Svake godine, znalo se, roditelji su me odvodili kod bake u selo i vozom se sutradan vraćali nazad. Bože, kakva su to vremena bila: topla pogača sa kajmakom, kajsije čijeg se mirisa sećam dan danas, bakine mirisne đakonije i zapečene jabuke mirisale su mirom. Šetnja bosih nogu po najlepšem tepihu cvetnih livada, to su bila zlatna vremena. . . Šta god da se desi kad odrastem, obećao sam sebi, ne dam zaboravu te uspomene. Ni onaj kada sam naučio lekciju života koju pamtim i dan danas . . .
Krenusmo mi tog vikenda put sela. Voz beše krcat! Žamor, graja na sve strane! Sećam se, kao juče da je bilo. Sedosmo u naš kupe: majka pored mene, otac tačno preko puta nas. Bio sam toliko srećan što idem kod bake da mi, verovali ili ne, ni drugari iz škole nisu pali na pamet.
Beše to početak raspusta i na svoje zadovoljstvo, vrlo dobro sam znao, imaću još jednu turu seoskog ludovanja, pre nego školska zvona mene i sve ostale školarce, ne vrati u klupe.
Tog leta, upoznao sam neke nove drugare : Miloša, Jocu sina komšije Radeta, pa Milicu, sa plavim loknicama zbog koje sam naučio da berem trešnje, Miku Glavonju, tako smo ga zvali i Branka Skakavca, koji ne skidaše neku zelenu majcu a beše sav suv ko grana. Pred sumrak, okupljali smo se kod vodenice čika Rajka i pričali koještarije dok nije došlo vreme za večeru pa prašnjavim putem i preko livada, svak na svoju stranu do novog dana. . .
Povratak u grad i leto koje se vucara po asfaltu, nije ni nalik onom koje sam voleo i hteo. Nekako, pretaljigah te dane, krateći vreme kako sam umeo i znao misleći na nove drugare, Milicu, bakine đakonije i druženja . . . Dečje, tršave glave kriju mnoga dobra ali Boga mi i bezobrazluka koji često zna da uz najteže lekcije, postavi baš na pravo mesto . . .
Srećom, nakon nekoliko nedelja, dođe vreme i za poslednju turu seoskog letovanja za taj raspust. Pade meni na pamet da ovog puta sam odem na selo! Ne znam šta mi je bilo! Sećam se, tih dana bio sam nepodnošljiv! Hoću sam i nema druge! Iznesoh ja tu pregršt argumenata a jedan od glavnih beše da mi tata odavno govori : momčina! Ako sam momčina i za glavu viši od većine vršnjaka, valjda mogu vozom sam do babe! Rasprava je trajala danima, ja odbijah i da jedem i na kraju, gladovanje se isplati! Pustiše me roditelji da idem sam i sreći mojoj ne beše kraja!
Dođe dan mog odlaska. Oka nisam sklopio prethodne noći fantazirajući o novim seoskim dogodovštinama i izrazima lica mojih drugara, kada im sav važan, saopštim, kako sam došao sam!
Na stanici, tata je držao moju torbu, mama kesu sa đakonijama za put a ja, ispod miške, mapu sveta iz atlasa koji sam dobio za rođendan. Putujem vozom, e, nijo to mala stvar! I to sam! Bože dragi, kad se toga setim sada, mogu misliti koliko sam nasmejao svoje roditelje. Mašinovođa dade znak da se polako ulazi, voz kreće . . .
Majka me gledala očima punim ljubavi, poljubila me u kosu a kad krenu da me zagrli, malko se promigoljih i namrštih, da me ne vide ostali kako me kao kakvu mazu, ovako velikog i spremnog za samostalno putovanje, mama prati na put. Otac se sagnu, pogleda me pravo u oči i sa velikim, toplim dlanom na mom ramenu reče : “ Srećan put sine, čuvaj se!” Tutnu mi nešto u džep i reče da ovo otvorim ako zagusti! Klimnuh glavom i uskočih u voz. Okrenuo sam se da još jednom pogledam svoje a od guste pare i gužve, stigoh da vidim samo mamu. . .
Kloparanje i jak trzaj, pokrenu se gvozdena gusenica! Tako je pisalo u svim knjigama lektire koju sam čitao. Kroz uzani hodnik, beše načičkano puno lica o kojima nisam znao ništa: neki su vodili razgovore i gledali kako priroda promiče duž pruge, neki su palili cigarete, neki . . . nisam više ni gledao šta je sa drugima. Trebao sam da vidim šta i gde ću ja! Pogledah kartu: kupe taj i taj, mesto broj taj i taj. Lako je! Evo ga, ovaj je moj! Videh da je moje sedište prazno, podigoh torbu iznad glave, (baš kako je tata to činio) i zavalih se u svoje sedište. Iz kese koju je mama spremila, izvadih sok i počeh da pijuckam. . .
Preko puta mene, neki čovek, učini mi se čudan. Gledao me od
kako sam ušao. Odelo na njemu bilo je crno, u rukama je nosio nešto umotano u
papir. Šta ako je nož!? Ostavio sam sok. Nije mi se pilo više. Pokušah da ne
mislim na njega i u dnu kupea, sa leve strane, ispod jednog sedišta, ugledah
zgaženu višnju. Izgledala je . . .
nekako strašno. Kao krv! Okrenuh se ka prozoru i u tom trenu, tap, mrak! Ulete
voz u tunel! Dok sam putovao sa mojima, ovo je bio moj omiljeni deo da se igram
sa ocem ali sad! Nešto zašuška, da onaj čovek iz papira ne vadi nož!!? Izađosmo
iz tunela baš u trenu kad sam bio sve samo ne veliki momak spreman da putuje
sam! Zatekoh se kako petama, svom snagom upirem u pod! Maših se ja brzo za džep!
“Otvori ovo kad zagusti!” – rekao je otac. Kad ako ne sad!!
U džepu nađoh komad papira, cedulju! Brže bolje odmotah!
Pisalo je : “Ne brini
sine, ja sam u kupeu iza tebe. Nisi sam i zapamti, ma koliki ti meni bio, ja ću
uvek biti tu negde. “
Čovek ispred mene, iz papirnog zavežljaja odmota sendvič i slasno zagrize gledajući kroz prozor. Hodnikom, prođe baka poput moje, odškrinu kupe i sa milim osmehom kaza da se izvinjava ako je malo uprljala kupe, silazi uskoro, nosi unucima višnje. . . Sve je dobilo neko novo, jasnije značenje. I donelo je mir a ja sam bio spreman da priznam da još uvek ne mogu sam . . .
Eto, dan danas pamtim ovo. I sada, kada sam i sam postao roditelj, ne zaboravljam ovu lekciju. Moramo biti spremni da pustimo decu da idu svojim putem kada za to dođe vreme ali takođe, jasni sa porukom da ćemo uvek biti tu, u tom nekom poslednjem vagonu, da pomognemo i pokažemo put, kada svako od njih svojim vozom, krene na životni put . . .
Dušica M. Ognjanović
