Bilo im je loše. Pozlilo im je. Koliko znam, neki koji su čuli priču, mesecima nisu spavali kako treba. Mesecima. I stvarno, iskreno, imali su košmare. Čujem da su neki kleli dan kad su čuli priču. Sada ću da je napišem i vama. I vi nećete spavati. I biće vam loše . . . Šalim se . . . Neće vam biti loše i spavaćete lepo i mirno, bez straha zato što ste pametni i nećete čitati ni red dalje. Ili hoćete?
Stari televizor, onaj sa kutijom koja je zauzimala čini mi se dobar deo prostojie i siva, gumena dugmad. Obično su najmlađi u kući bili preteča daljinskog. Skok, pa vrt-vrt, i gle, spiker priča novu priču ili vodi u neki drugi, do tada, nepoznat svet. Tako je bilo tih dana i tih godina kada je bilo podjednako lepo biti odrastao ili biti dete. Bilo je maltene sve jedno. Vikend, subota po podne, pogotovo, behu rezervisani za mala kućna okupljanja i koje kakve igrarije, kada su se pekle palačinke sa prvim domaćim kremićem, klinci igrali lastiša i klece a stariji raspredali o običnim stvarima ili šćućureni uz radio, očekivali golove svojih ljubimaca.
E baš u to doba, na jednom od tri kanala, pojavi se emisija koja je napravila pravi bum! Namenjena deci, edukativnog sadržaja i gledana da gledanija biti ne može! Svaka epizoda se bavila različitom temom i gle čuda, klinci, oni malo stariji a Boga mi, i roditelji i po koji baka i deka, znadoše sadržaj svake epizode od početka do kraja. Kraj je uvek bio: jasan, upečatljiv a poenta nikada nije izostala. No, početak je uvek bio isti . . . iskreno, ima onih koji su ga tumačili na dva načina. Vriska. Dečija vriska i jecaj. Čista tuga. Esencija tuge! Mogu se zakleti da je sve ličilo na zavijanje . . . bolno. Uvek na kraju vrisak i plač. Dakle: jedni su mislili da to na malo grublji način oslikava dečije strahove koji, i kada su veličine saharskog zrna peska, čine se većim od lubenice a drugi . . . drugi su bili zgranuti ali uvek pobeđeni lepim i poučnim krajem te zaboravljaše jauk i plač, pa mesta za zabranu gledanja nije ni bilo. Čudan beše to uvod . . .
I prolazile su godine. Punih deset godina, emisija je bila najgledanija, klinci oduševljeni a roditelji , bake i deke, srećni što klinci imaju još jednog vaspitača više. A onda je naprasno prekinuta. Nije bilo poslednje, odjavne epizode, nije bilo najave da će emisiju zameniti barem nešto sličnija. Ništa. Klinci su bili van sebe od tuge! Oooo kako su se samo navikli na divnog voditelja koji ih je pozdravljao divnim pozdravima punim ljubavi i koji je bio tu da reši sve njihove strahove i odgovori na sva pitanja koja su mu u gomilama pisama stizali od dečice. Kraj. . . Ni voditelja, ni emisije. . . Dani su prolazili, no, deca ko deca, sa jedne zanimljivosti, pređoše na drugu. Još neko vreme se pričalo o divnoj dečijoj seriji sa strašnim početkom i divnim krajem i polako sve pade u zaborav. . .
Malvina Dorohin kao devojčica, više od svega volela je tu divnu emisiju te i sama bila neposredni učesnik u jednoj od epizoda, kada je krasni voditelj pročitao baš njeno pismo i dao odgovor na pitanje kako najlakše nadoknaditi propušteno školsko gradivo koje nije pratila zbog vražjih boginja. Eh . . . bila su to bezbrižna, i malo češ- češ vremena ali sve u svemu, rado ih se sećala. Kolika je samo bila njena želja da zagrli i upozna dobrog voditelja i prošeta malom ali prelepom sobicom u kojoj se snimala emisija! Krevetić, šarene tapete, ogledalce na zidu, lepe draperije boje kajsije . . . prozora se ne seća ali zavese dobro pamti. Fotelja boje kafe sa vezenim naslonom za glavu i ruke a u njoj dragi voditelj priča svoje divne priče . . .
Malvina je odrasla u mladu, sposobnu ženu za koju nema prepreka na putu. Sve je moguće, svaki san je ostvariv. Čak i onaj dečiji. Naći će, raspitaće se i doći do voditelja koji je ulepšao ne samo njeno, nego i detinjstvo mnogih drugih mališana. Moli se da je živ, želi da ga zagrli i zahvali za te divne godine . . . I uspela je! Adresu studija u kom je snimana emisija, pronašla je i dobila na mišiće. Jedva! Uspela da nađe barem nešto. To "nešto", na žalost, ne beše ni ime ni adresa omiljenog voditelja, već ulica za koju nikada nije čula ali dobi garanciju da je u istoj ono o čemu je toliko maštala.
Tamni oblaci bore se sa Suncem od jutra a jak vetar praznoj, uzanoj uličici, dade još sumorniji izgled. Dno stare, kartonske kutije, "zalepi" se Malvini za nogu. Ulica Bulkov. I na tabli piše jasno: Bulkov. To je to. Trebalo bi da bude. Niz ulicu, pravo, zid zarastao u korov i gomila stakla pri dnu koje odavno beše izgubilo oštrinu. Levo gusta žica sa zemljanim nasipom, desno nešto poput skladišta. Još jednom proverava. Bulkov. To je to. Da bar vetar hoće da popusti . . . Par stepenika i nešto poput malenog gelendera vode do ulaza u skladište. Vrata su zaključana. Trzaj, dva . . . ne vredi. Još jednom: otvaraju se! Gospode, da li će osetiti barem delić sreće koju je divni voditelj u ona prekrasna i bezbrižna vremena, ostavio u amanet svojom pojavom? Skladište je, više nego očigledno, odavno bilo van svake funkcije. Jedna stolica i par odavno ukorelih saksija! Fotelja!!! Gospode, fotelja sa vezom sa naslonima za ruke i glavu! Gle! Zavese! One zavese i krevetić! Ogledalo! Sve beše isto onako kako pamti iz emisija no vreme kao i na svemu, i ovde ostavi tragove. Nekada lepe zavese boje kajisije, sada behu poput blatnjavih zastora, ogledalo davno patinom sakri svoj sjaj a stara fotelja beše daleko od upotrebljive. Svemu je bilo potrebno veliko čišćenje. o Malvina, Malvina! Kako si srećna danas! Odrasla žena, ispunjavala je i uživala u snu devojčice! Zavese . . . sa setom i ljubavlju, dodirivala je prašnjave zastore u želji da barem sada, posle toliko vremena i želje, pogleda kroz taj prozor. Daske. Tačnije vratašca. Tačno i tik iza zavesa! Lako su se otvorila. Obična, stara reza na vratima, nije predstavljala problem. Eh . . .
Nešto poput male šupe. Prozorčić, gore, visoko, visoko, davao je dovoljno svetla da nasluti okoliš: zemljani pod, nekoliko činijica od lima, nešto nalik na kavez i lanci. Lanci sa malim ogrlicama! U samom uglu, u kavezu, nalazio se metalni predmet. Maramicom obrisa i ugleda . . . mikrofon . . .
Nije moja Malvina svaka želja za ostvarenje, niti Malvina svaki san za javu . . .
Kraj je uvek bio: jasan, upečatljiv a poenta nikada nije izostala. No, početak je uvek bio isti . . . Vriska. Dečija vriska i jecaj. Čista tuga. Esencija tuge! Mogu se zakleti da je sve ličilo na zavijanje . . . bolno. Uvek na kraju vrisak i plač. Dakle: jedni su mislili da to na malo grublji način oslikava dečije strahove koji, i kada su veličine saharskog zrna peska, čine se većim od lubenice a drugi . . . drugi su bili zgranuti ali uvek pobeđeni lepim i poučnim krajem te zaboravljaše jauk i plač, pa mesta za zabranu gledanja nije ni bilo . . .
Spavajte mirno. Ovo je sve laž. Ni slovo nije tačno. I sve sam izmislila. Od slova do slova. Sve. Osim događaja koji je poslužio da ova priča nastane . . .
Dušica M. Ognjanović
Stari televizor, onaj sa kutijom koja je zauzimala čini mi se dobar deo prostojie i siva, gumena dugmad. Obično su najmlađi u kući bili preteča daljinskog. Skok, pa vrt-vrt, i gle, spiker priča novu priču ili vodi u neki drugi, do tada, nepoznat svet. Tako je bilo tih dana i tih godina kada je bilo podjednako lepo biti odrastao ili biti dete. Bilo je maltene sve jedno. Vikend, subota po podne, pogotovo, behu rezervisani za mala kućna okupljanja i koje kakve igrarije, kada su se pekle palačinke sa prvim domaćim kremićem, klinci igrali lastiša i klece a stariji raspredali o običnim stvarima ili šćućureni uz radio, očekivali golove svojih ljubimaca.
E baš u to doba, na jednom od tri kanala, pojavi se emisija koja je napravila pravi bum! Namenjena deci, edukativnog sadržaja i gledana da gledanija biti ne može! Svaka epizoda se bavila različitom temom i gle čuda, klinci, oni malo stariji a Boga mi, i roditelji i po koji baka i deka, znadoše sadržaj svake epizode od početka do kraja. Kraj je uvek bio: jasan, upečatljiv a poenta nikada nije izostala. No, početak je uvek bio isti . . . iskreno, ima onih koji su ga tumačili na dva načina. Vriska. Dečija vriska i jecaj. Čista tuga. Esencija tuge! Mogu se zakleti da je sve ličilo na zavijanje . . . bolno. Uvek na kraju vrisak i plač. Dakle: jedni su mislili da to na malo grublji način oslikava dečije strahove koji, i kada su veličine saharskog zrna peska, čine se većim od lubenice a drugi . . . drugi su bili zgranuti ali uvek pobeđeni lepim i poučnim krajem te zaboravljaše jauk i plač, pa mesta za zabranu gledanja nije ni bilo. Čudan beše to uvod . . .
I prolazile su godine. Punih deset godina, emisija je bila najgledanija, klinci oduševljeni a roditelji , bake i deke, srećni što klinci imaju još jednog vaspitača više. A onda je naprasno prekinuta. Nije bilo poslednje, odjavne epizode, nije bilo najave da će emisiju zameniti barem nešto sličnija. Ništa. Klinci su bili van sebe od tuge! Oooo kako su se samo navikli na divnog voditelja koji ih je pozdravljao divnim pozdravima punim ljubavi i koji je bio tu da reši sve njihove strahove i odgovori na sva pitanja koja su mu u gomilama pisama stizali od dečice. Kraj. . . Ni voditelja, ni emisije. . . Dani su prolazili, no, deca ko deca, sa jedne zanimljivosti, pređoše na drugu. Još neko vreme se pričalo o divnoj dečijoj seriji sa strašnim početkom i divnim krajem i polako sve pade u zaborav. . .
Malvina Dorohin kao devojčica, više od svega volela je tu divnu emisiju te i sama bila neposredni učesnik u jednoj od epizoda, kada je krasni voditelj pročitao baš njeno pismo i dao odgovor na pitanje kako najlakše nadoknaditi propušteno školsko gradivo koje nije pratila zbog vražjih boginja. Eh . . . bila su to bezbrižna, i malo češ- češ vremena ali sve u svemu, rado ih se sećala. Kolika je samo bila njena želja da zagrli i upozna dobrog voditelja i prošeta malom ali prelepom sobicom u kojoj se snimala emisija! Krevetić, šarene tapete, ogledalce na zidu, lepe draperije boje kajsije . . . prozora se ne seća ali zavese dobro pamti. Fotelja boje kafe sa vezenim naslonom za glavu i ruke a u njoj dragi voditelj priča svoje divne priče . . .
Malvina je odrasla u mladu, sposobnu ženu za koju nema prepreka na putu. Sve je moguće, svaki san je ostvariv. Čak i onaj dečiji. Naći će, raspitaće se i doći do voditelja koji je ulepšao ne samo njeno, nego i detinjstvo mnogih drugih mališana. Moli se da je živ, želi da ga zagrli i zahvali za te divne godine . . . I uspela je! Adresu studija u kom je snimana emisija, pronašla je i dobila na mišiće. Jedva! Uspela da nađe barem nešto. To "nešto", na žalost, ne beše ni ime ni adresa omiljenog voditelja, već ulica za koju nikada nije čula ali dobi garanciju da je u istoj ono o čemu je toliko maštala.
Tamni oblaci bore se sa Suncem od jutra a jak vetar praznoj, uzanoj uličici, dade još sumorniji izgled. Dno stare, kartonske kutije, "zalepi" se Malvini za nogu. Ulica Bulkov. I na tabli piše jasno: Bulkov. To je to. Trebalo bi da bude. Niz ulicu, pravo, zid zarastao u korov i gomila stakla pri dnu koje odavno beše izgubilo oštrinu. Levo gusta žica sa zemljanim nasipom, desno nešto poput skladišta. Još jednom proverava. Bulkov. To je to. Da bar vetar hoće da popusti . . . Par stepenika i nešto poput malenog gelendera vode do ulaza u skladište. Vrata su zaključana. Trzaj, dva . . . ne vredi. Još jednom: otvaraju se! Gospode, da li će osetiti barem delić sreće koju je divni voditelj u ona prekrasna i bezbrižna vremena, ostavio u amanet svojom pojavom? Skladište je, više nego očigledno, odavno bilo van svake funkcije. Jedna stolica i par odavno ukorelih saksija! Fotelja!!! Gospode, fotelja sa vezom sa naslonima za ruke i glavu! Gle! Zavese! One zavese i krevetić! Ogledalo! Sve beše isto onako kako pamti iz emisija no vreme kao i na svemu, i ovde ostavi tragove. Nekada lepe zavese boje kajisije, sada behu poput blatnjavih zastora, ogledalo davno patinom sakri svoj sjaj a stara fotelja beše daleko od upotrebljive. Svemu je bilo potrebno veliko čišćenje. o Malvina, Malvina! Kako si srećna danas! Odrasla žena, ispunjavala je i uživala u snu devojčice! Zavese . . . sa setom i ljubavlju, dodirivala je prašnjave zastore u želji da barem sada, posle toliko vremena i želje, pogleda kroz taj prozor. Daske. Tačnije vratašca. Tačno i tik iza zavesa! Lako su se otvorila. Obična, stara reza na vratima, nije predstavljala problem. Eh . . .
Nešto poput male šupe. Prozorčić, gore, visoko, visoko, davao je dovoljno svetla da nasluti okoliš: zemljani pod, nekoliko činijica od lima, nešto nalik na kavez i lanci. Lanci sa malim ogrlicama! U samom uglu, u kavezu, nalazio se metalni predmet. Maramicom obrisa i ugleda . . . mikrofon . . .
Nije moja Malvina svaka želja za ostvarenje, niti Malvina svaki san za javu . . .
Kraj je uvek bio: jasan, upečatljiv a poenta nikada nije izostala. No, početak je uvek bio isti . . . Vriska. Dečija vriska i jecaj. Čista tuga. Esencija tuge! Mogu se zakleti da je sve ličilo na zavijanje . . . bolno. Uvek na kraju vrisak i plač. Dakle: jedni su mislili da to na malo grublji način oslikava dečije strahove koji, i kada su veličine saharskog zrna peska, čine se većim od lubenice a drugi . . . drugi su bili zgranuti ali uvek pobeđeni lepim i poučnim krajem te zaboravljaše jauk i plač, pa mesta za zabranu gledanja nije ni bilo . . .
Spavajte mirno. Ovo je sve laž. Ni slovo nije tačno. I sve sam izmislila. Od slova do slova. Sve. Osim događaja koji je poslužio da ova priča nastane . . .
Dušica M. Ognjanović
