" Tama gusta kao noć , neće čekati ponoć,
da dušu ti uzme, suzama te obuzme,
uzeće ti staze gde ni svetla ni nade se ne nalaze,
lutaćeš stazama gde jecaj šeta kada shvatiš da me ne dozivaš,
već biće učinjena šteta! "
Baklje su pucketale uz kamene zidove . . . ponoć je uveliko prošla . " Paun je zaklan Vaša visosti . " " Dajte posudu i jedno pero. " - hrapavim glasom naredi poslednji potomak loze Hankas. Sluga klimnu glavom i učini šta je traženo: dodade staklenu posudu sa ukrasima od lapis lazulija. Ispisujući znake perom po svežoj krvi, uzdignutih ruku, Hankas gotovo zakrešta : " Volja moja nad tvojom neka ne postoji, prizivam te za želje moje jer duša se moja tebe ne boji ! Potomka daj mi, lozu mi ne gasi, naše prezime nek tvoje ognjene palate krasi! "
Tajac, Po ko zna koji put. Tišina. Samo pucketanje baklje i uzdah sluge koji pognu glavu. Opet ništa . " Gospodar je izgubio moć, vrata pakla su se za njega izgleda zatvorila , uzalud sav trud . . . " - pomišljao je sluga u sebi nemajući hrabrosti da izgovori ono što je Hankas, verovatno i sam pomišljao. Ustao je od stola i jednim pokretom suve ruke, dade znak slugi da skloni lešinu pauna i ostale rekvizite koji su stajali na crnom, mermernom stolu. Na par koraka, do izlaza iz prostorije, sve baklje se odjednom pogasiše. U mrklom mraku ču se prasak slomljene posude i slugin uzdah zaprepašćenja. " Voliš da se igraš, Hankas, mmm? Je li Hankas ? Zvao si me. Evo . Sad sam tu. " Hankas se pretvorio u živi kip : mogao je jasno da čuje ali ne i da se pokrene ! Nije bio u stanju napraviti ni najmanji pokret! " Dakle . . . hoćeš naslednika, je li Hankas ? " Osetio je neopisivu hladnoću kako kruži lagano oko njega. Miris . . . specifičan i čudan miris nalik na paljevinu . . .
" Da, da molim za to ! " - jedva izusti . " Dobro Hankas. Pravila znaš ili treba da te podsetim ? " - osetio je grebanje debelog nokta na koži koje ga je žarilo kao sami oganj . " Ne treba, sve znam, sećam se svega, svega . . . " - gotovo je vapio. " Pripremi se i čestitam . . . u napred " - smeh se prolomio kamenim zdanjem , baklje se odjednom same od sebe popališe i ukazaše se : zapanjeno lice sluge, Hankas bleđi nego inače i ostatci razbijene posude sa krvavom baricom po kamenom podu, te podsetiše obojicu da su upravo bili svedoci posete koja će promeniti tok njihovih života, vaših mirnih snova i ove priče!
Među zidine zdanja Hankas, uskoro dođe prelepa ali ohola Inka. Ni malo nije zaostajala za mračnim ritualima za svojim suprugom a srca su im bila u istoj nijansi pakleno crne boje . Nakon devet meseci, u noći koja je dugo prepričavana kao jedna od onih u kojoj se desilo takvo nevreme, da su neki istu opisivali " kao da su se otvorila vrata samog pakla", u noći punoj munja i gromova , rodi se sin . Likovaše Hankas i slugi potezom ruke pokaza u pravcu vrata. Ovaj, kao i prethodnog puta, slepo slušaše svog gospodara i tiho napusti prostoriju. U dubini zamka, u prostoriji sa crnim, mermernim stolom, dve baklje i nečim nalik na tron prkriven crnim satenom, sluga uz naklon ostavi krvavu krpicu kojom je obrisano lice tek rođenog naslednika. U strahu, i što je brže mogao, sluga napusti prostoriju. . .
U odajama gde se maločas rodi naslednik iznuđen od strane onoga čije ime se ni ne izgovara, nasta čuđenje : " Hankas, drugo dete je na putu! " - sa čuđenjem zavapi zla Inka. Tek čuđenje njenog voljenog! " Kako drugo dete !? " - zamuckivao je u čudu. No, ne bi vremena za dalji razgovor : na svet dođe i devojčica! Čudom se nije mogao par načuditi otkud sada i ćerka, obzirom da je zla Inka bila upoznata u mračne radnje svog supruga. " Ne znam šta ovo znači! Sigurno je iz istog roda, moja utroba ne bi primila ništa što nije od njegovog semena, ti to znaš !" - gotovo se pravdala Inka plačnim glasom. Hankas priđe, pogleda devojčicu i primeti : dete je treptalo, gledalo čas majku, čas oca, nije plakla i bila je prelepa! Moglo bi se reći neobično lepa već kao novorođenče . . .
Vreme je prolazilo . . . Sin je odrastao u sliku i priliku onoga što su tražili : lepuškast, dopadljiv, lukav i nepodnošljivo bezobrazan i drzak dečak . Više nego upućen u očeve rituale u kojima ni majka nije zaostajal i bio je oduševljen. Devojčica ? Vrlo slična bratu, no, nekako se , nekim čudom, mogla osetiti razlika među njima. Jednoga dana, dok su sivi oblaci najavljivali dolazak oluje, možda slične baš onoj u kojoj se rodiše ovi neobični blizanci, na masivna vrata Hankasovih , stari zvekir najavi nezvanog i neočekivanog gosta ! " Ko bi ovde dolazio! ? U ostalom, ko god da je, znaš šta ti je činiti !" - naredi Hankas vernom slugi i ovaj kao poslušno pseto, kako svih prethodnih puta, tako i sada : posluša. Na vratina je stajao starac u čudnoj odeći nalik kudelji, sive boje ili je nekada , veoma davno, dok je bila nova i čista, bila potpuno drugačija . Skide sa ramena vreću koja beše podjednako stara kao i odeća koju je nosio, sa bolnim izrazom oslobodi se tereta i sadržaj vreće nasloni na prag Hankasovog zdanja. " Ko god da si, ovde nemaš kupaca i savetujem ti da nestaneš odavde za par sekundi sa ovim đubretom . . . za tvoje dobro ". - tiho i prezrivo opomenu sluga. " Ja samo prodajem stare knjige, pogledajte! Gospodu kao što verujem da živi ovde, zanimaće barem neki od naslova koj . . . " " Gubi se odavde ! " - prosikta kroz zube sluga i naglim pokretom dokopa za mišicu starca koji vukući vreću slučajno ispusti jednu od knjiga iz vreće. Dok je sluga obavljao svoj posao neprimeti da je svo vreme , Hankasova naslednica iza stuba posmatrala ceo prizor i trkom, ugrabi knjigu koja je ispala na prag njihovog doma.
Rituali i učenja mračnih zaostavština kroz vekove, behu glavna i razonoda i slast ove porodice. Podjednako uživahu , svi do jednog, u čitanju stihova starih gotskih spisa, alhemičarskih recepata, pesama i tekstova pisanih natraške i naravno, nikako ne zaboravljaše da s vremena na vreme, obave po koji ritual u kome bi ih neki od znakova prisustva mračnih sila uverili da znaju ko je na čijoj strani. Tajila je od svih šta radi. Svake večeri, čitala je po stranicu iz knjige koju starac ispusti na vratima. " Ovo je moja tajna, ovo je moj svet, ovo je moja moć a ovo zdanje će biti moje! Ja sam gospodarica, ja sam naslednica! Ovo je moje, sve ovo je moje ! I on je moj, zar ne tatice!? " - tiho se kikotala devojčica . . .
Pomračenje Meseca su dugo čekali . . . obred koji je bio u toku ispunjavao je zdanje Hankasovih pesmama i tihom mrmljanju na jeziku koje zna mali broj ljudi. Uzdignutih ruku, očekivali su princa mračnog kao i njihova srca, tamnijeg i crnjeg od njihovih duša ! Tokom obreda, mala se iskrade dok su ostali bili u transu i laganim koracima uputi se pravo ka svojoj sobi !
Uze knjigu koju je starac ispustio na pragu njihovog zdanja, okrenu određenu stranu, sada ona uzdignu ruke visoko i prosikta :
" Ovo je nasledstvo moje, gde se gubi ime i telo tvoje,
ja sam ovde gospodarica gde više neće biti tvoga lica !
Ko je glavni, nek kaže onaj ko vlada u tami,
da li ćerka ili sin, odluči sam, oče mili! "
Kao i onda kada je Hankas molio za naslednika, tako se i sada, u tren oka, ugasi baklja u sobi male i nasta grobna tišina. Čekala je . . . za razliku od Hankasa, ona nije sumnjala. Čekala je . . . strpljivo . . . " Lepa moja devojčica . . . " - kroz tamu se probijao glas kakav se opisati ne može. " Lepa moja devojčica . . ." - ponovi i hladnoća ispuni prostoriju. I ako ne beše svetla i tama beše gusta kao najcrnji dim, obrisi crnog satena i po koji lagan pokret nečega nalik na ruku, pokrenuše se iznad devojčicine glave. Ova zatvori oči i oseti radost u svom mračnom srcu. " Biće sve kako sam poželela ! " - prosto je osetila i bila gotovo tužna kada je shvatila da se baklja sama od sebe upalila a posetilac koga je prizivala - nestade. " Veštine crne magije " beša knjiga koju starc ispusti na pragu zdanja Hankasovih. Knjiga koja je bila ispisana rukom, ukrašena crtežima i znakovima , a za mastilo ovde nije bilo mesta : pisana je krvlju!
Pre svitanja, mala naslednica Hankasovih, laganim koracima silazila je u deo u kome su njen otac, majka i brat koketirali sa senkama najdublje tame. Sluge nije bilo, brata, majke, oca takođe . . .
Na kamenom zidu , ispisana tragovima sveže krvi, poruka :
" Lepa moja devojčica"
Kikot naslednice Hankasa prolamao se kamenim zidinama! " Moje je! Sve je moje i tek će biti! " - vrištala je od ushićenja . . . Jaka kiša poče da pada . . . munje su parale nebo . . . Uze svoju knjigu, poljubi njene korice , zatvori oči, privi je na grudi i oseti da je spremna za veći korak, širu milju i dublji put ka tami. Poče da prevće stranice knjige kad gle : među listovima stare knjige, beše na jednom starom papiru ispisan tekst! Pogleda papir sa svih strana i glasno, svim srcem poče da izgovara reči koje nije razumela, ali je slova jeste! Ponavljala je reči u nedogled dok se ne desi nešto što Hankasovi nisu ni slutili : među njihovim zdanjem, vekovima umrljanim zlom, sa usana naslednice loze pakla, naglas je izgovarana molitva : Oče naš! Što je više izgovarala i čitala, mala se osećala slabom, mogla se zakleti da temelj zdanja podrhtava a mučni krici prolamaše se od temelja do krova!
Knjiga je poticala iz 12 -og veka, a na njenim stranicama dopisivao je štošta monah koji je pao u prelest, prizivao samoga đavola, od njega naučio mnogo mračnih veština ali je , miošću Božijom, pristao da se odrekne svih svojih sramnih dela i vrati napravi put! Uspeo je da ispiše molitvu na papir i na samom kraju ispod iste doda: " Ne igrajte se sa zlom! Nikada! Ma kakva vas muka ili radoznalost snašla jer nikome , od kad je sveta i veka, princ tame, laži i obmana, ma koliko mu meda sa usana curelo, dobra nije doneo! "
Mala je zastala. Slaba i sklupčana na kamenom podu, pokušavala je da dohvati papir sa kog je čitala. Sila nad silama učini da se desi ono što nikada nije, čak ni prilikom njenog rođenja : zaplakala je ! Šta to "izlazi" iz njenih očiju, zašto se oseća užasno krivom, šta je ovo užasno mesto i gde je ona! Ko je ona!? Smogla je snage da napusti zdanje , odvukla se do izlaza i po pljusku , gledala je u kamene zidine. Kao da je kiša u mlazevima spirala grehe sa nje, ova dobi neku čudnu snagu i odlučnim koracima ponovo stupi među zidine svog doma. Uze baklju, skupi crne, satenske prekrivače, natopi ih uljem i zapali ceo svoj dom! Istrča i ostade da posmatra kako se sve u njemu, u njenom dojučerašnjem domu, pretvara u pepeo u ovoj kamenoj peći . . .
U malenoj, memljivoj keliji, sa otvorom veličine pesnice umesto prozora, ostareli monah danima je bez hrane i vode stajao dok konačno ne ugleda da u brdima gori zdanje Hankasovih! Gluma starog prodavca knjiga urodila je plodom kao i dugogodišnje molitve!
Pade ničice na kolena pa izgovori : " Svemilostivi Gospode, hvala Ti što meni grešnom dade da pre smrti vidim da ima nade! Oproštaj slugi svome, predobri Gospode, barem ovo nek mi bude jedino dobro delo da me Gospode ne ugleda zmija koja me prevari!"
U taj čas monah ispusti dušu a naslednica Hankasovih . . .
Dugo, dugo godina, pričalo se kako čudno devojče, neobične lepote sa suzama u očima, moli i zaustavlja sve koje sretne da se ni u ludilu ne igraju silama tame , jer " Znate, Bog je živ, verujte mi! " - govorila bi. " Videla sam i osetila silu i jednog i drugog! I Boga i onog drugog! O miline od slatkog imena Božijeg, o jada i tuge od oca laži i prevare ! " Uspevala je! Narod je slušao a ona je odjednom nestala . . .
Kažu da je u jednom manastiru, daleko iza nekog brda, u keliji sa otvorom veličine pesnice umesto prozora, narod u nepreglednim redovima primala monahinja koja je bez greške znala ko je pod magijom, ko šuruje sa nečastivim, koga koja muka muči i da je imala toliko čistu i jaku molitvu, da je zlo od nje bežalo kao od samog krsta . . .
" Veštine crne magije " . Knjiga potiče iz 12 - og veka, više nego dobro očuvana, pisana specifičnim načinom, cena ta i ta . . . " - navodi oglas u novinama. Prodata je. Daj Bože da je spasonosna ceduljica podjednako očuvana . . .
In nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti! Amen !
Dušica M. Ognjanović
da dušu ti uzme, suzama te obuzme,
uzeće ti staze gde ni svetla ni nade se ne nalaze,
lutaćeš stazama gde jecaj šeta kada shvatiš da me ne dozivaš,
već biće učinjena šteta! "
Baklje su pucketale uz kamene zidove . . . ponoć je uveliko prošla . " Paun je zaklan Vaša visosti . " " Dajte posudu i jedno pero. " - hrapavim glasom naredi poslednji potomak loze Hankas. Sluga klimnu glavom i učini šta je traženo: dodade staklenu posudu sa ukrasima od lapis lazulija. Ispisujući znake perom po svežoj krvi, uzdignutih ruku, Hankas gotovo zakrešta : " Volja moja nad tvojom neka ne postoji, prizivam te za želje moje jer duša se moja tebe ne boji ! Potomka daj mi, lozu mi ne gasi, naše prezime nek tvoje ognjene palate krasi! "
Tajac, Po ko zna koji put. Tišina. Samo pucketanje baklje i uzdah sluge koji pognu glavu. Opet ništa . " Gospodar je izgubio moć, vrata pakla su se za njega izgleda zatvorila , uzalud sav trud . . . " - pomišljao je sluga u sebi nemajući hrabrosti da izgovori ono što je Hankas, verovatno i sam pomišljao. Ustao je od stola i jednim pokretom suve ruke, dade znak slugi da skloni lešinu pauna i ostale rekvizite koji su stajali na crnom, mermernom stolu. Na par koraka, do izlaza iz prostorije, sve baklje se odjednom pogasiše. U mrklom mraku ču se prasak slomljene posude i slugin uzdah zaprepašćenja. " Voliš da se igraš, Hankas, mmm? Je li Hankas ? Zvao si me. Evo . Sad sam tu. " Hankas se pretvorio u živi kip : mogao je jasno da čuje ali ne i da se pokrene ! Nije bio u stanju napraviti ni najmanji pokret! " Dakle . . . hoćeš naslednika, je li Hankas ? " Osetio je neopisivu hladnoću kako kruži lagano oko njega. Miris . . . specifičan i čudan miris nalik na paljevinu . . .
" Da, da molim za to ! " - jedva izusti . " Dobro Hankas. Pravila znaš ili treba da te podsetim ? " - osetio je grebanje debelog nokta na koži koje ga je žarilo kao sami oganj . " Ne treba, sve znam, sećam se svega, svega . . . " - gotovo je vapio. " Pripremi se i čestitam . . . u napred " - smeh se prolomio kamenim zdanjem , baklje se odjednom same od sebe popališe i ukazaše se : zapanjeno lice sluge, Hankas bleđi nego inače i ostatci razbijene posude sa krvavom baricom po kamenom podu, te podsetiše obojicu da su upravo bili svedoci posete koja će promeniti tok njihovih života, vaših mirnih snova i ove priče!
Među zidine zdanja Hankas, uskoro dođe prelepa ali ohola Inka. Ni malo nije zaostajala za mračnim ritualima za svojim suprugom a srca su im bila u istoj nijansi pakleno crne boje . Nakon devet meseci, u noći koja je dugo prepričavana kao jedna od onih u kojoj se desilo takvo nevreme, da su neki istu opisivali " kao da su se otvorila vrata samog pakla", u noći punoj munja i gromova , rodi se sin . Likovaše Hankas i slugi potezom ruke pokaza u pravcu vrata. Ovaj, kao i prethodnog puta, slepo slušaše svog gospodara i tiho napusti prostoriju. U dubini zamka, u prostoriji sa crnim, mermernim stolom, dve baklje i nečim nalik na tron prkriven crnim satenom, sluga uz naklon ostavi krvavu krpicu kojom je obrisano lice tek rođenog naslednika. U strahu, i što je brže mogao, sluga napusti prostoriju. . .
U odajama gde se maločas rodi naslednik iznuđen od strane onoga čije ime se ni ne izgovara, nasta čuđenje : " Hankas, drugo dete je na putu! " - sa čuđenjem zavapi zla Inka. Tek čuđenje njenog voljenog! " Kako drugo dete !? " - zamuckivao je u čudu. No, ne bi vremena za dalji razgovor : na svet dođe i devojčica! Čudom se nije mogao par načuditi otkud sada i ćerka, obzirom da je zla Inka bila upoznata u mračne radnje svog supruga. " Ne znam šta ovo znači! Sigurno je iz istog roda, moja utroba ne bi primila ništa što nije od njegovog semena, ti to znaš !" - gotovo se pravdala Inka plačnim glasom. Hankas priđe, pogleda devojčicu i primeti : dete je treptalo, gledalo čas majku, čas oca, nije plakla i bila je prelepa! Moglo bi se reći neobično lepa već kao novorođenče . . .
Rituali i učenja mračnih zaostavština kroz vekove, behu glavna i razonoda i slast ove porodice. Podjednako uživahu , svi do jednog, u čitanju stihova starih gotskih spisa, alhemičarskih recepata, pesama i tekstova pisanih natraške i naravno, nikako ne zaboravljaše da s vremena na vreme, obave po koji ritual u kome bi ih neki od znakova prisustva mračnih sila uverili da znaju ko je na čijoj strani. Tajila je od svih šta radi. Svake večeri, čitala je po stranicu iz knjige koju starac ispusti na vratima. " Ovo je moja tajna, ovo je moj svet, ovo je moja moć a ovo zdanje će biti moje! Ja sam gospodarica, ja sam naslednica! Ovo je moje, sve ovo je moje ! I on je moj, zar ne tatice!? " - tiho se kikotala devojčica . . .
Pomračenje Meseca su dugo čekali . . . obred koji je bio u toku ispunjavao je zdanje Hankasovih pesmama i tihom mrmljanju na jeziku koje zna mali broj ljudi. Uzdignutih ruku, očekivali su princa mračnog kao i njihova srca, tamnijeg i crnjeg od njihovih duša ! Tokom obreda, mala se iskrade dok su ostali bili u transu i laganim koracima uputi se pravo ka svojoj sobi !
Uze knjigu koju je starac ispustio na pragu njihovog zdanja, okrenu određenu stranu, sada ona uzdignu ruke visoko i prosikta :
" Ovo je nasledstvo moje, gde se gubi ime i telo tvoje,
ja sam ovde gospodarica gde više neće biti tvoga lica !
Ko je glavni, nek kaže onaj ko vlada u tami,
da li ćerka ili sin, odluči sam, oče mili! "
Kao i onda kada je Hankas molio za naslednika, tako se i sada, u tren oka, ugasi baklja u sobi male i nasta grobna tišina. Čekala je . . . za razliku od Hankasa, ona nije sumnjala. Čekala je . . . strpljivo . . . " Lepa moja devojčica . . . " - kroz tamu se probijao glas kakav se opisati ne može. " Lepa moja devojčica . . ." - ponovi i hladnoća ispuni prostoriju. I ako ne beše svetla i tama beše gusta kao najcrnji dim, obrisi crnog satena i po koji lagan pokret nečega nalik na ruku, pokrenuše se iznad devojčicine glave. Ova zatvori oči i oseti radost u svom mračnom srcu. " Biće sve kako sam poželela ! " - prosto je osetila i bila gotovo tužna kada je shvatila da se baklja sama od sebe upalila a posetilac koga je prizivala - nestade. " Veštine crne magije " beša knjiga koju starc ispusti na pragu zdanja Hankasovih. Knjiga koja je bila ispisana rukom, ukrašena crtežima i znakovima , a za mastilo ovde nije bilo mesta : pisana je krvlju!
Pre svitanja, mala naslednica Hankasovih, laganim koracima silazila je u deo u kome su njen otac, majka i brat koketirali sa senkama najdublje tame. Sluge nije bilo, brata, majke, oca takođe . . .
Na kamenom zidu , ispisana tragovima sveže krvi, poruka :
" Lepa moja devojčica"
Kikot naslednice Hankasa prolamao se kamenim zidinama! " Moje je! Sve je moje i tek će biti! " - vrištala je od ushićenja . . . Jaka kiša poče da pada . . . munje su parale nebo . . . Uze svoju knjigu, poljubi njene korice , zatvori oči, privi je na grudi i oseti da je spremna za veći korak, širu milju i dublji put ka tami. Poče da prevće stranice knjige kad gle : među listovima stare knjige, beše na jednom starom papiru ispisan tekst! Pogleda papir sa svih strana i glasno, svim srcem poče da izgovara reči koje nije razumela, ali je slova jeste! Ponavljala je reči u nedogled dok se ne desi nešto što Hankasovi nisu ni slutili : među njihovim zdanjem, vekovima umrljanim zlom, sa usana naslednice loze pakla, naglas je izgovarana molitva : Oče naš! Što je više izgovarala i čitala, mala se osećala slabom, mogla se zakleti da temelj zdanja podrhtava a mučni krici prolamaše se od temelja do krova!
Knjiga je poticala iz 12 -og veka, a na njenim stranicama dopisivao je štošta monah koji je pao u prelest, prizivao samoga đavola, od njega naučio mnogo mračnih veština ali je , miošću Božijom, pristao da se odrekne svih svojih sramnih dela i vrati napravi put! Uspeo je da ispiše molitvu na papir i na samom kraju ispod iste doda: " Ne igrajte se sa zlom! Nikada! Ma kakva vas muka ili radoznalost snašla jer nikome , od kad je sveta i veka, princ tame, laži i obmana, ma koliko mu meda sa usana curelo, dobra nije doneo! "
Mala je zastala. Slaba i sklupčana na kamenom podu, pokušavala je da dohvati papir sa kog je čitala. Sila nad silama učini da se desi ono što nikada nije, čak ni prilikom njenog rođenja : zaplakala je ! Šta to "izlazi" iz njenih očiju, zašto se oseća užasno krivom, šta je ovo užasno mesto i gde je ona! Ko je ona!? Smogla je snage da napusti zdanje , odvukla se do izlaza i po pljusku , gledala je u kamene zidine. Kao da je kiša u mlazevima spirala grehe sa nje, ova dobi neku čudnu snagu i odlučnim koracima ponovo stupi među zidine svog doma. Uze baklju, skupi crne, satenske prekrivače, natopi ih uljem i zapali ceo svoj dom! Istrča i ostade da posmatra kako se sve u njemu, u njenom dojučerašnjem domu, pretvara u pepeo u ovoj kamenoj peći . . .
U malenoj, memljivoj keliji, sa otvorom veličine pesnice umesto prozora, ostareli monah danima je bez hrane i vode stajao dok konačno ne ugleda da u brdima gori zdanje Hankasovih! Gluma starog prodavca knjiga urodila je plodom kao i dugogodišnje molitve!
Pade ničice na kolena pa izgovori : " Svemilostivi Gospode, hvala Ti što meni grešnom dade da pre smrti vidim da ima nade! Oproštaj slugi svome, predobri Gospode, barem ovo nek mi bude jedino dobro delo da me Gospode ne ugleda zmija koja me prevari!"
U taj čas monah ispusti dušu a naslednica Hankasovih . . .
Dugo, dugo godina, pričalo se kako čudno devojče, neobične lepote sa suzama u očima, moli i zaustavlja sve koje sretne da se ni u ludilu ne igraju silama tame , jer " Znate, Bog je živ, verujte mi! " - govorila bi. " Videla sam i osetila silu i jednog i drugog! I Boga i onog drugog! O miline od slatkog imena Božijeg, o jada i tuge od oca laži i prevare ! " Uspevala je! Narod je slušao a ona je odjednom nestala . . .
Kažu da je u jednom manastiru, daleko iza nekog brda, u keliji sa otvorom veličine pesnice umesto prozora, narod u nepreglednim redovima primala monahinja koja je bez greške znala ko je pod magijom, ko šuruje sa nečastivim, koga koja muka muči i da je imala toliko čistu i jaku molitvu, da je zlo od nje bežalo kao od samog krsta . . .
" Veštine crne magije " . Knjiga potiče iz 12 - og veka, više nego dobro očuvana, pisana specifičnim načinom, cena ta i ta . . . " - navodi oglas u novinama. Prodata je. Daj Bože da je spasonosna ceduljica podjednako očuvana . . .
In nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti! Amen !
Dušica M. Ognjanović
