Čak i vožnja gradom, u letnjim mesecima, nije nam padala naročito teško. Iako su ta klaparala iz ko zna koje godine jedva imala šibere kroz koje je prolazilo tek nešto malo vazduha, nije nam bilo nepodnošljivo vruće kao danas kada vozila koja su ih nasledila imaju klimu, ali mi je ne osećamo. Ne pomaže.
Karte koje smo otkucavali, iako uopšte nisu ličile na gliste svi smo zvali " pantljičare ". Bile su papirne i narandžaste, i niko nije morao da nam uteruje strah u kosti da bismo ih otkucali. Da bismo platili vožnju, nije uopšte moralo da nas, kao što to čine danas, opkoli troje komunalnih policajaca koji nisu ni sanjali da će imati tu nezasluženu moć.
Na beogradskom moru, kako i dan danas Beograđani zovu Adu Ciganliju, bilo je mesta za svakoga i osim, naravno, kupanja i sunčanja, za sreću je bio dovoljan jedan jedini sladoled i ponešto poneto od kuće. Bilo da su ljudi dolazili tu jer nisu imali gde drugo ili su hteli da uhvate zalet za more, ono pravo, sve je išlo glatko, lako i bilo je - lepo.
I svi naši odmori, u koje smo uskočili kad smo prerasli raspuste, bili su najlepši periodi u toku godine, iščekivani mesecima i trošeni brzo, kao što uostalom prođe sve što je lepo. Kao tren. E, u tim trenutcima, umeli smo da uživamo, zahvalni na svemu što imamo. Prvo sećanje, ono na Jadran, ostaće slaba tačka svima koji su spremni to da priznaju evo i decenijama kasnije, kad smo posle rastakanja našeg zajedničkog sveta za koji smo mislili da će biti večit, bili "primorani" da se preselimo na tuđa mora, otputujemo u druge države i potražimo nove obale. . .
Uglavnom, bilo nam je divno. Sve dok đavo nije došao po svoje. . .
Odjednom nam je svuda postalo dosadno, postali smo nezasiti. . . Kuća na samoj obali, tik uz plažu, više nije bila dovoljna, domaćini ljubazniji od većine naših rođaka, dočekivali su goste sa radošću, a ispraćali ih u suzama, ali je preplanulim bahatim turistima ta neočekivana pažnja padala teško i obavezujuće. Ljudima je postalo dosadno da leže na plaži i sunčaju se, bove su postale kamen spoticanja za pravo uživanje, restorani jednolični iako je u njima bilo svega, ostali turisti gungula koja bi trebalo ako je ikako moguće da nestane, kako bi šetalištem vladao mir a ne graja i nekakav nepoznati smeh, kad uostalom ništa nije smešno . . . Ljudi su, dakle, postali nezasiti i nezahvalni. Ukratko - nadrndani. Bez razloga . . .
E, zato je sve moralo da krene onako kako je posle krenulo. Naopako . . .
Leta su, svedoci smo, postala nepodnošljivo topla. Ono što je bilo san, sada je živi košmar . . .
Sunce više ne miluje nego gori, more ne hladi nego dodatno dinsta; naročito živce s kojima smo odavno utanjili. Ljudi se sklanjaju sa ulica koje su doskora leti bile prave modne piste. U radnjama, iako su klimatizovane, nema više razgledanja, zamenila ga je ludačka trka kolicima, ko će prvi da dograbi sve što mu treba i domogne se kase, a potom i stana u kojem uzalud rade klime, ventilatori i svi mogući rashladni uređaji. Postalo je tako da čak i na vestima, a ne treba mnogo pameti da se shvati kako se tu uvek pomalo lagalo i kada je prognoza u pitanju, doduše sad shvatam - verovatno iz psiholoških razloga, priznaju da je danas bilo, a i sutra će biti 40 stepeni. Pakao.
Zasluženo.
Stojim iza toga.
Može da misli ko šta hoće, uostalom do sada je svima postalo jasno koliko držim do tuđih impresija.
Dakle, dobili smo ono što nismo shvatali da smo tražili.
Normalnost nam je bila dosadna, prijatnost nam je bila nedovoljna. Hteli smo nešto više, jače, bolje, da nas puca adrenalin. . .
I evo pucamo, po šavovima. Dok se kuvamo, ostacima svesti koji nas još služe pitamo se šta bi sada dali da se vratimo u ona "dosadna" vremena koja nismo znali da cenimo.
Da uronimo u hladnjikavu, slanu vodu, na koju smo se ljutili jer nije dovoljno topla, da polako na ležaljkama dobijamo finu "morsku" boju za koju smo kukali da nije dovoljno jaka, da uživamo u veselim tuđim glasovima koji su nas nervirali. Da puste obale i ulice zamenimo onima koje smo, rekoh već - nezasiti i nezahvalni izgubili.
Ako ljudi nauče bilo šta iz svega što se na naše oči događa i ako daju sve od sebe da se hitno, jasno je čemu žurba, vrate na "fabrička podešavanja", onda ovo ne mora da bude kraj!
Ne mislim teksta . . . mislim na . . . nas
Dušica M. Ognjanović
