htela da što duže održi u životu.

Treći put kad je učiteljica posegla za telefonom, bio je prvi u poslednjih godinu dana, otkako je Mariza saznala da su joj i otac i majka oboleli...

Tog poslednjeg utorka u martu, nastava im je bila skraćena jer su roditelji jednog od dečaka iz njenog odeljenja organizovali pravu malu gozbu, jer se rođendan njihovog prvenca poklopio sa vešću da je dečakov otac nagrađen novom diplomatskom službom. Školska kantina bila je pretvorena u pravu banket salu, a dečji pogledi leteli su sa jednog stola na drugi, sa jednog ovala na susedni, zadivljeni šarenilom čudesnih aranžmana od voća.

Ono što niko nije znao jeste da je tog poslednjeg utorka u martu i Marizi bio rođendan. Kad je kretala u školu, otac je već bio na poslu i ostavio joj je na stolu parče papira sa dirljivom porukom i čokoladom sa celim lešnicima. A, majka joj je napravila kolač sa jabukama i za školu spremila sendvič sa pravom, pravcatom šunkom. U njenom i njihovom svetu to je bilo čudesno...

Sala puna hrane, dečje cike i zveckanja tanjira bila je dovoljno primamljiv poligon da Mariza makar na tren dozvoli sebi da mašta kako je sve to postavljeno njoj u čast. Da je proslava njena i da joj sve što vidi oko sebe, po svemu pripada. Pomislila je kako bi bilo divno da njeni roditelji vide i okuse sve ovo. I znala je šta će.

Vrtela se naokolo, ulazila, izlazila, činila sve da ubrza vreme dok svi ne pođu kući.

Kad su se deca razišla, grčevito je prigrabila šansu da preduhitri dve krupne žene koje su radile u kantini, pre nego što počnu da sklanjaju preostalu hranu sa stolova i odnose ko zna gde. Gledale su je iza metalnog pulta i pustile je da pomisli kako je stvarno brža od njih. Nečujno su se vratile u kuhinju, rešene da joj daju pet minuta prednosti, pre nego što sve počiste.

Birala je samo ono najbolje. Nestvarno hitrim pokretima punila je kutije koje je ugledala na pultu, ponešto uvijala u salvete, slagala u ranac tako da na dnu bude voće, jer ono je čvrsto i neće mu se do kuće dogoditi ništa, a na vrh pažljivo slagala preostale kolačiće, uverena da je njena nestvarna želja da ih iznese pred svoje roditelje dovoljno snažna da sve te nežne parčiće poslastica sačuva netaknutim.

Stigla je na cilj dok su njih dvoje sedeli za praznim stolom, zamišljeni, rukama pridržavajući umorne glave. Poljubila ih je po jednom u obraz i pobedonosno počela da niže sve što je imala u torbi. Sve dok sto nije bio pun, a njih dvoje u čudu gledali i pokušavali da shvate o čemu je reč.

„Ovo sam sve dobila za rođendan. Baš su me izenadili“, rekla je u dahu, pokušavajući da poveruje u sopstvene reči ne bi li njih što lakše ubedila. „Danima su to smišljali i sve su mame pomogle. Birajte. Baš ima svašta. Sad moram da idem. Malo da se igram, čekaju me“ slagala je opet u jednom dahu, pritrčala da ih još po jednom poljubi i već uvežbanim koracima izletela iz kuće pre nego što su stigli bilo šta da izgovore.

I dok je ona sedela sasvim sama, na klupi nedaleko od kuće, kršeći male ruke i čekajući da se roditelji počaste, učiteljica je zvala... I dok je Mariza radosno zamišljala kako će njih dvoje sve da pojedu dok se ne vrati, nastavnica je njenom ocu nervozno pričala kako su deca, brzinom svetlosti, i njoj i svojima i celom naselju ispričala kako je Mariza pokrala svu hranu sa slavlja pre nego što su i stigli da je probaju, da je grabila naočigled svih i nešto mrmljala sebi u bradu. Sve te njihove laži sasula je u slušalicu za tren i pozvala ga da hitno nešto preduzme...

"Zašto tata plače?"  - iznenadila ih je pitanjem, kad se u jednom koraku s vrata obrela ispred njih , skoro utrnula od hladnoće, dok je satima sedela na klupi u parku, maštajući kako se njih dvoje goste. Pitala je, iako joj je sve bilo jasno istog trena kada je videla netaknutu hranu na stolu.

Niko nije izgovorio ni reč. Samo je njen otac pognute glave jecao, držeći u rukama čokoladu sa celim lešnicima i cedulju na kojoj je tog jutra drhtavom rukom koja je odavno počela da otkazuje jedva napisao: “Draga naša devojčice, nadam se da će ti život nadoknaditi sve što sada propuštaš i da ćeš nam oprostiti što nismo mogli da ti priuštimo više. Jedina naša mrvice, srećan ti rođendan“.

Tada su se prvi i poslednji put suze skotrljale niz malo Marizino lice. Nije zaplakala ni dve nedelje kasnije, kad su ispratili zauvek njenog oca, uverena da je umro od tuge.

Dušica M. Ognjanović

Osveta

Dobra kob ne dolazi uvek u sjajnoj odeći : može biti obučena I kao prosjak, kao sumanuti stari lakrdijaš na kiši kog prezrivo odgurnemo na sopstvenu štetu. Ova priča se dešavala u jednom malom seocetu, u svakom pogledu i smislu jadnom, gde su živeli oni ljudi od kojih su se retki dođoši stideli a meštani sami sebe gadili, mesto gde vas jedine vrhunske zanatlije tog mesta, lopovi i džeparoši behu očas posla oslobađali ovozemaljskog tereta. U takvom seocetu, jedne kišne večeri, rodio se mališa (u pravom smislu te reči ). Ako pitate estete i neljude, nažalost, reći će čak u startu vidno beskoristan, ako pitate one sa dušom i srcem, svet su tada ukrasile divne male ručice. Jedan par prelepih, neobično lepih ručica ili je to samo “na prvu” mogao da se nasluti onaj Božiji pečat ili kako kazujemo klincima dok ne odrastu da sve shvate “fairy dust”, vilinski prah, nešto posebno I divno u nijima. Toliko je mališa bio uskraćen za sve ono što ostalu decu čini na uobičajeni način sladunjavim, da su te ruke bile jedini deo koji su roditelji, rodbina I po koji namernik, ( a valjalo ga je svratiti, rodio se naslednik), poljubili I avaj, mogli podneti. Usudom ili zdravom logikom, dadoše mu ime Mališa. Vreme je prolazilo, a mališa je ostao Mališa. Sva deca su bila, da nisu ljudi, kao za inat kopija po jednog od stabala : ovaj bor, onaj jablan, Mališa ružin grm. Kada dođe vreme za školovanje, kako god zamišljali pakao, takva su vremena došla za Mališu. Deca ko deca, pisali smo o tome, zovemo ih anđeli mali a često zatičemo u tim malim jagnjećim kožicama okrutne vukove. Dana nije bilo da lukavi, bezdušni jagnjići nisu svakodnevno smišljali razne pakosti I okrutne igrarije kako bi jadnom Mališi otežali I onako pretežak život. Nije poticao iz bogate porodice, nije mogao kupovati ljubav drugara bombonama I kolačićima, a činilo se da on to, iz nekog razloga, nije ni želeo. No, kako je vreme prolazilo bilo je jasno kao dan, da je naš Mališa ipak po nečemu za par santimetara, ne, metara, bio iznad svih. Kako svi iz životnog iskustva znamo, Bog nikada nije zatvorio jedna vrata a da nije otvorio druga. Pamet I neverovatan dar za matematiku bili su pokloni koje je kao kompenzaciju za sve što o njemu već saznasmo dobio Mališa po rođenju. Samo on zna kako su prolazili surovi đački dani i po povratku kući, nadimci koje je dobijao jecajući uskom seoskom stazom koja je vodila ka trošnoj  kući. U blizini kuće bila je I reka, jaka, snažna sa čuvenim bukovima od kojih su I najhrabriji meštani zazirali. Samo Mališa zna koliko je puta pomislio da im se preda I završi sa surovom, nemilosrdnom svakodnevicom, ali je svaki put pomišljao, kakve je sreće, ne bi ni mogao da se popne do mosta, a I bukovima bi sigurno mora biti bio tako odvratan kao I svima, da bi ga nekim čudom živog I zdravog izbacili iz svojih penastih, jakih nedara. Samo je noću imao prilike da u ćošku svoje uboge postelje zamišlja sebe kako po sunčanom danu trči livadom punom cveća. A cveće beše krajnje čudno: umesto latica bile su brojke, a svaki cvet baš tako čudan, kao da je razumeo svaku njegovu muku, bili su pravi drugari, a Mališa toliko srećan da se budio sa osmehom na licu što je njegove roditelje, znajući Mališine muke I samo pogledavši ga , na žalost, nemuštim znacima među sobom dodali I pomisao da osim telesnih mana ni sa pameću nije najjači. Međutim, kako se napomenu par redaka ranije, bio je, već se moglo kazati , genije za matematiku. Njegovi drugari brojevi činili su u tandemu sa Mališom ono što ni učitelji visokog ranga ni iz okolnih mesta nisu mogli. Godine su prolazile, Mališino telo odbi da prati  svoje vršnjake I poraste, ali je njegov um nadvisio sve njih. Kako to obično biva, a narod nikako da shvati, Bog vidi sve! I, kada ljudska glupost I zloba pređu meru, vreme je da Viša sila vrati stvari u ravnotežu I otvori kutiju sa čarobnim darovima. U to neko doba, kada se činilo da maltretiranju neće biti kraja, u tu sredinu stigoše ali sasvim slučajno, dvoje Austrijanaca, tih nedelju dana po zanimanju turisti, a životno arhitekte, bračni par bez dece sa velikim bogatstvom I potrebom za odmorom u malom seocetu kuda ih put navede. Raspitujući se od meštana, koliko god je to bilo moguće obzirom da u toj sredini niko nije znao ni reč stranog jezika (a I sa seoskim frazama su jedva izlazili na kraj), odmahujući rukama kako Bog I namesti , pokazaše na Mališinu kuću. Austrijanci, nadajući se čudu I boljoj komunikaciji pravac na vrata njegove uboge kućice. Koliko su mogli, roditelji znakovima pokazaše strancima da sednu, osmeh I raširene ruke behu dovoljni da shvate da nije baš sve beznadežno kako je na trenutak delovalo. Poslužiše domaćini čime su imali, a u to naiđe Mališa. Obzirom da je bio najbolji đak I stasali momak, (po godinama, rastu svakako, shvatili ste, ni u snovima ) znao je započeti razgovor: jezici, matemetika njegova ljubimica I svi ostali predmeti, sećate se,  išli su mu kao od šale. Malo po malo, beše ovako: Austrijanci malo, Mališa prevodi, roditelji rumeni u licu i okuraženi pitaše za prevod. Ispostavi se da gosti  putuju u toku odmora, obilaze mala mesta koja nikada do tada nisu videli, uživaju u prirodi i upoznaju nove ljude. Ne izostaviše ni da spomenu žal za naslednikom ali šta je tu je, valjda će nekako, nekome uspeti da ostave atelje i sve ono što su stekli i slične jadikovke, ali moramo ih razumeti. Kako je priča odmicala, upitaše gosti da i domaćini kažu koju o sebi i sada kreće onaj deo kada Bog odlučuje da pokaže ljudima da je od postanka gledao samo i jedino na čisto srce. Reče Mališa da je zaljubljenik u matematiku, brojke, najbolji u svim razredima od polaska do dana današnjeg, da mnogo voli da uči i čita i kako je Mališa sa ushićenjem pričao nije ni bio svestan da su se kockice mimo njegove volje polako slagale u predivnu stazu. Ponudi Austrijanac Mališi, bojažljivo i sa razlogom, da upita oca,  da li bi kojim čudom bio voljan da pusti sina da pođe sa njima. Biće kao sin koga nikada nisu imali i sve što je njihovo biće kada dođe vreme i njegovo. Posle prevoda Mališina majka zaplaka, otac dobi rumen u licu, Austrijanci pognuše glave jedino Mališa, prvi put u životu, ne zbog novaca i blaga ovozemlajskih koje je čak i prezirao, već zbog šanse da konačno uistinu, a ne u snovima napusti ovo prokleto mesto, pobegne od zlobnika, a pomogne svojima koliko to god bude mogao, nasmeja se od srca pun nade. Do kasno u noć trajali su pregovori. Grcajući u suzama majka se složi da bude kako je očigledno Viša sila odredila, ocu se prvi put, za sve Mališine godine, napuniše oči suzama, dade nešto novca čuvanog za “one dane”, spakovaše najbolje što je imao i otpratiše oni svoga sina kako su naumil i dogovor sklopili.  Sada vas sa pravom pitam, posle ko zna koliko ovakvih i još čudnijih, dirljivijih priča: koliko puta ste krivili svoju sudbinu, ljuteći se na Onoga koji je ood vašeg prvog znaka života do vašeg glasnog kmečanja sa puno pažnje I topline brinuo o vama kada su vam najdraži I možda najbliži po krvi, zakonu I rođenju okretali leđa? Hulili ste na Njega besom mrava kog ljubazni prolaznik nije hteo da zgazi. Sa kojim pravom? Jedino pravo koje postoji je pravo pravde, dobrote a kao dar dobija se mirna savest. O njoj se tako mnogo govori I piše u poslednje vreme. Zasto li ? Znate kako kažu : ono čega nemaš, za čim čezneš, o tome najviše i govoriš. Ne dirajmo siromahe, male, bolesne, krive, nemoćne, uboge. Ne dirajmo u ono što ne razumemo kako ne bi naljutili Višu silu da vrlo lako točak sreće okrene na stavku : više nećeš biti “običan”, isti, sada je na tebe red. Obzirom da je svako slovo, svaki zarez i tačka ovde istina sa pravom završavam sa : a sada za sve patnje, nadimke, dodatke i oduzete radosti na silu, vukovi mali u jagnjećim kožicama, veeeeeeeeliki smajli na kraju kucam u ime svih Mališa !





Dušica M. Ognjanović
( časopis Treće oko br. 783 )

San

U poslednje vreme većina ljudi se žali na nesanicu. . U životu me zbunjuje, (kao ostalom i sve nas) , po koje pitanje a tiče se ovog ili onog, ali mi nikada, (pored tih pitanja koje čuvam u “moždanim fiokama”), neće biti jasno, zašto se ljudi koji ne mogu da spavaju, a pri tom nisu genijalci u bukvalnom smislu, pa ni u najavi, žale meni? Nisam psihijatar, ne bavim se,  čak ni amaterski psihologijom ali eto, iz nekog razloga, kao što se sada ja požalih vama, oni se žale meni. Da li izgledam kao prodavac magičnih dušeka i jastuka, gde u reklami tako verodostojno reklamiraju svoj proizvod da oko trećeg minuta reklame pomislite kako će te za navedene novce iz reklame, uz dušek, vremenom, dobiti doživotnog druga. On : prati vaše pokrete, trajaće vam dugi , dugi niz godina, deli vaše snove, intimne trenutke  i sl. pa kako mi se čini većina gledalaca , preko 15 godina, pita se : kako je u opšte i spavala i opstala pre nastanka istog? Većina ljudi, nakon borbe sa nesanicom pomisli na dve stvari:  pomoć “farmakoloških drugara” ili odlazak kod psihijatra. Čemu, pitam se, naročito ovo drugo? Tu ste u opasnosti da čavrljajući o svojim problemima sa snom usput iz prve, plus profesionalne ruke , sasvim nenadano saznate da ste bipolarna ličnost ili da ste “seka persa” koja nema muda da prizna da još uvek u sebi cvili za izgubljenim gumenim lutkom iz detinjstva. Znate, psihijatri vas mogu navesti na pomisao da ste iz ekipe koji su verovatno padali na glavu kada su bili mali ili su imali traumatično detinjstvo ili niko nije želeo da vas pita šta i da li ste ručali , doručkovali ili uzeli užinu između obroka pa je sada ,nesanicom, došlo vreme za “payback” ? Ako se odlučite za “farmakološke drugare” koji vas nakon blaženih par minuta lagano za ruku povedu da vidite šta radi Alisa u zemlji čuda, postoji opasnos ili mogućnost, (birajte kako vam bolje zvuči) da se navučete na iste. Osećaj nije ni malo prijatan, i osobe ženskog pola, ovo „navući se“, ne mešajte sa onim opšte poznatim, osećaj je dijametralno različit. Da ne dužim, problema sa snom imaju samo oni koji ne spavaju ili nisu spavali u svom krevetu. Kako? Vrlo jednostavna jednačina : tuđi krevet plus vi jednako prevara. Suma sumarum -savest ne da mira! Ili,  ako ste nekome maznuli nešto ili nekoga.To takođe hoće da ostavi jak utisak na vaše moždane receptore koji se bave odlaskom u “buji paji dimenzije”. Ako su kojim slučajem problem vezani za bilo šta drugo (a ne tiče se ovde navedenog) , ne sekirajte se, brzo prolazi.  Ako je , pak, ova muka sa zamenom ili smenom tuđeg ili tuđih kreveta, tu pomaže samo oproštaj onih u čije ste krevete i tanjire , kao u bajci o Zlatokosoj , van svakog moralnog principa “uletali” kao muva u čorbici trećerazredne kafane kraj puta. Dakle, ko god želi da mirno spava, neka za početak, zaboravi na Evine ajdared i delišes ponude, živi svoj život, spava u svom krevetu i sigurno (iz iskustva mnogih) ,spavaće kao beba a nesanica će imati , sa pravom i zadovoljstvom, zadatak i obavezu da do pokajanja progoni sve one kojima je tuđe uvek bilo slađe. Takvi , osim nesanice, imaju sijaset drugih briga jer osim nedostatka sna i časti, manjak pameti preuzima primat. I da, da dodam ....budite obavezno nevaspitani ako vidite u prevozu nekoga za koga procenite da deluje neispavano (a daleko je od umornog radnika iz treće smene). Nemoj da vam je palo na pamet da pomerite guz!! Pravac pogled kroz prozor a neispavanoj duši pokraj vas, to će malo po malo, biti jedan od putokaza ka pokajanju :  glave koje se okreću od istih, vrata koja se zatvaraju svuda pred njima i gle čuda....shvati će,kako rekoh  vremenom, kao i svi kroz vekove , da od čiste mirne savesti nema boljeg vodiča za miran san.  Laka vam noć, znate, ja rano ležem...





Dušica M. Ognjanović