Wie viel kostet eine seele?

Sećam se da su od njega otimali sve. Gumice, olovke, pernice, jaknu. Čak je ostao i bez patika. Po četrvrti put. I peti pride, jer su bili besni do Meseca i nazad, kada su videli da je pokradenih četiri, zamenio petim parom, još lepših. Sve na njemu bilo je vrhunsko. Kvalitet u svakom smislu. Pogotovo ponašanje i karakter. Made in Germany. Ako mene pitate : bez greške, divan drugar sjajnih manira. Ako bi pitali većinu, (koja se inače uvek i pita) , bio je " Švaba ". Samo " Švaba " i morao je zbog toga biti kažnjen. Onoliko i onako da se za sva vremena pokaže ko je ko. Sa pitanjem, gde je onda razlika? Samo u " tajmingu " ili razlike nije ni bilo? Zvao se Aleksandar. Tačnije Alexander Schulz. Prezime tipično nemačko. I nadimak takođe: " Švaba ". Još uvek imam nas na slikama i gledam : gornji red, leva strana. On i ja , jedno do drugog. Kao dva limuna. Manji i veći. On na slici ispravljen, ponosan, grli svoju malu drugaricu, ja osmehnuta , još više skupljena u budalastom strahu da kada slike budu gotove, mogu da se pozdravim i sa svojim priborom. Srećom,  nije bilo tako jer se Aki, (kako sam mu tepala), nije dugo zadržao uljuljkan u naše "gostoprimstvo" Alibabe i 30-ak razbojnika, koliko nas je bilo u razredu. Otišao je u svoju domovinu a mi smo ostali u kontaktu do mog preseljenja. Za njim su ostale divne uspomene: raspust kao iz bajke i poklončići koje u jednoj posebnoj kutiji čuvam i dan danas, sa sve slikama o kojima pišem . . . Šulc. Pre kolektivnog proseravanja, samo na par sekundi zaćutite. A onda, minut tišine. Iz poštovanja. Ne za Akija, živ je, hvala Bogu. Za Jozefa. Takođe " Švabu ". Vojnik Vermahta. Pre nego krenete da tandrknete papučom ili čime sličnim ka ekranu, a meni opletete sve po spisku, izbrojte do deset a onda nastavite da čitate dalje . . .

U Smederevskoj Palanci postoji spomenik i ulica Jozefa Šulca. Ulicu, razume se, posvetite nekome ko je nečim krupnim zadužio narod koji se usaglasio, prihvatio, želeo i postavio pomenutu tablu sa navedenim imenom. Dakle, 20. jula, davne 1941. vojnik Vermahta, odbio je naređenje da učestvuje u streljanju 18 boraca partizanske Palanačke čete i zbog te odluke, po kratkom postupku, od strane svog pretpostavljenog, zajedno sa partizanima, bio streljan po kratkom postupku.
Za njegov gest, u enciklopedijama sa ratnom i istorijskom tematikom, naći će te neizostavnu rečenicu :  . . . " beše gest koji je ne zabeležen u istoriji ratovanja."
Wilm Hosenfeld. Gledali ste film Pijanista. Nije vreme za amneziju. Film koji je dobitnik Oskara za režiju, glavnu mušku ulogu i scenario. Ujedno, pobednik Kanskog festivala gde je kraj pomenutog ostvarenja ispraćen najdužim aplauzom u istoriji kinematografije. Inače, filmski scenario je napisan i urađen po istinitom događaju. Dakle, Wilm Hosenfeld je onaj lik koga pamtite i dan danas. Onaj koji je izdominirao kada, gde i čime je trebalo. Gestovima koji vode ka onoj spoznaji da savest, dobrota, život i svetlost , uvek pobeđuju. Ovo su samo dvojica " Švaba ". Za ostale sa sličnim postupcima i pričama, dalje nema mesta. Narod ne voli da čita na dugačko i na široko. Dugačke priče sa puno podataka koji, kako misle, više nikome ne trebaju i nikoga se ne tiču. Pamtimo ali kao i uvek, selektivno. Samo ono što nam na dalje i u buduće bude odgovaralo. Ono što se iza stakla umrljanog zemljom i krvlju slučajno sakrilo, tamo neka i ostane. Tako misle oni koji nisu naučili da savest i miran san idu ruku pod ruku i ne mogu jedno bez drugog.
Ne kažem, bilo je muke i velikih stradanja, i te kako, ali ruku na srce, (ko ga ima), prihvatimo činjenicu, da se i u najdubljem mraku kriju iskrice koje donose svetlo rajskih odsjaja.
Porodice oba pomenuta vojnika, dobila su, po pravdi, ono što sledi : posthumni orden časti i zahvalnice uz molitve za mir duša pomenutih od strane onih koje su spasili, i sve tako iz generacije u generaciju.
U sećanje na sve stradale u Drugom svetskom ratu, u ime svih logoraša stradalih i onih koji su dočekali slobodu, zahvaljujem Bogu na milosti u svakom pojedinačnom i svim zbirnim slučajevima. Hvala Bogu na svim sudbinama , ma kakav kraj istih da je bio. U njihova imena molim za oproštaj onima koji su se ogrešili jedni o druge uz dve klauzule nebeskog zakona:
za nauk da nam se ništa slično ne ponovi i upozorenje da se pero ne menja kamenom na kantaru svake duše koja se bude merila . . .

Dušica M. Ognjanović

Score

Sezona odmora odavno počela , no, za većinu kao da nije . Moram priznati da sam ogorčena onim što sam saznala sakupljajući informacije koje gotovo svakodnevno dobijam od vas putem poruka koje šaljete . Licimerje u društvu je u zenitu . Kao i sve što nema više nikakve veze sa moralom i lepim manirima . I ako treba da se igraju , skakuću , lebde , uživaju , ( šta god ) , današnja dečurlija , klinci , švrćani , deca , mališani , ( kako god im bilo njihovo zvanično zvanje i titula ) , odavno su daleko od drugara kakve ja pamtim i kavi bi , sebe radi , trebali biti . Piše jedan od očeva iz naše prestonice kako je dao sve od sebe ( na čelu sa suprugom ) , da klincu pruži sve što treba ali ga deca nemilice maltretiraju svaki dan ! Sada jedna rečenica koja me i naterala da se ovaj tekst " izrodi " gotovo u jednom dahu : " Jedva čekamo raspust da nam se dete skloni od svojih vršnjaka da pokušamo , malo psiho-fizički , da ga oporavimo do septembra jer , verujte , on je odbijao i da jede koliki je teror doživljavao gotovo svaki dan od strane dece , ne samo iz njegovog razreda , već iz čitave škole ! " Na pitanje da mi objasne o čemu se radi  , jer očigledno žele da napišem po koju o tome ,  krenu čitav listing ! Dečak ima sve najmodernije , što bi mala današnja bagra nezahvalnih i nezasitih ala kazala " sve u fulu" :  mobilni, klinac  super opremljen , garderoba markirana uz obaveznu napomenu , kao da i sama nisam predpostavila , sve uzeto na " kredu " , ne bi li udovoljili, ( ne svom sinu , koji uzgred ništa od pomenuton nije ni tražio ) , već malim džiberima iz njegovog okruženja . Dodade otac , sa jednom ispravkom , da je sin tražio mobilni ali naj običniji , čisto da može da " cimne " oca kada ga klinci maltretirajku nakon svakog časa ( o odmorima da ne govorim ) . Uzrok : mali je " ćorav " !

Otvoreno sam pitala šta žele od mene kada je već milionskom auditorijumu poznato da ne pišem priče po porudžbini ( sa izuzetkom da mi se nešto baš dopadne kao tema pa prionem na posao ) . Ovo je jedna od onih gde mogu pisati esej , bez trunke milosti i ako treba proglas sa sve plamenom olovkom ! Na radost , ne samo ovog , već na žalost , kako shvatih , velikog broja roditelja , nastaju ovi redovi . Muka mi je , preciznije , gadi mi se više od teme o vršnjačkom nasilju . Jedni krive televizijske sadržaje , drugi same roditelje , treći decu , četvrti idu do nekih prokletstava iz istorijskih udžbenika , te se nađu oni što tvrde kako je za sve kriv gubitak one čuvene batine što je iz raja izašla a mišljenja sam ( tražili ste ga ) ,  da seru svi navedeni samo drugačijim redosledom . Čuvena : " Moraš biti roditelj da bi o nekim stvarima imao prava da pričaš ! " je ekvivalentno srazmerna rečenici da se žena mora poroditi na ulici ili kod kuće , uz asistenciju prve tetke ili komšinice jer je , avaj , dežurni lekar : muškoga roda ! Mučenik , akušer , šta on zna , nije " to " prošao pa će tetka i komšinka da rotiraju bebu i zaseku mamu baš gde treba i to znalački , učeno , higijenski iznad svega, i razume se : iskusno ! Odgovorno tvrdim da ne moraš biti biološki roditelj detetu ili deci , da bi mogao zdravorazumno da vodiš računa o drugom  , malom ili maloletnom potomku sopstvene rase . Takođe , žene koje su na svet donele malog Žikicu ili slatku Vericu , i te kako mogu posvedočiti da ih je čika doktor ( bez obzira na suprotan pol od njihove mame ) , u zenitu bolova i agonije , odgovorno i bez greške , profesionalno dočekao i pomogao da dođu na ovaj svet . Da klinci koji pristižu znaju kakvo smo okruženje stvorili , momentalno bi , po inerciji , sami otišli u materinu , nazad , bez da je iko stigao i da ih pošalje u istu . Klinci maltretiraju jedni druge , odrasli glume ludilo , njihovo dete je najbolje i multitalentovano sa ekstra pedigreom bez obzira što mu roditelji ne znaju pravilan izgovor i gramatiku sopstvenog a kamo li bilo kog drugog jezika . Sa takvom osnovom , zagarantovan je ološ u najavi . Moralni pobačaj . Sve će se svesti na materijalno i težnju ka istom , kroz to materijalno vrednovaće se samo estetski opšte prihvaćeno i kako okreneš , izrodiće se društvo osuđeno na propast . Generacije koje ne cene drugara koji hoće ( ili može , želi da pomogne ) , učestvuje u lepom druženju , bori se za i voli edukaciju . . . ne , samo drugari koji su puni love , naj novijih gedžeta , oni koji na raspustu nisu bili umorni od trčanja po livadi i zadivljeni sa igrom leptira , oduševljeni slašću kriške svežeg , mladog sira , već oni , koji će kasniti prvih dana škole zato što im u pasošu stoji pečat posete stranoj zemlji i time im  daje neko cinično , mastiljavo opravdanje pred drugom decom sa naznakom : " iznad tebe sam " . I ova lakrdija ne kreće od klinaca . Tu roditelji , ( koji su kao po kalupu , poreklom iz unutrašnjosti , barem jedno od njih ) , leče nevidljivim oblogama neke svoje detinje rane koje ih bole i dan danas . Od takvih roditelja nastaju deca koja se ne uče ničem dobrom . Već od malih nogu kreće klasifikacija , trgovina i borba . I sve to sa ciljem da zaigraju  za prvi tim životnog besmisla .

Većina , kako čujem i saznajem ( pride ) u komunikaciji sa vama , krive reality programe . Zbog ? Daljinac igubljen , zakucani ste na tim kanalima , nemate druge , tetka ili baba dala dedi , deda ima Alchajmera pa dao komšiji , komšija zvonio na vrata da vrati spravicu , vi niste čuli zvono , novi ne želite da kupite , komšija uporno zvoni , vi uzimate nazad daljinac , grdite tetku , smeč na babu što je dala dedi koji " luftira " i na kraju meča , odlučujete da savesno pratite kanale koji nude upravo : red otužnog sex-a , osrednje šibačine , vokabular narkomana na jeftinom odvikavanju od teško stečene skuplje supstance i posle vam đavo kriv ! Ko koga ovde zajebava ? Statistički podatci pokazuju da će svaki građanin , bez izuzetka , odvojiti najpre za kablovsku i net pa tek , možda ( ili nikada ) , za odlazak stomatologu . Dakle , ko gleda takve programe , gde dečurlija čuje i vidi " to " , što se sve češće poredi sa Sodomom i Gomorom , zabole me . Daljinac radi svima i ako to nije slučaj , baterije su po povoljnim cenama dostupne svima . I edukativni kanali , takođe , kojih ima sijaset . Šta će mali klindžoseri gledati , čitati ili slušati je svakako stvar tzv. " odskočne daske "  sa koje će se kasnije odraziti u svet odraslih i , logično , nakon svega ponuđenog , odabrati po sopstvenom nahođenju kojim pravcem dalje. Pre neki dan razgovarah sa prijateljicom čija ćerka trenira basket i gle čuda , vršnjakinje su je počele zadirkivati zbog visine . Mama je naučila ćeru da odgovori kako je " veliko oduvek bilo lepo " i bila sigurna da je ćera dobila pravi savet ! No , mama i ćera zaboraviše sledeće : Madonna , Shakira , Eva Longoria , Salma Hayek , Kylie Minogue , Kim Kardashian , Natalie Portman , Jennifer Lopez . . . pređimo na " momke " : Rod Stewart , Dustin Hoffman , Al Pacino , Robert De Niro , Tom Cruise , Jason Statham  . . . i ovako bi moglo do Sudnjeg dana . Osobina navedenih i ultra - slavnih - uspešnih  : opasno " skraćeni " ( narodski kumovano " metar i žilet " ) . Ali taj " žilet " i jebe ostatak onih koji svoju visinu ničim opravdanu , nalaze kao jedinu ali ne postojeću manu uspešnim ljudima . Od malena se klinci uče pogrešnim vrednostima . Evo , recimo , moj komšija je visok gotovo 190 cm i iskreno , on je jedan od najlošijih ljudi koje sam upoznala u životu . I nije jedini . Bilo je i drugih šansi : sticajem okolnosti , upoznala sam osobe sa invaliditetom i verujte , tog dana  , provela sam se kao sa ultra pozitiva ekipom koja je svojom energijom meni napunila baterije , ne samo tog , već i narednih dana da se zapitah ko je kome pružio ikakvu pomoć : ja njima ili oni meni ? Već sam pisala priču o događaju iz detinjstva koji pamtim i dan danas a tiče se rasizma . I tih tamo nekih godina , deca nisu bila sa belim paperjastim krilima . No , danas je avlija manja pa se svaka budalaština ne meri kiksom već zaudara na propast . Od isfrustriranih klinaca kojima se ne poklanja dovoljno pažnje tamo gde je najpotrebnije ( a to su porodica i mesto boravka ) , teško da će stasati bistri umovi i zdrava psiha . Uzalud ono vreme koje šatro pedagozi pokušavaju da nadomeste svojim laprdanjem sa već načinjenom " kućnom " štetom . Ja ne mogu da vaspitavam tuđe klince . Ne interesuju me . Ne interesuju svoje roditelje , zašto bi mene ? Stalno mlatimo praznu slamu u vrtimo se u krug . Vi molite , pišete , pištite , žalite se , ja otpišem , napišem , vi pročitate , oduševite se , pohvalite , zahvalite a skor je isti : još jedan naslov u novinama više , o drugu koji je uradio ovo ili ono vršnjaku iz svog ili drugog odeljenja .

Većina ljudi su isfrustrirana , nezadovoljna govna , koja glumataju od jutra do mraka pa sve u krug . Od takvih ni potomci ne mogu biti bolji . Čast izuzetcima ! Dokle god su vaši kriterijumi licemerje sa dvostrukim aršinima , do tada će vam deca , švrćani , mališani , vaši ljubimci , dolaziti kući kmezavi ili uplakani , besni , kako god , sa po jednim novim zahtevom više i tako iz dana u dan . Mobilini , garderoba , ekskurzije , trening ovaj , trening onaj ( uz vašu podršku , dabome ) a sve sa ciljem da unovčite sopstvenu malu barabu te na silu rođenog ćatu pokušavate napraviti , u inat komšiluku i po nekom iz familije , u Novaka ili Džordana , pa šta košta ! Kad se potomak pogubi između jave i sna , ulica širom raširi ruke i evo mali dok trepneš duva vutru da otera stravu od nametnutog mu života sa ortacima  pod tuđim prozorima ili dvorištima obdaništa ili škola . Besni od starta , vozaju i sebe i druge . Iživljavaju se na slabijima od sebe jer su obično taj i takav model , viđali i viđaju kod kuće . Tata voza mamu , mama tatu , venčali se na silu , tako treba , tako društvo kaže , gde su unuci da se kome ima opstaviti radnja , imanje , kuća , plot , okućnica a na kraju , zbog gomile đubreta godinama guranog pod tepih , još jedan i još jedan i nikad kraja naslovima u crnoj hronici . Batina iz raja izašla pa se u isti i vratila . Kupujte , nabavljajte , tepajte , titrajte , pravite se ludi , podržavajte svako sranje vaše male kopije dok vam se sve učinjeno , sa vaše strane , ne obije o tintaru . Dete koje raste i odrasta , treba , iska , traži roditelje , ortake će lako naći ako ih predhodno pomenuti upute pravim puteljcima na pravu stazu pa u život . Težak , lep , čudan , prevrtljiv , kakav god , treba ga i mora se poštovati . Baš kao i odgovornost za učinjena ili napravljena dela . Ako ste ga već " zgotovili " , onda ga i vaspitavajte . Ljubav , mir i poštovanje se ne kupuju ! Što pre to skontate i vi i vaš mališa , švrćan , klinac, barabica , genije ili mali seronja , šteta će biti manja . Ako je to uopšte više i moguće  . . .


Dušica M. Ognjanović