Svi zimski - planinski aranžmani su rasprodati. Do poslednjeg! Kurirske službe ne stižu da dostave pakete na navedene adrese. Kaže mi komšija, kurir, da se bukvalno penzioneri iz firmi angažuju za pakovanje paketa ne bi li nekako, postigli da sortiraju robu iz gotovo ispražnjenih magacina , po negde i rafova, drogerija i prodavnica sa razno - raznim artiklima. Cene jesu bile povoljne, i svako je mogao da pazari i ono što mu je van " crnog petka ", bila nemoguća misija.
Napolju je konačno hladnjikavo. Stigla zima. No, to naš narod ne sprečava da vaz dugi dan, popuni svaki sto u gradskim kafeima. Igla nema gde da se baci. Divane, duvane, kafenišu, raspredaju . . . sport, tračevi, pare, rekla - kazala, deca, švaler/ka i nezaobilazna , nama nasušna - politika. Poslednjih meseci, svi su stratezi, junaci, Obilići, Kraljevića Marka izdanci. No, stvarnost je drugačija. Kako svaka bena, gledajući utikamicu, šišti, ciči i psuje od kapitena do ekonoma, tako i naš narod: u sve se " razume "! Od ginekologije do astrologije. Politika nam je " specijalnost ". Tu nam nema ravnih! Debelih guzica, obučeni po poslednjoj modi, svaka glava s čibukom međ zube - političi, sve zna i u sve se razume! A vidi majku mu! A jel moguće to !?
Prokleti smo! Nikad nam nista, niko i nikad nije bilo dobro ni valjalo. Deda Mraz je šuplje torbe, voda je ladna, vazduh zagađen, drvo ispred zgrade je krivo i šuntavo, kolega mljacka, vetar se čuje kad duva, čips ne krcka dovoljno, ženi ladna stopala, muž hrče, deca bezobrazna, ulaz nije po feng šui -u. More, jebo li nam pas mater bezobraznu!
Da li smo mi svesni činjenice da je zbog razvrata, bluda i nemorala, cela zemaljska kugla, ceo svet, na ivici provalije! Da li smo mi svesni činjenice da svetski giganti padaju pod stečaj, da radnici korporacija čija smo imena izgovarali sa strahopoštovanjem, preko noći, ( čitaj - iznenada ), postaju viškovi! Roboti menjaju ljude na svim mogućim mestima. Postajemo nepotrebni svetu koji smo mi krojili po našoj meri. Pitanje: kojim smo ga to metrom mi merili i koje kriterijume koristili kao pandane misleći na koga? Na sebe same, sigurno ne! Na svoje dupe - da! Sada , dupe vlada celim svetom! Koga smo hranili, to smo za svoje opšte dobro i odgojili! Dupe je bilo perjanica decenijskog globalnog interesa. Kako imati što veće dupe, kako ga metnuti u prvi plan i kako dupe načiniti vodećim parametrom društva. Uspelo se! I sada nemamo pravo na ljutnju!
Ni sekund!
Godinama, biblioteke zvrje prazne, pozorišta su polu - prazna. I ako ima interesenata, bez dileme, dele se na dve grupe: mi, budale, zaljubljenici u umetnost, i " mudraci " sa mobilnim telefonima koji zarad društvenih mreža celu predstavu , operu ili balet, piratskim snimcima, love što bolji selfi kadar kako bi opčinili svoje pratioce ili fake prijatelje za čiju egzistenciju u stvarnom univerzumu nisu ni sigurni.
Žalimo se, stalno kukamo kako nemamo. Koliko puta sam se kroz tekstove, osvrnula na opaske prijatelja koji žive u zemljama Evropske Unije: " Duky, lepo je! Lepo živite!"
Kako zaključuju? Lako je ! Svaki klindžoser fura mobilni, i to ne bilo koji, žene i devojke na ulicama slepo prate svetsku modu i trendove. Napomenuh: kafići, vazda puni! Restorani, ( i ako još nije Novogodišnja noć ) , krcati. Cigareta se ne odriče niko, proverite kod prvog prodavca na bilo kom kiosku da li je opala prodaja duvana. Naprotiv! Ako pušimo od muke i nemaštine, zar nije logično da se odreknemo katrana zarad obroka ili grešim!? Ko je ovde lud , pitam se?
Mi smo u genomu antiprotivni. Da sa neba padaju dukati, 99,9 % populacije, ne bi zahvalilo dragom Bogu na čudu. Ne! Samo bi se čulo roptanje kako je srebro na berzama na ceni, ne zlato. Da rekama teče i srebro i zlato, da svetluca na belom danu, 99,9 % naroda, roptalo bi kako previše svetluca i ko će kičmu kriviti da to proseje i postane bogat! Da sa drveća mesto lišća šume šuške, 99,9 % naraoda kukalo bi kako je nekad lišće bilo lepo i zeleno. Nema toga koji je narodu ugodio! Našem, svakako! Vazda bilo i ostaće tako. Sjaši Kurta da nas jaše Murta! Kad Murta pokaže pravo lice, nariče se za Kurtom. Eee,valjao nam je, nije bio tako loš.
Nema nama sreće. Nema zbog nas samih. Imali , nemali, ostaćemo ista pokondirena raja , braća blizanci bludnog sina iz Biblijske lekcije. S tim, što kod nas, globalno, nikada neće doći do pokajanja. Uvek smo bili skloni da tuđu travu smatramo mekšom i zelenijom. I to smo životom debelo platili.
Da li je iko od nas svestan činjenice da se Nemci, na kraju 2024 godine, radi uštede kupaju hladnom vodom. Mladi, stari, klinci, bolesni, svi . . . Da li smo mi svesni činjenice, da u Italii, žene nose stare kapute na prepravku i krpljenje, ( što je slučaj i sa obućom ), takođe radi uštede jer su cene novih, običnih, ne markiranih, skočile u nebesa. Da li smo svesni činjenice da Amerikanci polako, izbacuju čuveno vikend roštiljanje, takođe radi uštede jer su cene elementarnog življenja postale nepodnošljive. Da li znate da u Francuskoj, kasni socijalna pomoć više od mesec dana i da su , čak i imućnije porodice, prešle na instant makarone sa sirom radi uštede. Da li ste čuli da se u Španiji pojavio restoran u kome se zbrćka hrana od prethodnog dana i da se u njemu goste i oni čija lica možete videti na velikim i malim ekranima.
Znate li sve ovo? Pitam vas ?
A mi ? Na šta mi to tačno ropćemo? Čega to nemamo? Šta nam to toliko fali? U koji to kafić ili drogeriju nismo ušli po 100 x bez razloga? Sirotinja čuva i najmanji cvonjak, gladan čuva svaku paricu. Zašto su nam onda kladionice pune omladine? Odakle osnovcima lova za kockanje? Ako su roditelji dali a deca uložila u kocku, znači ima se - može se! Gladan špara. Za sve! Za hranu, za patike, ne kocka . . .
Utučen, gladan, ugnjeten narod ne kafeniše od jutra do mraka po kafićima i gradskim lokalima. Svakog na ulici da upitaš, preporučiće barem jedan top pasta restoran. Kako svako šeta " pametni mobilni ", kako svako ima neku tarifu za isti da veze bez prestanka od jutra do mraka? Kako to da kuriri ne mogu da postignu sa isporukama Temu pošiljki? Kako to da jedna prazna, uboga soba nema na Kopu ili Zlatiboru? Kako to da drogerije nabavljaju drugu turu parfema jer su se do zadnje boce, rasprodali i najskuplji mirisi? Kad pitaš prodavačicu na kasi, kaže " obične žene kupovale" . . .
Na parkinzima nema mesta da se ostavi točak a kamo li čitav auto. Auto traži gorivo , servisiranje a sve to košta. Od kud ovoliko automobila i krcatih parkinga u sirotinji i nemaštini?!
Koga mi zajebavamo do sebe same. Od kad smo se oformili " as a nation ", nama je kroz vekove, stalno nešto falilo. Niko valjao, niti će. Zvezdu da nam skine sa neba, u glas ćemo reći " koji će nam kurac ovo, blinka! Bacaj!" I donosioca i zvezdu.
Dame i gospodo, drugovi i drugarice, luda braćo i sestre, šta li ste . . . u pamet! Dok nije kasno!
Livade rodne, priroda Bogom dana, manastira, divnih reka i planina u izobilju. Daće Bog, da bude i snega u gradu. Grudvajte se, napravite grudvu na parkingu, pošalite se malo, napravite sneška ispred zgrade, kupite kod Kineza čestitku, pošaljite da iznenadite nekoga. Kupite čaj od cimeta i jabuka, džabe je, napravite palačnke, potražite na Tv-u neki film ili seriju . . . Potražite albume sa starim fotkama, nasmejte se majku mu, idu Mućke, Crna Guja i Alo Alo ( potražite na nekim od kanala ). . . Život je lep ali brzo prođe. Cenite ga.
Ako hoćete promene, promenite prvo sebe. Analizirajte. Prvo sebe, svoje loše navike, štetne misli, zla dela, pa onda sažmite radite li i mislite li ispravno.
Onda ćete, tvrdim, doći do zaključka, da sve što želite jeste - zapravo mir! Dosta je bilo brat na brata i rata. Budite mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi. Velika mudrost! Samo da ima ko da je primeni.
Za kraj ovog malog osvrta na našu " mučeničku stvarnost " i " ubogo bitisanje ", prijateljica iz Nemačke pita za cenu jedne zdravstvene intervencije kod nas. Razgovor uobičajen, niti nas ja hvalim, niti je ona slutila. Kad rekoh cenu, zastade . . . kao u šali pita : " imam li krevet viška ", došla bi. Rekoh da to više ne pita, moja kuća je njena. Pred kraj januara, imam gošću koja će koristiti naše zdravstvene usluge po kojima smo se, toliko puta, posrali.
Sve što je naše ne valja, nedostupno je, čeka se, ne može se. Ne pitajte me koliko puta sam htela da poljubim ruku lekaru, zahvalim nekoj sestri, kupim Kocu i Milku onako od srca, radili su kao da su im bili najrođeniji u pitanju a zapravo meni bliski, videli su ih po prvi put i nisu imali nikave pretenzije ili koristi. Koliko gratis pregleda, snimanja, skenera, ultrazvukova i krvnih slika je urađeno a da na to niko obratio pažnju nije? Uz kafu sa komšijama " šta me briga, ja bio/bila, džabe je, sve mi uradili! " I to je to.
Uvek se sa tugom setim . . . samo dok su šibale sirene za opasnost, bili smo ko jedno! Jedno telo, sa jednom dušom. Pazili i voleli jedni druge, kao da smo jednojajčani blizanci.
Zaimali smo, zaboravili sva zla i muke i Boga mi, kako vidim, opasno se propoganili.
Preporuka: potražite knjigu " Leto trideset devete ", autor Verner Birman.
Kažu da je leto te 1939 , bilo nestvarno lepo. Rodilo voće i povrće kao nikada pre! Birala se mis grada Beograda a kod Narodnog Pozorišta, delili se kolači pekara Steve Adamoviča. Mirisalo sve na badem i prženi šećer. Deca jurila ulicama i od sreće smejala se da se do neba čulo. Samo nekoliko nedelja kasnije, svi znamo šta bi . . .
Ljudi moji, izvadite prst iz dupeta i stavite ga na čelo. Sveske naših lekcija su prepune. Već uveliko šaramo po koricama poslednjih vežbanki . . . Sledi nam nešto. Svi ćemo morati na ispit a ovaj zimski vetar već uveliko oko nas nosi miris badema i prženog šećera . . .
Dušica M. Ognjanović
