Demir je nasledio radnju od oca. Otac od svog oca i sve tako u nazad ka kolenu koje se prvi put pominje u starim mesnim knjigama paše Miralema. Tu je i dalje radnja a i potomci starog Ahmeda, već poodavno . . .
Smena Sunca, Meseca, oblaka, kiša, pesme, tuge i veselja kao i od kad je sveta i veka u svačijem životu tako i kod Demira. Smenjivaše se dobri i loši dani ali Boga mi, naiđe vreme da ovaj ne izgovori ni slovo. Preko noći, od veselog obućara Demira, posta ćutljiv čovek, namrgođena lica koji ni najboljem drugu od detinjstva svoga, ne htede reći šta mu je na srcu.
Jednom tako, dok zamišljeno pospremaše po radnji, uđe neki namernik sa vrećicom i u njoj par cipela. Zamoli za popravku, pogleda malo po radnji i spazi nevesolo lice starog obućara.
" Brate, moje nije da znam šta me se ne tiče, ali biće prilika da te muči nešto veliko?"
Ovaj ne odgovori već odmahnu rukom, sa tankog blokčića odcepa papir na kome upisa datum i metnu ga u jednu od cipela koje dobi za popravku i odloži ih na policu.
" Idi brate kod baba Sefe. Nema kome nije pomogla." - nastavi mušterija
Demir glasno odbi te reče da ne ide ni kod kakvih "baba" da još više ogreši i onako grešnu dušu.
Navukoše se neki oblaci i mala obućarska radnja zamrači se. Negde u daljini, tutnjala je grmljavina sa najavom da će biti kiše.
Stavi mu namernik ruku na rame i reče:
" Idi brate, ne gubi vreme. Šta god da je, rešenja ima! Sefu staru naći ćeš niz put, evo . . . "
Pokaza mu mušterija kuda put vodi ka mogućem glasu o spasu te ostavi Demira obućara da u miru razmisli šta mu je činiti . . .
Blejanje ovaca, prašnjava stazica i kaldrma u daljini,neka muka u mislima i na duši, slika i prilka mozaika koji obućar Demir krenu da rešava komad po komad, svaku pticu u letu tumačeći kao loš znak. Postupi li ispravno, pitao se putem, što pristade na nagovor namernika mušterije ili samoga đavola? Žega neka i sparina nagna na Demira neku žeđ kad u to,ugleda kuću stare Sefe. Mora biti da je to to, sad se nema kud . . .
Miris somuna širio se među dvema kućicama, samo malom pločanom stazom behu odvojena jedna od druge. Žubor mlaza vode s opranog veša, pravio je potočić niz uglačano kamenje. U samom uglu, pod tremom, ugleda Demir staru Sefu. Beše to baba čije godine ne mogaše proceniti taman koliko ni svoj zdrav razum svestan činjenice da joj se svojom voljom nalazi u dvorištu.
Ne stiže ni da je čestito pozdravi, stara progovori:
" Pusti je, neka se uda za Selima, dobar je on momak. Ono što si sakrio zlata, daj kome treba, ne muči dušu više. Ženi svojoj, uzvrati ljubav kakvu zaslužuje sa svim manama njenim jer, da se i opet rodiš, čuda nad čudima da činiš, za tebe bolju pod kapom nebeskom, našao nebi . . . "
Ovaj se zapanji, kleknu pred babu pravo, celiva joj ruke i stade zahvaljivati ređajući blagoslove!
" Velika je milost i mudrost na tebi Sefa majko, živa bila!"
" I na tebi duplo veća glupost sine, sedi . . . "
Demir sede kraj Sefe, postiđen i u čudu, pažljivo čekajući šta će dalje čuti.
Pruži starica šoljicu šerbeta ka obućaru, ovaj uze, otpi a stara nastavi:
" Mrko pogleda okićenu svatovsku kapiju kraj susedne kuće kad si ulazio. Brže bolje, mašio si se za džep. Sa setom sine pogleda šerbet što kuvah i ratluke koje krenuh da pravim. Iste onakve, kakve ti žena sirota sprema da umilostivi tvoju prgavu narav. Odaju te male stvari sinko, a ti misliš da velike život čine"
U jedan mah, malo kučence privi se kod babinih nogu. Ona ga pomilova pa nastavi:
" Kako je tebi ime sinko?"
Obućar jedva prošaputa ime a stara nastavi:
" Vidiš sinko Demire da nema nikakve magije.Ni proviđenja ni sile veće od Božije!Umudri se dok nije kasno a ovom istom stazom kojom dođe,vrati se, dovedi sve u red dok tvoja žena za tobom još ima volje."
Popi šerbet Demir, zahvali se staroj Sefi svim srcem svojim, postiđen i umudren te pokuša u znak zahvalnosti, da joj , ljubeći joj ruke ,tutne novac u znak zahvalsnosti.
" To podaj onome ko te uputio ka meni , kad za to dođe vreme . . . "
Svadba ćerke Demira obućara i mladog Selima,trajaše punih nedelju dana.Slavlje kakvo se dugo, dugo prepričavalo i pamtilo!Ića i pića beše preko svake mere i za svatove i putnike namernike. Ko god prođe tih dana kraj Demirove kuće, beše bogato i obilno čašćen!
Iz radnje obućara Demira, ču se tiha, vesela pesma sa njegovih usana. Radnja mirisaše na svež ratluk i kafu, onu finu, slatku kakvu kuva samo njegova voljena žena. Popravljaše on đon nekih cipela i veoma beše zadovoljan kako od starog para obuće, načini rukama svojim, uz Božiju pomoć, da budu baš kao nove!
U tom trenu, začu kucanje i iza svojih leđa ugleda čoveka što ga uputi ka staroj Sefi!
" To podaj onome ko te uputio ka meni, kad za to dođe vreme . . . "
Seti se Demir Sefinih reči i gle, ceh za popravku ovih cipela beše u paru isti koliko ovaj krenu da da Sefi! Cipele kojima veoma beše zadovoljan, pripadahu, nikome drugom do čoveku koji posla Demira ka staroj . . .
" Novac otvara sva vrata osim onih na nebu." - stara turska poslovica
Dušica M. Ognjanović
