Posmatram te danima. Posebno od jutros. Od kada si ušetao u svoju firmu, nadmen, brzim hodom, već na ulazu glumeći gazdu. Jadni ljudi. Vremena u kojima moraju da se klanjaju gnjidi. A sećam te se iz vremena kada smo bili klinci. Vižljasto govno puno mržnje u večito beloj štirkanoj košulji. Isti takav i danas. Sećam se kako si kinjio i maltretirao vršnjake. Jedino sirotinju. I samo njih. Ne zaboravljam ni danas one tvoje lakovane cipele sa pločicom kojima si šutirao klince. Mene najviše. Ne zaboravljam dane kada sam odlazio u svoj kućerak plačući sa kletvom na usnama sa tvojim imenom i imenom mojih roditelja uz pitanje što su me rodili? Pitanje šta sam im trebao u onolikoj sirotinji kad ni za sebe nisu imali dovoljno.
Ovo je ko zna koja cigareta koju palim od jutros. Pojma nemaš govno jedno nadmeno, od kada sam ovde . . . Gledao sam kako sviće i čekao da te vidim. Čekao da vidim kako ulaziš u svoju imperiju i čeznuo da vidim tračak ljudskosti na tvom licu. Nema je. Govno ostaje govno. Uskoro, sve će se promeniti, pa i tvoj izraz lica. Znaš, pisao sam ti pismo i hteo da ti ga pošaljem na firmu ali znam kako bi završilo. Gnjida poput tebe ne otvara koverte. Ti čitaš samo elektronsku poštu. Ostario si u govno koje ne dotiče ništa što ima dušu pa ni parče hartije.
Ponovo izlaziš iz firme. Posmatram te . . . i dalje . . . sada nekome telefoniraš. Na tom šugavom licu pojavljuju se znaci zabrinutosti. Vičeš. To shvatam po žilama na vratu koje te odaju i rumeni na tom poganom licu. Otvoriću prozor da čujem kako zvuči tvoja agonija. Ha ha . . . ni slovo nisu slagali u savetu da se osveta servira hladna. Puštam muziku u kolima. Eric Clapton, Layla. Sećam se kada sam je jednom pevušio u školi kako si iznenada počeo da me šutiraš terajući sve naglas da se smeju pitajući se "kako je seljo kao ja znao tu pesmu".
Sećam se i toga kako je jednom padao sneg i moje majke kako ti je dok si slinav išao stazom od škole, nudila sveže pečenu krišku hleba. Sećam se i kako si je nazvao i šta si rekao:" Ne jedem iz govnjivih, babskih ruku stara kravo." I tvoja ekipa propalica, na čelu sa tobom, smejala se kao luda dok je majka ispucalim dlanom brisala suze.
Tad sam te odvalio od batina. Prvi i jedini put kada sam te za malo ubio i zbog tebe otišao u popravni dom. Ono što sam doživeo tamo bila je tvoja osveta za moje batine i cena koju svaki siromah plati na putu kada nebo zacrta da ćemo jednog dana , ja i meni slični, biti neko i nešto.
Kroz stihove Layle čujem da urlaš u slušalicu:" Ko se to usudio da me zajebe!!? Ko!?" Samo malo, nadmeno govno, pogledaj u levo i na parkingu ćeš naći odgovor. Otvaram vrata kola dok reski jesenji vazduh miriše na moju pobedu i slavi tvoj pad . . .
Šta je, pitaš me nadmeno i dodaješ i ono tvoje standardno pitanje " znamo li se od nekud?" Znamo se. Iz škole ali najviše iz mojih košmara kojih je bilo više nego dana koje sam proveo u tvojoj blizini. Kažem da sam došao po svoje a ti gledaš. Onim pogledom punim pakosti i straha. Kukavica. Iste zenice , stav i vonj kukavice kao i onda. Saopštavam ti da znam da si bankrotirao, dimom cigarete, laganim i dugim, naglašavam ti da uzimam sve što je bilo tvoje. Neverica. Gledaš i stojiš bez reči. Izgovaraš mi ime sa besom i čuđenjem. Agonija je tvoje novo stanje, nova stvarnost, propast tvoje novo ime. Potvrđujem uz lagano klimaje glavom i podsetnik da ovakve duše dostignu neslućene visine jer su odgajane tvrdim hlebom onih siromašnih babskih ruku. Dajem ti rok. Par sati. Da pokupiš svoje prnje za sobom i nestaneš sam dok i to nisam obavio sa neskrivenim zadovoljstvom i još većom željom.
Sedam nazad u svoj auto i sa prednjeg sedišta uzimam našu školsku sliku. Vižljasto, nadmeno govno sa osmehom hijene drži lakat na glavi neuglednom klincu rašivenog džepera oker boje. Ja. Skučen i prestravljen od straha još više od činjenice da će ovo zauvek svima sa fotografije pa i meni, ostati uspomena. Zauvek. A to zauvek promenilo je svemu formu donekle, baš danas.
Zvuk rotacije bolničkih kola prenu me. Nema te u vidokrugu. Aaa, tu si govno malo. Vode te na nosilima. Čujem pominju srce, žurba oko tebe, zbunjen sam samo na kratko jer kroz osmejak sigurno znam da ga nemaš. Ležiš sa gumenom, providnom maskom na licu i primećujem da se ne magli.
Počinje kiša. Sitna, pa sve krupnija. Šareno lišće igra svoj jesenji ples. Ambulantna kola odvode svoj tovar bez duše dok na ulazu već čujem: "Oprostite za malu pometnju i dobro nam došli . . . gazda . . . "
Dušica M. Ognjanović
