Časovničar

Mala časovničarska radnjica u gradu beše se "ugnjezdila" blizu stare prodavnice svilenih bombona i ratluka svake vrste. Dugo, dugo vremena, kroz generacije, vlasnici svojih nasleđenih dobara s kolena na koleno vredno i valjano održavaše i prenosiše svoja bogata umeća i veštine svakom novom nasledniku. Danas jedni, sutra drugi i sve tako u krug. Ovaj krug o kome pišem, "zapade" da se sazna o Slavku , časovničaru koga je malo ko privatno poznavao ali su svi iz okolnih ulica i uličica, sokaka, pa i van grada, dolazili u njegovu radnju da oprave stare satove, dobiju valjan savet kako da ga na dalje i što drže održavaju, svakome beše ne usluzi i svi su imali samo reči hvale za njega. Slavko je spadao u onu staru gardu majstora : uz opravljen sat, (kao nekada kod berberina), bili ste ponuđeni kaficom iz starih fildžana, ratlukom mekim kao duša ,(obično je bio od ruže a nabavljen tik do njegove radnjice od komšije sa kojim je, kako pričahu, bio drug od mladosti). Rado su Slavku svraćali i oni koji nisu nosili satove na popravku jer je bilo prijatno u njegovom društvu i tih par kvadrata njegove radnjice često behu kao ispovedaonica za koje kakve muke i svi od njega odlaziše raspoloženiji nego pri dolasku.U njegovoj staroj radnjici, pravo iznad pulta, stajao je, na počasnom mestu, starinski sat sa dugim lancem. I laiku je odmah bilo jasno da je u pitanju sat antikvitetske vrednosti. Često su se raspitivali za njegovu cenu, godinu nastanka, no, stari majstor je vešto uspevao da ga zadrži na zidu svoje radnjice i ne pomišljajući, ma koja da je suma u pitanju, da ga proda. Jednom prilikom, beše to oko podneva, uđe u radnju starija gospođa i ljubazno pozdravivši Slavka, ne gubeći vreme, upita za cenu izloženog sata. Kada stari majstor , uz čuvenu kafu i ratluk, ljubazno i vrlo jasno dade do znanja da taj sat za njega znači mnogo, mnogo više od predmeta i ako njega pitate, (a pitao se), nije imao cenu. Koliko je starac bio jasan pri svojim stavovima, ni gospođa nije zaostajala u želji da pokaže koliko silno želi ovaj predmet. Uzaludna trgovina trajaše gotovo sat vremena i stara gospođa odustade uvidevši da u ovom slučaju i ovoga puta, njen novac neće imati nikakvu vrednost.

Ne prođe mnogo vremena, imućna gospođa ponovo svrati ali ovoga puta ponudi cifru za ili sa kojom je stari majstor mogao kupiti ne jednu već tri radnje! Glatko odbi osionu gospođu i ovoga puta, stavi ključ u bravu radjnje i ode da sve potanko ispriča svom prvom komšiji bombondžiji. Krenu priča i malo po malo, otvori se starina i kaza svom prijatelju da je sat koji mu stoji na zidu radnjice zaostavština dede njegovog dede, oca i na posletku . . . zastade i reče da ga je darivao svom sinu. Tu obojica zastadoše, staru ratlukarnicu ispuni tišina i obojica se setiše nemilog događaja kada je, pokošen teškom bolešću, sin starog časovničara u obližnjoj kućici, u mukama ispuštao dušu. Niko ne zna zašto ali mu beše kao neka uteha da u iznemogloj, polu mrtvoj ruci , drži očev sat i ponavlja : " Vreme,  oče, vreme, ne daj moje vreme !!!" . . .  Na žalost, nakon smrti sina jedinca, sat je odlučio da uvek nosi uz sebe i kada bi zatvarao malu radnjicu, skidao bi ga sa zida i nosio sa sobom u pusti kućerak u kome je živeo. Dani su se vukli jedan za drugim, ništa različitiji od prethodnih u proteklim godinama. Jedne večeri, nakon sparne , letnje večeri, kada je starina krenuo da okrene ključ u bravi, neko ga mučki napade s leđa i udari starca u glavu koji nezgodnim padom o prag radnjice završi svoj život. Lopovi brže bolje uzeše sat iz džepa pohabanog sakoa, sat koji je sirotom Slavku toliko značio i brzom brzinom nestaše u noći. Kada se ujutru saznalo za pogibiju voljenog komšije, tuga nije imala granica. Svi su dali sve od sebe da se ubice što pre pronađu i malo po malo krenu stvar sa mrtve tačke :  neko od stanara, nekim čudom, gotovo u detalj opisa da je video takvu i takvu dvojicu koji su se dan ranije smucali oko radnje. Kasnije se istragom , i samim hapšenjem,  ispostavi da je , jedan od napadača, lokalni kabadahija, niko drugi do sin imućne gospođe koja je silno želela sat Slavkovog mrtvog sina i to svom suprugu na dar , ubicinom ocu! Pravda beše zadovoljena no praznina koju ostavi Slavkov iznenadni odlazak, nije imala meru. Bombondžija je dugo vremena kuvao po dve kafe iz starih Slavkovih fildžana i kada jednu, svoju popije, drugu je, prosipao ispred zemljanog praga gde je stradao stari prijatelj. Vremenom, uruši se stara sajdžijska radnja, bombondžija nastavi sa poslom ali više ništa nije bilo kao pre. Jednoga dana , u radnju sa mirisnim ratlukom i svilenim bombonama, svrati suvonjavi stariji čovek i zamoli za malo ratluka od oraha. Objasni da ih nosi svom bolesnom sinu u obližnju bolnicu, teško je bolestan a bi mu želja da možda, kako lekari kazivaše, po poslednji put okusi svoju omiljenu poslasticu. Čuvši ovo, bombobdžija zamoli čoveka da sačeka par trenutaka i nestade iza pulta. Vrati se sa kutijom u kojoj je bio sat, toliko čuvani sat Slavkovog pokojnog sina. Uz spakovane ratluke sa orasima, preko mere koja je tražena i plaćena, spakova stari majstor i sat. Uz molbu da dar otvori tek kada dođe ka sinu i poruči da je to poklon od srca, poklon starog bombondžije. Zahvali starina i ode tužno niz ulicu privijajuči kesu koju je dobio i što je žurnije mogao, odlažaše ka sinu . Eh, samo da se na dobro završi, možda ovaj sat ovoga puta prekine zlu sudbinu a i grešno bi bilo da propada i možda, na posletku bude izgubljen, a siroti sajdžija ga je sa tugom čuvao sve te godine. Stigavši u bolnicu, siroti čovek raspakova tražene ratluke, odlomi komadić i stavi svom jedincu u usahla usta. " Evo sine i dara za tebe, od staroga bombondžije, ni sam ne znam šta mi dade, evo, pogledaj" . Otvori se kutja, uze je bolesnik u ruku i kao ognjem opečen uzviknu : " Vreme oče, vreme, ne daj moje vreme!!! " Gotovo istog trena izdahnu! Nije trebalo ništa dirati! Ni sajdžiju i njegov jadni život, ni bombondžiji ostaviti sat u amanet , ni umirućem činiti išta više od želje koja je bila poslednja. Vreme. . . vratite ga u nazad i zamislite da niste ni pročitali ovu žalosnu priču. Ne ide ? Niti će. Ni vama , ni bilo kome pre i posle vas.Vremenu i izgovorenoj reči na čelu piše : nema nazad !

Dušica  M. Ognjanović