Časovničar

Mala časovničarska radnjica u gradu beše se "ugnjezdila" blizu stare prodavnice svilenih bombona i ratluka svake vrste. Dugo, dugo vremena, kroz generacije, vlasnici svojih nasleđenih dobara s kolena na koleno vredno i valjano održavaše i prenosiše svoja bogata umeća i veštine svakom novom nasledniku. Danas jedni, sutra drugi i sve tako u krug. Ovaj krug o kome pišem, "zapade" da se sazna o Slavku , časovničaru koga je malo ko privatno poznavao ali su svi iz okolnih ulica i uličica, sokaka, pa i van grada, dolazili u njegovu radnju da oprave stare satove, dobiju valjan savet kako da ga na dalje i što drže održavaju, svakome beše ne usluzi i svi su imali samo reči hvale za njega. Slavko je spadao u onu staru gardu majstora : uz opravljen sat, (kao nekada kod berberina), bili ste ponuđeni kaficom iz starih fildžana, ratlukom mekim kao duša ,(obično je bio od ruže a nabavljen tik do njegove radnjice od komšije sa kojim je, kako pričahu, bio drug od mladosti). Rado su Slavku svraćali i oni koji nisu nosili satove na popravku jer je bilo prijatno u njegovom društvu i tih par kvadrata njegove radnjice često behu kao ispovedaonica za koje kakve muke i svi od njega odlaziše raspoloženiji nego pri dolasku.U njegovoj staroj radnjici, pravo iznad pulta, stajao je, na počasnom mestu, starinski sat sa dugim lancem. I laiku je odmah bilo jasno da je u pitanju sat antikvitetske vrednosti. Često su se raspitivali za njegovu cenu, godinu nastanka, no, stari majstor je vešto uspevao da ga zadrži na zidu svoje radnjice i ne pomišljajući, ma koja da je suma u pitanju, da ga proda. Jednom prilikom, beše to oko podneva, uđe u radnju starija gospođa i ljubazno pozdravivši Slavka, ne gubeći vreme, upita za cenu izloženog sata. Kada stari majstor , uz čuvenu kafu i ratluk, ljubazno i vrlo jasno dade do znanja da taj sat za njega znači mnogo, mnogo više od predmeta i ako njega pitate, (a pitao se), nije imao cenu. Koliko je starac bio jasan pri svojim stavovima, ni gospođa nije zaostajala u želji da pokaže koliko silno želi ovaj predmet. Uzaludna trgovina trajaše gotovo sat vremena i stara gospođa odustade uvidevši da u ovom slučaju i ovoga puta, njen novac neće imati nikakvu vrednost.

Ne prođe mnogo vremena, imućna gospođa ponovo svrati ali ovoga puta ponudi cifru za ili sa kojom je stari majstor mogao kupiti ne jednu već tri radnje! Glatko odbi osionu gospođu i ovoga puta, stavi ključ u bravu radjnje i ode da sve potanko ispriča svom prvom komšiji bombondžiji. Krenu priča i malo po malo, otvori se starina i kaza svom prijatelju da je sat koji mu stoji na zidu radnjice zaostavština dede njegovog dede, oca i na posletku . . . zastade i reče da ga je darivao svom sinu. Tu obojica zastadoše, staru ratlukarnicu ispuni tišina i obojica se setiše nemilog događaja kada je, pokošen teškom bolešću, sin starog časovničara u obližnjoj kućici, u mukama ispuštao dušu. Niko ne zna zašto ali mu beše kao neka uteha da u iznemogloj, polu mrtvoj ruci , drži očev sat i ponavlja : " Vreme,  oče, vreme, ne daj moje vreme !!!" . . .  Na žalost, nakon smrti sina jedinca, sat je odlučio da uvek nosi uz sebe i kada bi zatvarao malu radnjicu, skidao bi ga sa zida i nosio sa sobom u pusti kućerak u kome je živeo. Dani su se vukli jedan za drugim, ništa različitiji od prethodnih u proteklim godinama. Jedne večeri, nakon sparne , letnje večeri, kada je starina krenuo da okrene ključ u bravi, neko ga mučki napade s leđa i udari starca u glavu koji nezgodnim padom o prag radnjice završi svoj život. Lopovi brže bolje uzeše sat iz džepa pohabanog sakoa, sat koji je sirotom Slavku toliko značio i brzom brzinom nestaše u noći. Kada se ujutru saznalo za pogibiju voljenog komšije, tuga nije imala granica. Svi su dali sve od sebe da se ubice što pre pronađu i malo po malo krenu stvar sa mrtve tačke :  neko od stanara, nekim čudom, gotovo u detalj opisa da je video takvu i takvu dvojicu koji su se dan ranije smucali oko radnje. Kasnije se istragom , i samim hapšenjem,  ispostavi da je , jedan od napadača, lokalni kabadahija, niko drugi do sin imućne gospođe koja je silno želela sat Slavkovog mrtvog sina i to svom suprugu na dar , ubicinom ocu! Pravda beše zadovoljena no praznina koju ostavi Slavkov iznenadni odlazak, nije imala meru. Bombondžija je dugo vremena kuvao po dve kafe iz starih Slavkovih fildžana i kada jednu, svoju popije, drugu je, prosipao ispred zemljanog praga gde je stradao stari prijatelj. Vremenom, uruši se stara sajdžijska radnja, bombondžija nastavi sa poslom ali više ništa nije bilo kao pre. Jednoga dana , u radnju sa mirisnim ratlukom i svilenim bombonama, svrati suvonjavi stariji čovek i zamoli za malo ratluka od oraha. Objasni da ih nosi svom bolesnom sinu u obližnju bolnicu, teško je bolestan a bi mu želja da možda, kako lekari kazivaše, po poslednji put okusi svoju omiljenu poslasticu. Čuvši ovo, bombobdžija zamoli čoveka da sačeka par trenutaka i nestade iza pulta. Vrati se sa kutijom u kojoj je bio sat, toliko čuvani sat Slavkovog pokojnog sina. Uz spakovane ratluke sa orasima, preko mere koja je tražena i plaćena, spakova stari majstor i sat. Uz molbu da dar otvori tek kada dođe ka sinu i poruči da je to poklon od srca, poklon starog bombondžije. Zahvali starina i ode tužno niz ulicu privijajuči kesu koju je dobio i što je žurnije mogao, odlažaše ka sinu . Eh, samo da se na dobro završi, možda ovaj sat ovoga puta prekine zlu sudbinu a i grešno bi bilo da propada i možda, na posletku bude izgubljen, a siroti sajdžija ga je sa tugom čuvao sve te godine. Stigavši u bolnicu, siroti čovek raspakova tražene ratluke, odlomi komadić i stavi svom jedincu u usahla usta. " Evo sine i dara za tebe, od staroga bombondžije, ni sam ne znam šta mi dade, evo, pogledaj" . Otvori se kutja, uze je bolesnik u ruku i kao ognjem opečen uzviknu : " Vreme oče, vreme, ne daj moje vreme!!! " Gotovo istog trena izdahnu! Nije trebalo ništa dirati! Ni sajdžiju i njegov jadni život, ni bombondžiji ostaviti sat u amanet , ni umirućem činiti išta više od želje koja je bila poslednja. Vreme. . . vratite ga u nazad i zamislite da niste ni pročitali ovu žalosnu priču. Ne ide ? Niti će. Ni vama , ni bilo kome pre i posle vas.Vremenu i izgovorenoj reči na čelu piše : nema nazad !

Dušica  M. Ognjanović

Sin

U to doba, Bog je bio " zabranjen ". Babska priča beše On, drugovima i drugaricama i "neprijatelj" sistema. Ko se petljao s Bogom, nužno mu je sledilo i petljanje sa sistemom. Bilo je i onih koji ni za živu glavu, ( po cenu mučenja prvih Hrišćana ), ne htedoše da okrenu leđa Bogu.

Među njima bili su i Miloje i žena mu Branka.

Evo priče . . . 

Oboje su radili u jednom fabričkom gigantu naše lepe, pokojne , stare države, sa grbom šest baklji i crvenom zvezdicom.

Bili su radnici za primer, povučeni i pošteni ljudi. Kako na svim poljima , tako i u bračnom životu, mogli su biti primer celom društvu. No, u doba drugova i drugarica, nakon zbegova i rovova, beše praktikovan raskalašan život , ( javna tajna ), življen punim plućima. Odstranivši Boga iz svojih života , uz put i moral, ni život, ni sami  Miloje i Branka, ne behu  interesantni ni kolegama ni glavarima.

Njihov mali svet sastojao se od divnih kockica koje su krasile prelep mozaik : šetnje vikendom kraj reke, odlasci do Saborne Crkve, šetnja kraj tvrđave i reke . . . Po koji Bosiljčić ratluk i malo šarenih bombona u fišek i pravac u maleni stančić blizu Lomine . . . 

Godine su prolazile, a Miloje i Branka nisu imali dece. Pričalo se da su im drugovi i drugarice, vrlo rado stajali na muku.

" Što ne zamoliš onog vašeg da vam pomogne, svašta može a vama šipak! "- orila se hala od ženskih surovih šala na Brankin račun.

Uvek je tiho, smerno i sa blagim osmehom ogovarala  " zna Bog šta radi " uz surovi odgovor drugarica i drugova " vidimo " uz gromoglasan aplauz.

U maju, dobiše napokon Miloje i branka sina! Dadoše mu ime Svetozar. Vazda da ga podseća kako su Svetom Bogu verovali i kako im je njegovo rođenje donelo ne samo radost već i  neku novu svetlost u život.

Najbolji u osnovnoj, još bolji u srednjoj. No, ocene ne pokazivaše tako: što drugima beše petica za samo dve pitane lekcije, Svetozaru beše trojka za besprekorno poznavanje cele knjige. 

Kako se bližilo vreme za polazak na fakultet, krenuli su očigledni i veliki problemi: bez obzira na brilijantni um, zbog niskog procenta ocena, Svetozaru je bio upitan i sam upis na zanat a kamo li na fakultet kojem je u mislima , željom , znanjem i voljom, toliko težio.

Uz podršku roditelja, krštenog kuma i starog prote Luke, ohrabri se Svetozar i odluči da upiše " šumarski ", i posle pređe na toliko željeni " pravni ".

Dan kada je Svetozar došao iz srednje, Branka nije zaboravila dok je bila živa.

" Vele, neka me Bog upiše, ja nemam dobar prolaz za više". - pogled oboren u pod, knedla u grlu i suza koja ne sme da se pusti.

" Idi u pojce, tamo, među vaše, one što ne koriste ič društvu. Tako mi vele".

Uzalud su bile Brankine reči utehe i uveravanje da će sve to doći na svoje. . . 

Posle višemesečnog traganja za njim, Svetozar je proglašen mrtvim. Ne pokazujući nikakvu empatiju prema ucveljenim roditeljima, često se moglo čuti, onako u prolazu sa smeškom punim zlobe i pogledima ispod oka: " eto vam ga vaš Bog".

" Dao Ga je, uze kad je Njemu volja i slava Mu i hvala na svemu pa i na ovome." - govorila je Branka puštajući da krupne suze padaju na tlo . . . 

Prolazile su godine. Miloje i Branka, blažili su tugu milovanjem školskih svesaka, knjiga , po koje fotografije, pletenog džempera i stvarima jedinca Svetozara.

Tuga je bila golema samo zbog jednog: ni groba da mu odnesu svilenih bombona . . . 

Jednog maglovitog , zimskog jutra, poštar donese telegram. Branka , uplašena i zbunjena, ne otvori dok ne dođe Miloje sa Službe iz Saborne.

Kad stiže, sedoše jedno pokraj drugog, Miloje drhtavom rukom, ali odlučan pred voljenom Brankom, otvori telegram i poče da čita:

" Svako od nas ima svoj put. I njime hodi. Čeljade snuje, Bog određuje. Imate pravo kad kažete, samo Bog Svemogući zna šta radi. I bez obzira na sve, baš kao i vas dvoje, čvrsto Mu treba verovati, ma šta vas zadesilo.

Slava Bogu, poštovani moji!

Monah Rafailo

( vaš sin )

Svetozar "

Kažu da su tog dana, u Crkvenoj porti, Miloje i Branka, bili veseliji nego na rođenju sina jedinca! O kakva radost u starosti koja im se činjaše beznadežna i sumorna. Sa protom Lukom, krenuli su put manastira koji je bio naveden u samom dnu telegrama.

Susret sa sinom, sada jednim od najboljih monaha , Rafailom, bio je veseo, bez i malo tuge! Svetozar je bio izmoljen od Boga i Bogu vraćen na najbolji mogući nači! Kako nije mogao naći mesto u društvu u kome nije bilo ni morala, ni pravde, Svetozar je pošao put manastira neprestano se moleći, sve prethodne godine, da Gospod ukrepi njegove roditelje.

Miloje i Branka su , par nedelja nakon posete monahu Rafailu, sinu jedincu, dobili nenadano društvo : Bojana!

Prota Luka dovede momčića, siroče, da se Branka i Miloje staraju o njemu. Momčić beše bez igde ikoga ali valjana, poštena i čista duša. U svemu bi desna ruka Miloju i Branki i iznad svega, velika radost u starosti i razlog za veseli osmeh na starom licu dve dobre duše tako zahvalne . S vremena na vreme, svo troje, Miloje, Branka i momče Bojan, odlazaše u manastir noseći monahu Rafailu po koji sitni dar . . . po koju jabuku, svesku, brašna i ulja za bratiju. 

Čovek snuje, Bog određuje . . . 

Slava Mu i hvala u vjek i vjekova! Amin!

Dušica M. Ognjanović