Kroz vekove to traje . . . ta ljudska želja , glupost, prokletstvo u nasleđe da se ostane bez svega ni zbog čega . . . Živa, alava, mahnita duša, umorna od želja i samoproklinjanja tražeći iste, postaje vremenom sebi jadna i istim tim vremenom i jadom, istanča se do hrskavosti ka propasti kao predjelo đavolu pred glavni obrok! Tišina nekada jače urla od reči koje ostanu ne izgovorene. Zvuk istine, u nekim noćima, gradskih ili prostih seoskih laži, zvuči kao vešta bludnica i očaraće savkog čoveka . . .
Koliko tuga i smrt imaju lica niko ne zna i neće saznati ma koliko moći mislili da poseduju. Dva stara, ratna druga, dve utvare, dve večne enigme i najteži rebusi i za najveće mudrace. Robu oslobođenje, željnom života : kazna!
On beše vlasnik nekoliko fabrika, ostavljenih u nasledstvo i prelepu ženu kao svoj glavni trofej. Sve je činio da se oseća kao vlasnica, počev od njegovog srca, pa svega ostalog. Vremenom , dobiše dete i sreća da može pokazati jedno od svojih lica : to bi bila slika ove porodice. Gde je novca, tu je i prijatelja. Vekovima oprobano i potvrđeno, uglavnom onih lažnih koji vas beskrajno vole i poštuju dokle god vam preliva. I prelivalo je. Bogataš se odade alkoholu uz kockanju do kasno u noć. Kako kocka i traži, malo po malo, ostade gotovo bez ičega. Uzalud je sa detetom u naručju žena molila imućnog spruga da se pribere dok nije kasno, no ljubav za čašicom nadvlada sve što je zaista vredelo u njegovom životu. Jedino što nije mogao kupiti i jedino što nije imalo cenu. " Žao mi je gospodine . . ." - to je sve što je čuo od advokata. " Žao mi je zaista ali vidim da niste bili upućeni u sve do kraja. Voljan sam reći, i čast mi je, da Vam saopštim da neće biti da ste ostali baš bez ičega! " Pred pragom svog nekada velelepnog imanja koje je sa svim imetkom nesrećnik izgubio na kocki, pogledaše se sa tračkom nade i gotovo u glas upitaše kako je to moguće!? " Vaš deda, posedovao je svetionik. Svi su ga znali kao velikog zaljubljenika u more i taj svetionik , koji je bio u privatnom vlasništvu Vaše porodice, na opšte dobro svih, bio je njegov dom. Sada " - nakašlja se - " može biti i vaš! Plus, ne morate brinuti o održavanju svetionika, postoji osoba koja jednom u šest meseci obilazi taj isti svetionik i proverava neku opremu u koju , priznaću nisam baš upućen valjano, ali vaš deda je nekim čudom osmislio da se svetlo održava pola godine. Dakle, imate krov nad glavom, za ostalo sam uveren da će te se snaći" Ćutali su u čudu ! "Gospodine! " - dodade advokat - " nije prilika da se dvoumite! " i tutnu mu teški svežanj ključeva, mapu i jedno zapečaćeno staro pismo. Krenuše u novi život ni ne sluteći kakva ih sudbina čeka . . .
Stigli su. Beše već gotovo pala noć. Morski talasi oglašavali su se dobrodošlicom. Ako pitate mudrije, udarili su u daljini o hridi i zvučali upozoravajuće. Teškim svežnjem ključeva, birajući jedan po jedan dok ne dođe do pravog, jako odgurnuvši odavno zaključana vrata sa mukom uđoše u novi život. Novi domaćin opipa zidove i pronađe prekidač. Začudo, naiđoše na prostranu i urednu prostoriju za ono što su očekivali. Nameštaj, podne prostirke, sve je bilo visokog kvaliteta i to se moglo videti i pod debelim slojevima prašine. Nekako su prenoćili spremni da od sutra započnu novi život.
Sunčan dan, javljanje galebova i morsko svetlucanje, delovali su kao divan uvod u početak novog životnog poglavlja. Zajedno za početak obiđoše okolinu, obradovaše se da u blizini imaju kakvu takvu prodavnicu, usput naiđoše na prijatne pozdrave i dobrodošlicu to malo meštana što bejahu na ostrvu i ponadaše se da nije sve otišlo bestraga. Vreme ko vreme, da ima noge svi bi usklinuli kako su ga videli da trči pa tako beše i u ovom slučaju. Mališan je rastao uz zvuke galebova i morskih talasa, par nekadašnjih bogataša brzo se naviknu na promenu životnih navika i sredine. " Gospođa Erne me ljubazno zamolila da njenu kćer učim lepom pisanju i sviranju na klaviru uz nadoknadu i naravno ako se ti slažeš ? " - upita svog supruga poljubivši ga u čelo. " Samo i jedino ako ti to želiš draga i neka to ne bude nešto što će nas razdvojiti duže od sat ili dva, i sama znaš koliko smo vezani jedno za drugo! U ostalom, ne bi valjda tako lako ostavila tvoja dva momka? " - oboje zagrliše sina i pade dogovor. Nekada lepotica i dama čije je porodično stablo sezalo do davnih vekova i vremena, sada je bila učiteljica lepog pisanja i klavira za malu novčanu nadoknadu. Za to vreme, njen suprug se brinuo sa radošću o njihovom sinu i okolnom komadu zemljišta koje je dobio u nasledstvo. Jednoga dana, nešto uzburka talase, uskomeša misli i đavo ponovo probudi želju za pićem. Bivši bogataš, uze sina u naručje i laganom šetnjom pravo ka prodavnici nadajući se da će pronaći prokleto piće za kojim je čeznuo. " Red je da proslavimo dolazak " - reče, dok je punio torbu flašama. Usiljen osmeh iskusne prodavačice nemušto je govorio da prepoznaje laž pijanca. Novog ili novonastalog - to nije znala da proceni. Mi znamo.
Kako se vrati sa sinom na imanje, zavaljen u fotelju bogatog, ručnog rada prozbori sebi u bradu : " Ovo je novi početak, ovu jednu i to je to !" Sam sebi nije verovao jer u dubini duše sve mu je govorilo da laže . . . Jedna, druga, treća . . . Žena je po povratku zatekla prizor od koga su joj na pesak popadale ono malo namirnica što je donela. Nije mogla da veruje, uzela je malenog iz očevog krila i počela da rida tako da su galebovi svojim kricima davali do znanja da razumeju njenu tugu. Novo jutro donelo je novu nadu " Imam poverenja u tebe, uverena sam da se ono . . . znaš ti dobro na šta mislim, dogodilo sinoć po poslednji put! Pogledaj me u oči i obećaj mi! " Postiđen, podiže glavi i svečano obeća da je to bio poslednji put kada je razočarao svoju prelepu princezu koja je zbog njega takvog umesto u vili, traćila dane u starom svetioniku. Dani odmicaše i srećom zaboraviše šta se dogodilo. No . . . ponovo sina u naručje i pravo ka lokalnoj prodavnici : " Sinu je sutra rođendan, slavimo, znate! " - pokuša pijanica da bude uljudan ali ovoga puta prodavačica je spoznala o čemu se radi. Sa tugom u očima, kada ovaj napusti radnju, ona prozbori " Sirota lepotica i ovo dete, zar će im život proći sa ovom propalicom?"
Nije progovorila više ni reč. Nesrećnik više nije popio ni kap, no, beše prekasno. Za sve. Sedela je danima na daskama, gledala u vodu, tiho dozivala sina ali glasno klela svoju sudbinu. Svaki pokušaj da povrati komunikaciju sa svojom voljenom, ostajao je bez rezultata. Punim pravom. U tišini tugovaše zajedno dok jedne večeri iz sna žena ne začu dečiji glas : " Mama, tata je bio kriv! Mami volim te, tata je bio kriv!" Skočivši iz postelje, žena se osvrnu po sobi i shvati da muž spava a u sobi nema nikoga! Ogrnula je svoj pleteni šal i izašla na obalu " Mama , tata je bio kriv! Mami volim te, tata je bio kriv! " Sada je bila sigurna da ga je čula! Gospode, odakle dolazi glas!? Iste rečenice ponoviše se još nekoliko puta i sirota žena shvati da dolaze pravo iz svetionika! Trčala je, posrtala po pesku samo da što pre dođe do svog voljenog bića! I gle, na vratima svetionika, u polumraku, ocrtavala se silueta sirotog dečaka : "Mama, tata je bio kriv! Mami volim te, tata je bio kriv! " Kako je zakoračila ka njemu , sena nestade ali je sirota žena ponavljala: " Znam sine, zna mama , verujem ti, znam ja to!" Ponavljajući ove reči, plažom je hodala kao utvara i ušavši u kuću uze kuhinjski nož i sa nekoliko preciznih i jakih udaraca usmrti muža u postelji. " Zakopaću tvoje kosti gde niko neće znati a počivaćeš u miru baš koliko i ja bez jedine sreće koje sam imala u životu, prokleta pijanice!"
Rečeno učinjeno. Na pitanje meštana gde je suprug sa suzama u očima govorila je kako je pijanica posle nesreće bio nesposoban da se nosi sa bolom i ostavio je zauvek da sama, kako zna i ume , podnosi tugu ovog mesta. Sirotica, svi su verovali i žalili je. Imali su i zbog čega. Od lepotice, gotovo preko noći, pretvorila se u nešto nalik na staricu. To svakako nije mogla biti ali njen izgled . . .
Jedne večeri, nakon kiše koja je tiho padala iz košmarnih snova sirotu ženu probudi : " Mama tata je bio kriv! Mami, volim te , tata je bio kriv! " Šta se događa!? Ludi li !? Da, luda sam! Luda, da, jer osvetila sam sina! Ko je ovo sada, šta je!! " Ustala je, sela na ivicu kreveta u kome je ubila muža, okrenula se na stranu i preko ramena pogledala mesto gde je nesrećni pijanac ležao one večeri kada ga je ubila. Ustala je i kao duh, laganim koracima, kroz polu tamu koračala dobro poznatim prizemljem pa pravo ka vratima u želji da se dokopa kiše na licu i vazduha koji je gubila. Dok je otvarala vrata, nešto je poletelo kroz vrata i zaustavilo se u laganom padu na pesak : beše to staro, zapečaćeno pismo koje je deda njenog pokojnog muža ostavio a njih dvoje, sa svežnjem ljučeva dobili istog dana kada su počinjali, činilo se : srećniji život. Uzela je stari koverat, stala pod lampu koja osvetljavaše obalu, slomila pečat i izvadila staru hartiju te poče da čita : " Deco, potomci moji, ako kojim čudom iko od vas naiđe ovde, ne zadržavajte se dugo, svakako ne noćite, pogotovo vi koji budete dolazili sa decom! Oduvek je zlo vrebalo ovde! Njegova porodica, iz generacije u generaciju, ubija mališane zato ne noćite ovde nikako! Ko bi dirao ovu starinu kao što sam ja ? Niko! On je decu tražio i uzimao njihove duše . . . " Prestala je da čita. ušla u kuću i sela na pod. Uzalud je ubila svog muža, čoveka koji je spavao zbog pravog ubice koji je ubio njeno čedo ! Njen muž beše pijan ali se kasnije, po povratku sa sahrane njihovog sina, kleo svim što mu beše sveto da je siguran da je dete bilo u sobi, daleko od vode, i da nije sam mogao izaći van jer je ključ od kuće bio kod njega. Istina. Ključ od kuće je onog kobnog dana bio u njegovom džepu, dete , mislio je , beše bezbedno u kući ali ubica koji je vrebao, iskristio je pripitost očevu i provalivši u kuću udavio dete i tako napravio dve tragedije. U silnom metežu, jadu i panici, nisu primetili da su vrata silom otvarana . . . Treća tragedija bila je na pomolu. Uzevši isti onaj nož kojim je presudila suprugu, jednim snažnim potezom, pravo u srce, nekadašnja bogata lepotica, učiteljica lepog pisanja i klavira, sirotica i prokletnica završi svoj pretužni put. Priča se da je u trenutku njene smrti, u okolini, jedan muškarac pao kao pokošen na podu kafane. Srce. Umro je pričali su , od srca, a drugi svedočili da je pao kao da ga je neko probo nožem pravo u srce! Kasnije, u njegovoj kući, nađen je mali crveni kačketić sa incijalima stradalog dečaka za koga je majka mislila da se udavio očevom nepažnjim, za koga je pijani otac mislio da spava i za koga je đavo pomislio da ima pravo na njega.
Vreme prolazi i svi oni koji se usude da prođu pored starog svetionika, kunu se da su videli dečaka, lepog dečaka koji svima priđe i kaže : " Tata je kriv. Pio je. Zaspao je. Nije čuo đavola kako otvara polako našu kućicu ,izvodi me napolje i . . . ne idite u vodu, hladna je . . . ja moram da spavam . . . Beže ljudi glavom bez obzira od tog svetionika a kako čujem, verovali ili ne, to zemljište je zakupila jedna turistička agencija za izgradnju apartmana. Srećni radovi . . . i lep boravak porodicama sa malom decom . . .
Dušica M. Ognjanović
