Kolica

Uvek pazari isto povrće i voće kako bi sama pravila kašice za bebu. Nikada ne kupuje ništa gotovo . Za njenu mezimicu sve najbolje. Dete ista majka ! Lepotica , mali anđelčić ! Kada odraste zadavaće momcima dosta muke . . .
" Dobro jutro Lana! Da pakujem uobičajeno ? "  Prvo njen čuveni osmeh a onda potvrda na pitano . Bakalnik pakuje zdravi zeleniš i slasno voće a dve lepotice nastavljaju šetnju trgom. Rado ih pozdravlja svako ! Neko vreme su bili van gradića , no , povratak je obradovao sve meštane koji ih poznaju. " Blagoslovena je ovim detetom ! " " Boga mi, i lepotom ! " - dodaju drugi. Svako se nadovezuje utrkujući se da kaže koju lepu na Lanin račun . Svaki dan je kao indigom preslikan . . .
Povrće i voće , šetnja trgom  . . . Često spominje svog supruga i ponavlja kako joj nedostaje no, uvek doda kako će posle nadoknaditi izgubljeno . On radi blizu luke koju Lana može videti u daljini . More . Stari , dobri drug svakome ko ume da sluša. Pa i Lana . Talasi, galebovi . . . lep je život ! Prekrasna je kada se nasmeje ! Pitaju se, kako je suprug smeo ostaviti samu ? Ovako lepu , otmenu, pametnu   ženu sa ćerkicom koja nema ni godinu !?  Može Lana sama . Strpljenje se uvek isplati . Saginje se i pomera pelenu da topli , morski vazduh pomiluje lice male lepotice. " Bože , kako je predivna ! " -  pomisli svaki put kada pogleda svoju naslednicu . Šetaju trgom, malo uz obalu a Lana uvek priča sa meštanima . Ljubazna i nasmejana . Lana je poznata po tome. Danas , samo danas , nešto je drugačija. Setnija . Lagano ljuljuška kolica sa svojim anđelčetom i gleda u daljinu. Preko mora kao da ovo, ma koliko bilo , i ne postoji. Prvi put vide Lanu da je tužna. Zaplakala je. Ništa dramatično. Otmeno i laganim pokretima briše jednu , pa drugu stranu prelepog lica. Prilazi jedna od žena i nudi se da pomogne . Ujedno, pita šta je uzrok današnje tuge ? Želi li društvo, nedostaje li joj suprug, da malena nije bolešljiva ? Odmahuje glavom , ni jedno od pitanog . " Vreme je danas takvo. Iskreno, i da me opet pitaš , ne bih znala šta bih ti odgovorila . " - osmehnula se . " Sedi na klupu Lana , odmori se . Nisi ni ti od kamena . Hajde draga, ja ću pričuvati detence . . . "
 Nije lako, zaista , voditi brigu o tako malom detetu, sama, bez ičije pomoći . Morski vazduh je lek ! Za koji minut , svima će biti bolje ! Podiže pelenu da uzme malenu u naručje dok joj se majka odmori i sabere misli . Lana gleda u daljinu , pelena je podignuta a kolica prazna . Takva su već više od godine  . . . Vozila je prazna kolica pokrivena pelenom , svaki dan . Belim pokrovom od gaze , štitila je svoj svet kao belom paučinom da sakrije svoje misli . Lana je luda . Takva je od kada je ostala bez svega što je volela : svoga supruga i njihove mezimice . Njih dvoje je uzelo more, na ovaj ili onaj način, meštani ne znaju jer sirota Lana svaki put ispriča drugu priču . U ludnici je . Odavno . Kolica su ostala skrajnuta nekud blizu trga , uz neko staro palmino drvo . Zaziru ljudi . Neće ni da ih sklone . Smenjuju se godišnja doba, pelene nema još od prve bure . Kažu neki da su gledali kako dugo vija po vazduhu negde pred svitanje , dodaju da dečja duša luta, kažu traži mir  . . .

 " Ja sam uvek plakala . Nikad od sreće. Čula sam da je to moguće ali ne znam kako . Ja nikad nisam bila toliko srećna . Glava mi se rano napunila glupostima i navikla sam da slutim . Stalno sumnjam. Uvek sam na pola . Pola suza , pola osmeha . Nikada mi se nisu desile velike sreće . One o kojima pričaju drugi , obični ljudi a ja samo slušam . Moja sreća su po neki zagrljaj , čaša vina , zvuk violine ili harfe . Ja ni ne znam koji mi je najsrećniji trenutak u životu i pitam se je li ga bilo uopšte ? U glavi mi živi neki đavo koji mi stavlja upitnike na svaki trenutak . Ponekad danima zamišljam da mi je život drugačiji. Smišljam ga sama . Od početka . Ničim ne liči na ovaj. Ovakav . Kad sam bila mala, čula sam da kažu ako se  smeješ puno , plakaćeš posle. Kao , to je prokletstvo neko . I tačno je izgleda . Svaki osmeh sam posle pošteno isplakala i odustala sam od te igre i stekla naviku da se ne smejem . Smeh jednako sreća . Toga nema. Zato se ne smejem . Ja sam nekad znala satima da gledam u zvezde . Tražila sam odgovore na pitanja koja sam čula samo u sebi a nisam smela naglas da ih pitam . Nisam znala ni koga bih  . . . Pustim misli negde . Tu sam , a nisam tu . Imam ja dovoljno godina da znam šta je sreća i šta bi moglo da mi izmami osmeh . Pre neku noć , kroz ovaj prozor , ove rešetke , videh zvezdu padalicu i sećam se da treba da pomislim neku želju . Nisam znala i imala koju bih . Nisam tužna . Tuga su samo neki delovi u mojoj glavi ili nešto što me obuzima tokom dana . Dobro , nekad i noći . Uglavnom sam srećna , samo nikad nisam plakala od sreće . Barem kažem ono što mislim , cenu plaćam sama a bakšiš ću ostaviti sa osmehom . Oni su dali lekove i uzeli moj dnevnik . Olovka škripi , jako, ili opet i Mesec sija prejako ? Spavaću ponovo protiv svoje volje dok ne nađem kolica . Pelenu moram da promenim . Bebi će smetati so . . . "

( odlomak iz dnevnika koji je vodila Lana Kambor u Psihijatrijskoj bolnici u periodu od 4 godine u bloku zatvorenog tipa )

Svako se nadao da će se prelepa Lana sa osmehom vratiti u morski gradić i prošetati trgom sa onima koje je volela više od razuma  : svog voljenog pod ruku i anđelčića u kolicima prekrivenim pelenom . Čekaju meštani i dan danas ali to se neće desiti . Nikada .
Lana je luda  . . .


Dušica M. Ognjanović

SMB pod hitno!

 Ide baba danas iz Vera, prti neke kese, sopće pod maskom. Prolazi pored dripčine, klinac, vidi se, moli ga za pomoć. Kesa sa jabukama samo što nije otkazala poslušnost, možda je zadnji dinar odvojila za te jabuke . . . on lagano stavlja slušalice u svoje retardirane klempe i gleda u jednu tačku, visoko iznad babe.

Kesa, kako se i videlo, puca, prilazi neko peti , (naravno znatno stariji) i kupi poispadale jabuke dok se plačući baba pravda kako nije imala za još jednu kesu. Zatečeni prizorom, svedoci ove scene, gestikulišu uz viku malom dripcu da skine slušalice kako bi mu se obratili na šta "delija", pokretima polu-krepalog lenjivca, vadi plastiku iz klempa i svima poručuje : "Opušteno, lagano, saaamo lagano . . ." Smeh nalik na roktanje i produži lagano niz ulicu . . .

Pazite ovako: u koliko ova raspuštena rulja seka-persa na švercovanim steroidima, pod hitno ne dobiju uniforme, krevete u kasarni ili BILO KAKVA zaduženja osim blejanja do iznemoglosti, nama nema spasa! Omladina je u kurcu, dugi niz godina i biće sve gore! Horde nedefinisanih jadova koji besciljno gube  svoje živote! Nedisciplina, odsustvo svesti, nepoštovanje prema starijima, nebriga o mlađima, izostanak koordinacije, nepravilno držanje, neodgovornost, nesagledavanje kvalitetnije budućnosti, amoral na svakom koraku!

Muškarci, momci , koji bi trebali biti u punoj snazi, "delije", mute šejkiće, smutije i instaliraju aplikacije brojeći kalorije i korake!! Pu bre, zemljo otvori se! Žalite se kako su devojčure i žene postale agresivne. I ne bile kad imaju posla sa pičkicama koje više vode računa o kalorijama od njih samih! Čuj, došlo vreme da posle punoletstva ne znaš šta bi sa sobom!! Bleee- ee- ee- ja! Dokle!? Da li je iko, ko se protivi povratku momaka u kasarne, svestan da će velika većina u budućnosti, biti landare, varalice, klošari, neki čak i beskućnici! U domovima u kojima će oni biti "domaćini", neće biti discipline, reda, zdravog rezona! Kome će taj i takav otac-muž, biti uzor!? Kome!!? Šta će to derle , i od koga, da nauči i sve tako u krug! Tome smo već svedoci!

Vojvoda Mišić se borio za ove i ovakve naraštaje!? Dušan, Nemanja, Karađorđe!!? Je li Miloš Obilić, tražio konja za šetnjicu od drveta do drveta da se " ne smara"i jeo samo ribizle?  Prdnjava i muda do poda ,na svakom koraku! Od najvećeg grada do najmanjeg sela. Ako se prdi, nek se prdi u spavaoni, ako se kurči, oprema na grbinu pa po prašini , jebem li vam pamperse u koje ste kenjali! Muškarci zakazuju tretmane u salonima bara-bar sa ženama a kad zađe Sunce, u košuljama koje su nekada nosili dečaci za malu maturu, po klubovima i birtijama, palamude o strategiji i teritorijama a za života kresnuli samo petardu od koje su strecnuli kad je odbijala da trtne! Prskalice sa jelke ih teraju u zaklon! Žene postale nezajažljive muškarače, podsvesno neverne tragajuči barem za jednim koji je u stanju da lupi šakom bez narukvice o sto a da pri tom ne polomi manikiranu rukicu! Dok se ne vrati SMB na velika vrata, redovno štancujem po jedan ovog i još ogoljenijeg sadržaja! Služenje vojnog roka znači povratak ponosa roditelja na svoje sinove. Ne huškanjem na nasilje, već spremnošću na prihvatanje elementarne osnove ponašanja u skladu sa polom i godinama. Ko je imao obraza i sreće, zna šta znači imati drugara iz vojske. Pamti se svaki dan i uvek, bez obzira na sve, budeš u prilici da radiš na sebi i naučiš nešto korisno i novo. Do trenutka dok SMB ne bude moralna potreba i društvena obaveza, klinci će, s pravom, nastaviti da se seru po onima koji su ih napravili, naučili ničemu i stavili u štek za sigurnu propast! Pod sloganom: ko izda - pizda, čekam! Voljno!

Dušica M. Ognjanović